Башар ал-Асад: Од офталмолога у Лондону до ауторитарног председника Сирије

Постоје многи преломни тренуци у животу сиријског председника Башара ал-Асада, али је можда најутицајнији од свих била саобраћајна несрећа која се одиграла хиљадама километара од места где је у том тренутку живео.

Башар ал-Асад испрва није био припреман да наследи власт од оца.

То је уследило тек после смрти његовог старијег брата Басела у аутомобилској несрећи надомак Дамаска почетком 1994. године.

У то време Башар је студирао офталмологију у Лондону.

После Баселове смрти, почели су да се праве планови припреме млађег брата за владавину у Сирији.

Он ће касније повести земљу у крвави рат који је однео стотине хиљада живота и раселио милионе.

Али како је Башар ал-Асад од доктора постао ауторитарни вођа, оптужен за ратне злочине?

Очево наслеђе

Башар ал-Асад је је рођен 11. септембра 1965. године, као треће дете Хафеза ел Асада, војног официра и члана Баас партије (Арапска социјалистичка партија), који је 1971. предводио пуч и постао председник Сирије.

Његово рођење поклопило се са драматичним развојем догађаја у Сирији, на Блиском истоку и изван њега.

У оно време, арапски национализам доминирао је регионалном политиком у многим земљама тог подручја, а Сирија се по томе није разликовала.

Партија Баас преузела је власт после неуспеха кратке уније Египта и Сирије (1958. - 1961.) и промовисала арапску националну реторику.

Као и многе друге арапске земље из тога времена, Сирија није била демократија и била је без вишепартијских избора.

Заједница алавита, којој припада породица Асад, била је међу најобесправљенијима у Сирији, а економске недаће навеле су многе њене припаднике да се придруже сиријској војсци.

Хафез ал-Асад се истакао као војни официр и ватрени присталица партије Баас, поставши министар одбране 1966. године.

Хафез је консолидовао моћ и постао председник 1971. године и остао на том положају до смрти 2000. године.

Ова дуговечност била је изузетна у сиријској историји после стицања независности, у којој је извршен читав низ државних удара.

Владао је челичном руком, гушећи опозицију и не пристајући на демократске изборе.

Међутим, демонстрирао је прагматизам у спољној политици, ушавши у савез са Совјетским Савезом и придруживши се коалицији предвођеној САД-ом у Заливском рату 1991. године.

Медицина и Лондон

Башар ал-Асад је, међутим, одабрао другачији пут, далеко од политике и војске.

Он је одлучио да следи каријеру у медицини.

Када је дипломирао на Универзитету у Дамаску, 1992. године, преселио се у Велику Британију ради специјализације у болници Вестерн Ај у Лондону.

Према ББЦ-јевом документарцу из 2018. године Опасна династија: Асадови, Башар је уживао у животу у Лондону.

Волео је певача Фила Колинса и пригрлио је западну културу.

Башар је у Лондону упознао будућу жену Асму ал-Акрас.

Асма је студирала компјутерске науке на Краљевском колеџу у Лондону и касније била прихваћена на МБА студије на Универзитету Харвард.

Међутим, њен живот ће ускоро пођи другим путем.

Као други син Хафеза ал-Асада, Башар је углавном живео у сенци старијег брата Басела, који се нашироко сматрао главним престолонаследником.

Баселова смрт у јануару 1994. године радикално је променила ток Башаровог живота.

Он је моментално опозван из Лондона, када је започела његова припрема за следећег лидера Сирије.

Башар се придружио војсци и почео да гради јавни имиџ припремајући се за будућу улогу.

Снови о промени

Хафез ал-Асад је умро у јуну 2000. године, а 34-годишњи Башар је брзо именован за председника пошто је измењен сиријски устав тако што је спуштена минимална старосна - до тада је кандидат морао да има најмање 40 година.

Башар ал-Асад је дао председничку заклетву у лето 2000. године, увевши нови политички тон у јавни дискурс.

Говорио је о „транспарентности, демократији, развоју, модернизацији, одговорности и институционалном мишљењу".

Неколико месеци пошто је преузео председничку дужност, Башар се оженио Асмом ал-Акрас.

Имају троје деце: Хафеза, Зеину и Карима.

Испрва је Башарова реторика о политичкој реформи и медијским слободама пробудила наду многим Сиријцима.

Његов владарски стил, у комбинацији са Асминим западњачким образовањем, као да су наговештавали нову еру промене.

Сирија је доживела кратак период грађанске расправе и релативне слободе изражавања познат као „Пролеће Дамаска", али већ 2001. године снаге безбедности наставиле су са гушењем слобода, хапсећи истакнуте противнике.

И док је Башар увео ограничене економске реформе које су подстакле раст приватног сектора, ране године његове председничке владавине обележио је и успон његовог рођака Рамија Маклуфа.

Маклуф је успоставио огромну економску империју, за коју критичари кажу да је била отелотворење споја богатства и моћи.

Ирак и Либан

Ирачки рат из 2003. године довео је до значајног погоршања односа Башара ал-Асада и влада западних земаља.

Он се успротивио инвазији на Ирак предвођеној САД-ом, што су неки приписали његовом страху да ће Сирија постати следећа мета америчке војне акције.

Вашингтон је оптужио Дамаск да жмури на кријумчарење оружја за побуњенике који се противе америчкој окупацији Ирака и дозвољава екстремистима да прелазе дугу границу између две земље.

У децембру 2003. године, САД су увеле санкције Дамаску из разних разлога.

Те мере се нису тицале искључиво Ирака, већ су биле повезане и са сиријским присуством у Либану.

У фебруару 2005. године, Рафик Харири, бивши либански премијер и један од главних противника Сирије у Либану, убијен је у великој експлозији у центру Бејрута.

Сирију и њене савезнике су брзо оптужили за тај атентат.

У Либану су избили масовни протести, поклопивши се са међународним притиском на Дамаск, што је довело до сиријског повлачења из Либана после скоро 30 година војног присуства.

Упркос томе, Асад и његов кључни либански савезник Хезболах упорно су негирали учешће у атентату на Харирија, чак и пошто је специјални међународни трибунал 2020. године осудио члана Хезболаха за учешће у овом злочину.

Арапско пролеће

Током прве деценија владавине Башара ал-Асада дошло је до учвршћивања сиријских односа са Ираном и све тешњих веза са Катаром и Турском, што су односи који ће се касније променити.

Односи са Саудијском Арабијом су доживљавали успоне и падове, упркос првобитној подршци Ријада младом председнику.

Свеукупно гледано, Башар ал-Асад је пошао очевим стопама што се тиче спољне политике, маневришући пажљиво и избегавајући директне војна сучељавања.

После деценије проведене на власти, Асадова владавина могла је да се опише као ауторитарни приступ, пошто су опозициони гласови наставили да се угушавају.

У децембру 2010. године, Асма ал-Асад је дала интервју за часопис Вог, у којем је тврдила да се у њиховој домовини влада „демократски".

Истог дана се Мухамед Буазизи, тунижански продавац поврћа, запалио пошто га је ошамарила полицајка, покренувши народни устанак у Тунису, који је срушио са власти Зина ел Абидина ибн Алија, председника.

Туниски устанак је неочекивано инспирисао револуционарне покрете широм арапског света, стигавши све до Египта, Либије, Јемена, Бахреина и Сирије.

Интервју за Вог под насловом „Ружа у пустињи" у марту 2011. године (и касније повучен) описивао је Сирију као земљу „лишену бомбардовања, напетости и отмица".

Та слика ће се драстично променити наредних месеци.

Већ средином марта одржан је протест у Дамаску, а неколико дана касније демонстрације су започеле и у јужном граду Дари, када су ухапшена деца која су исписивала слогане по зидовима против Асада.

Асад је чекао две недеље пре него што се обратио сиријском народу.

У парламенту је обећао да ће осујетити, како је рекао, „заверу" која је узела на зуб Сирију, истовремено признајући да захтеви многих људи нису испуњени.

Отварање ватре снага безбедности на демонстранте у Дари додатно је распламсало демонстрације, довевши до позива за Асадову оставку у више градова.

Власти су одговориле насиљем, окрививши „саботере и инфилтраторе мотивисане спољним силама".

За само неколико месеци, ситуација је ескалирала у оружане сукобе владиних снага и опозиционих фракција које су подигле оружје широм земље.

Погледајте видео: Од Сирије, преко Србије до Европе - Халилово десетогодишње путовање

Међународна интервенција, џихадисти и ратни злочини

Како је сукоб ескалирао, УН процењују да је број жртава нарастао од десетина до стотина хиљада услед све већег учешћа међународних сила.

Русија, Иран и оружане групе које подржава Техеран, интервенисале су раме уз раме са Асадовим снагама, док су Турска и заливске државе подржавале оружане опозиционе фракције.

Иако су демонстрације против Асада испрва позивале на демократију и слободу за све, ускоро је на површину испливало секташтво, а неке опозиционе групе су оптужиле владу да је на страни алавита, а не сунитске већине.

Регионална интервенција само је продубила секташки јаз.

Исламске фракције усвојиле су непријатељску реторику према алавитима, док су шиитски екстремисти лојални Ирану, предвођени Хезболахом, похрлили у Сирију да би подржали Асадову владу.

У суседном Ираку, у успону је била екстремистичка група која је тумачила исламски закон на најдрастичнији могући начин: Исламска држава (ИС).

Група је искористила грађански рат да и сама заузме територију у Сирији, прогласивши источни град Раку властитом престоницом.

У августу 2013. године, стотине су страдале у нападу хемијским оружјем на Источну Гуту, област под контролом опозиције надомак Дамаска.

Западне силе и сиријске опозиционе фракције оптужиле су за тај напад Асадов режим.

Иако је Дамаск негирао учешће, пристао је да уништи залихе хемијског оружја под међународним притиском и претњама.

Тиме, међутим, нису била окончана зверства у сиријском рату, у ком су вршени нови напади хемијским оружјем.

Комисија УН-а оптужила је све стране у сукобу за ратне злочине, међу њима и за убиство, тортуру и силовање.

Асадова влада је 2005. године, деловала је на ивици пада, изгубивши контролу над огромним деловима земље.

Међутим, војна интервенција Русије преокренула је ток рата, омогућивши Асаду да поврати кључне територије.

Рат у Гази

Између 2018. и 2020. године, регионални и међународни споразуми довели су до успостављања ситуације у којој владине снаге контролишу већи део Сирије, док су исламистичке опозиционе групе и курдске милиције делиле контролу над севером и североистоком.

Ови споразуми ојачали су Асадов положај и он се постепено вратио у арапску дипломатску арену.

Сирија је 2023. године враћена у Арапску лигу, а земље су поново отвориле амбасаде у Дамаску.

Упркос погоршању сиријске економске кризе у трећој деценији Асадове владавине, изгледало је да је председник преживео све највеће изазове.

Међутим, у октобру 2023. године, Хамас је извршио неочекивани напад на Израел, покренувши рат у Гази чије су се последице брзо прошириле на Либан, посебно погодивши Асадовог савезника Хезболах.

Сукоб је нанео тешке губитке Хезболаху, у које је спадала и смрт његовог лидера Хасана Насралаха.

Истог дана када је на снагу ступило примирје у Либану, сиријске опозиционе фракције, које је предводила исламистичка група Хајат Тахрир ал Шам (ХТС) покренула је изненадни напад и брзо заузела други највећи град у земљи Алепо.

Опозиција је почела хитро да напредује, заузевши Хаму и друге градове, док је влада кренула да губи контролу над јужним областима.

Асадов положај деловао је уздрмано, а његови кључни савезници Иран и Русија изгледали су као да не могу да му притекну у помоћ.

Главни град Сирије Дамаск пао је у руке побуњеника мање од две недеље након што су покренули офанзиву којом су преузели контролу над неколико великих градова.

Премијер земље рекао је да је спреман да предузме све кораке за „пренос" власти пошто је председник Башар ал-Асад побегао из Дамаска када су побуњеници 8. децембра 2024. године ушли у престоницу.

Ово би могао да означи крај 24-годишње владавине Башара ал-Асада.

Погледајте видео: ББЦ открио везе трговине дрогом кептагон са највишим сиријским званичницима

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]