Вода наша свакодневна - зашто је толико трошимо

Џеки Ламберт је свесна да је необична њена навика да се тушира само на свака три дана.

„Али нећу да се извињавам због тога, јер мислим да је то сасвим у реду", смеје се. На крају крајева, свакодневно туширање више је ствар културолошких очекивања, него хигијене.

Истини за вољу, комплетан Џекин начин живота донекле је неуобичајен.

Пошто су она и муж добили отказ као технолошки вишак почетком педесетих година живота, одлучили су да издају своју кућу у обалном граду Борнмуту у Уједињеном Краљевству.

Преселили су се у камп кућицу у којој бораве са четири пса током већег дела године. Тренутно се налазе у једном селу у италијанским Алпима.

„Ограничавајући аспект живота у камп кућици је то што веома ретко можете да повежете кућу на извор воде", објашњава Ламберт, која је пре пензионисања радила у продаји.

„Морате сву воду да скупљате сами."

Џеки и њен муж обично у камповима пуне контејнере за воду запремине 40 литара, па их откотрљају до своје камп кућице.

„Изненађујуће је колико брзо се то потроши", каже Ламберт.

„Овакав начин живота свакако чини да будете веома свесни количине воде коју користите."

Добар пример је прање веша. Ламбертови користе мобилну машину за веш са два бубња.

То је уређај који ради на струју и има два одељка, а за његово функционисање је потребно мало више човековог учешћа него код обичних модерних машина за веш.

Пре свега сипају топлу воду у леви одељак, који ради до 12 минута на програму са окретањем веша.

Затим пребаце одећу у десни одељак, у ком се она центрифугира.

„Воду за испирање користимо поново и за наредно прање, ако је довољно чиста", објашњава Џеки.

Иако се ради о малом уређају, у њему се чак могу прати и јоргани.

Оваква машина није практична за већину домаћинстава. Међутим, прање веша у домаћинству има изненађујуће велики отисак угљеника.

Људи углавном не примећују угљеников отисак који производи употреба струје за рад уређаја за домаћинство, а нарочито енергија потребна за загревање воде.

Међутим, наша употреба воде се сабира и нагомилава.

Употреба воде је узрок шест одсто укупних емисија угљен-диоксида у Уједињеном Краљевству, док у Сједињеним Америчким Државама прање веша изазива осам одсто укупних емисија угљен-диоксида из домаћинстава.

Енергија која је потребна за пренос, третирање и употребу воде у САД за потребе домаћинстава и комерцијалне потребе производи скоро 290 милиона тона угљен-диоксида годишње, што представља пет одсто укупних емисија угљеника у тој држави.

Енергија коју комунална предузећа користе да би третирала и допремила воду до домаћинстава, за стандардне домове у новоградњи у Уједињеном Краљевству, узрок је само око десет одсто емисија угљен-диоксида везаних за употребу воде.

Највећи део емисија од употребе воде у домаћинствима потиче од енергије која је потребна за загревање воде, отприлике 46 одсто ако се користи бојлер на гас.

Око 17 одсто емисија потиче од употребе машина за судове, док је 11 одсто резултат коришћења машина за веш.

У Сједињеним Америчким Државама се отприлике 19 одсто укупно испоручене енергије домаћинствима користи за загревање воде, док се процењује да прање веша у сваком домаћинству у тој земљи испушта у просеку 240 килограма гасова са ефектом стаклене баште годишње.

„Топла вода је једна од ставки које највише троше енергију у домаћинству", каже Елизабет Шав, социолошкиња на Универзитету Ланкастер, која истражује свакодневну употребу енергије.

Иако употреба соларне енергије за загревање воде може значајно да смањи ту потрошњу, она подразумева високе трошкове инсталације и засигурно није доступна свима. У већини модерних домаћинстава се користи један од два система за загревање воде - бојлер на гас или бојлер на струју.

Главни извор емисија у већини домаћинстава са бојлером на гас у Уједињеном Краљевству, изненадио би многе њихове становнике.

У домаћинству је судопера заправо извор највеће количине емисија угљеника повезаних са употребом воде, а не велики уређаји беле технике.

Када славину у кухињи држимо отворену, то доводи до емисије отприлике 157 кг угљен-диоксида годишње, док машина за судове производи 142 кг угљен-диоксида, машина за веш 118 кг, а када 103 кг.

У новијим домовима, с друге стране, туш производи највеће емисије, у односу на друге уређаје повезане са употребом воде.

Иако су наведене бројке из 2009. године, сматра се да су поуздан показатељ врста емисија које настају кроз разне активности у домаћинству са великом потрошњом воде.

Ипак, постоје начини да се тај угљеников отисак смањи.

Изненађујуће је да чешћа употреба машине за судове може у томе да помогне.

Једна анализа у САД показала је да се стављањем прљавог посуђа и прибора за јело у машину за судове троши мање енергије и мање воде него ручним прањем.

Процењује се да прањем у машини за судове могу да се смање емисије гасова са ефектом стаклене баште за 72 одсто у односу на ручно прање судова.

Међутим, смањење је значајно мање ако се судови испирају под текућом водом пре стављања у машину, као што многи чине, као и ако се укључује машина за судове када је само полупуна.

Ипак, могуће је да и они који немају машине за судове смање емисије на минималну количину.

Штедљива употреба воде и коришћење мање топле воде могу да направе разлику.

Према једној анализи, коришћење посуде са водом у току ручног прања, уместо текуће воде из отворене славине, могло би да уштеди око 666 кг угљен-диоксида годишње, што је приближно иста количина која се емитује у току повратног лета од Лондона до Осла.

„Имамо пластичну чинију коју обично напунимо са неколико центиметара воде и у њој перемо судове, а испирамо их у чистој води", каже Џеки Ламберт. „Настојимо да трошимо што је могуће мање воде."

Иако веома врућа вода помаже у уништавању микроба, наше руке не могу да поднесу толико високе температуре, које су потребне за убијање бактерија и вируса искључиво топлотом.

Међутим, комбинација топлоте и детерџента чини чишћење посуђа много ефикаснијим, а остављање судова да се претходно натопе такође може да допринесе тој ефикасности, уместо настојања да се упорни остаци хране одстране текућом водом.

Ако перете било шта веће од једног тањира или шољице, такође је добро правило да избегнете да остављате отворену текућу воду.

Употребом кофе са водом за прање аутомобила, уместо прања цревом, може да се уштеди много воде, енергије и угљеника.

У једној студији је установљено да је коришћење кофе са водом и сунђера за прање аутомобила, а затим испирање млазом под притиском, најефикаснији метод у погледу трошења воде, којим се искористи мање од пола количине воде у односу на прање цревом.

Што се тиче веша, највеће емисије угљеника у процесу бављења вешом су током његовог сушења, услед тога што машине за сушење веша гутају струју. Према једној процени, у САД око 5,8 одсто емисија угљен-диоксида из домаћинстава настаје сушењем веша. Загревање воде за прање веша узрок је додатних 1,59 одсто, док услед самог прања настаје око 0,9 одсто емисија.

Смањивање температуре прања, заједно за сушењем на ваздуху, може значајно да утиче на сређивање емисија угљеника везаних за прање веша.

Пошто се тако такође троши мање струје, може и да донесе уштеду.

„Употреба хладне воде чини се као промена коју би људи могли да изведу са најмање труда", тврде истраживачи на Универзитету Аризона Стејт који су испитивали угљеников отисак прања веша у домаћинству.

Примера ради, ако се машина напуни вешом који се пере на 60 степени Целзијузових а затим суши у машини за прање и сушење веша, производи се количина угљен-диоксида једнака 3,3 кг, у поређењу са само 0,6 кг, у случају да се иста количина веша пере на 30 степени Целзијусових и затим суши на жици.

У једној анализи Конзорцијума за одрживост процењено је да, ако би се једна машина веша недељно прала на програму са хладном водом, уместо топле или вруће воде, свако домаћинство би могло да смањи свој угљеников отисак за 23 кг годишње.

Имајући у виду да се у САД прањем одеће сваке године емитује 26 милиона тона угљен-диоксида, ово би могло значајно да помогне у смањењу те бројке.

Иако нису сви те среће као Џеки Ламберт, која може да окачи јорган да се суши на италијанском сунцу и да буде сув у року од сат времена, сушење одеће на ваздуху јесте изводљиво за многе.

На крају крајева, уобичајено је у Великој Британији у којој је влага велика, а чак и људи у још влажнијим климама често тако суше одећу.

У Сједињеним Америчким Државама, где су машине за сушење веша универзална појава, препреку за сушење веша на ваздуху представља забрана сушења напољу, коју су увела нека удружења власника кућа и станова, јер се такво сушење сматра неугледним.

Уколико морате да користите машину за сушење веша, употребом програма за центрифугу са великим бројем обртаја током прања, може да се смањи количина потребна енергије, јер преостане мање воде која треба да испари из одеће.

Још једна опција је прелазак на ефикаснију машину за веш са фронталним пуњењем, која користи мање воде и енергије и сама је мања, у односу на машину за веш за пуњењем одозго.

Већина машина за веш у САД су са пуњењем одозго, што значи да је простор за промене значајан.

Према једној процени, заменом 25 одсто машина за веш у САД са пуњењем одозго машинама са фронталним пуњењем, потрошња струје и емисије угљен-диоксида могле би да се смање за у просеку пет одсто.

Што се тиче нашег сопственог купања, иако је наравно важно одржавати добру хигијену, заменом свакодневног купања у кади троминутним туширањем, у четворочланој породици би могло да се уштеди отприлике 849 кг угљен-диоксида годишње.

Неки тушеви такође користе ресурсе у мањим количинама - туш батерије, које мешају врућу и хладну воду пре него што она изађе из главе туша, производе 100 кг мање угљен-диоксида током једне године него електрични тушеви.

Уградњом глава тушева које троше мање воде може такође да се смањи и угљеников отисак који се производи допремањем воде у домаћинство и њеним одлагањем након што отече у одвод.

„Туш са малим протоком није контрадикција појмова", каже Џудит Торнтон, менаџер за смањење емисија угљеника на Универзитету Абериствит у Велсу.

„Могу се набавити главе туша које просто распршују воду на ефикаснији начин. Тако да се осећате као да сте подједнако мокри, иако користите само око седам литара у минуту, уместо 15."

Још један пример је бријање ногу у лавору уместо под тушем, чиме се потроши осам литара воде уместо 48, каже Торнтон.

Понекад је згоднија опција уједно и она која подразумева ниже емисије угљеника.

„Сада сви дуже перемо руке", каже Торнтон, говорећи о саветима везаним за прање руку који су широм света објављени након почетка пандемије корона вируса.

„Знате како кад отворите славину на топлу воду, она у ствари постане топла тек кад сте већ завршили са прањем руку?"

Ако би цеви у домаћинствима које спајају резервоаре воде и лавабо биле уже, односно ако би изолација тих цеви била боља, могло би да се скрати време чекања да вода постане топла, чиме би се истовремено постигли и већа енергетска ефикасност и боље искуство корисника.

Премда нам, наравно, није неопходна врућа вода да бисмо правилно опрали руке.

Механичка радња, као и сам сапун, заслужни су за чишћење наших руку више него температура воде.

Да би се, на пример, убио Ковид-19 само врућом водом, била би потребна температура воде изнад 56 степени Целзијусових, што је довољно вруће да изазове опекотине.

Прање руку водом ниже, пријатније температуре, у комбинацији са коришћењем сапуна и мало енергичнијег трљања, могло би да да се покаже као пажљивије према клими и подједнако хигијенско.

Уопштено узев, одлуке појединаца о употреби воде не могу да буду по истом принципу за све.

„У питању је необична мешавина науке, моралности, јавних улагања, комерцијалног снабдевања, привреде и радних часова", сматра Шав о веома разноликим навикама људи везаним за употребу воде.

Торнтон се слаже и тврди да је неопходно да разумемо зашто људи користе воду на одређени начин, да бисмо схватили како могу да смање утрошак воде, а да се истовремено не повреди њихово фундаментално право на воду.

Људи се туширају на одређени начин из разноразних разлога. Особа која иде да ради у канцеларији и којој туширање служи као обележје почетка радног дана, на пример, могла би да пронађе неки други ритуал да би започела дан, као што је прављење чаја. (Прочитајте више о чудноватим навикама западњака везаним за коришћење купатила)

Државе такође могу да утичу на боље коришћење воде. На пример, подстицање употребе водомера и стављања ознака за ефикасност потрошње воде на уређаје, могло би да помогне људима да доносе боље одлуке.

У организацији Вотервајз, која се бави истраживањем и пропагирањем боље употребе воде, сматрају да би се у случају усвајања обавезне ознаке за воду са циљном потрошњом од 85 литара дневно у грађевинским прописима Уједињеног Краљевства, емисије угљен-диоксида смањиле за 55,9 милиона тона у периоду од 25 година.

Тај ефекат био би једнак смањењу годишњег броја аутомобила на путевима за скоро милион, у истом периоду.

Добра вест је да промене у виду малих прилагођавања у нашим свакодневним навикама могу да донесу највеће ефекте.

„Цена воде, у смислу емисија угљен-диоксида, 80 одсто се своди на то шта са њом радимо у својим домовима", каже Торнтон.

Свега неколико малих измена у начину на који перемо своје ствари и себе, могло би да направи велику разлику.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]