Русија и Украјина: Украјинске мајке прелазе опасан пут до Русије да врате отету децу

Кад је петнаестогодишњи Саша Крајњук проучавао фотографију коју му је дао украјински истражитељ, одмах је препознао дечака обученог у униформу руске војске.

Тинејџер у школској клупи имао је ознаку З, симбол руског рата, ушивену на десном рукаву, у црвено-бело-плавој боји руске заставе.

Дечаково име је Артјем и он је Украјинац.

Саша и Артјем су међу тринаесторо деце коју су наоружани руски војници у фантомкама у септембру прошле године одвели из њихове школе у Купјанску, у североисточној Украјини.

Деца су била нагурана у аутобус уз повике: „Брже!", а потом недељама нестала без трага и гласа.

Када је деци, која су сва била са посебним потребама, коначно дозвољено да позову кући, налазила су се много дубље на територији под руском окупацијом.

Да би их повратили, њихови родитељи су били присиљени да одлазе на мучна путовања хиљадама километара дубоко у земљу која им је објавила рат.

До сада је само осморо њих враћено из Перевалска, а Артјем је био међу последњима, ког је његова мајка покупила овог пролећа.

Кад сам на телефонској вези добила директорку школе, она није видела никакав проблем у облачењу украјинске деце у униформе окупаторске војске.

„Па шта?

„Шта ја ту могу? Какве то везе има са мном?", одвратила је Татјана Семјонова.

Објаснила сам да „З" симболише рат против родне земље те деце.

„Па шта?

„Какво је то питање? Нико их на то не присиљава", питала је директорка поново.

Истражујући по интернет страници Специјалне школе у Перевалску, пронашла сам Артјемову фотографију јавно објављену.

Настала је у фебруару 2023, годину дана после покретања руске инвазије на Украјину, на часу прослављања Дана бранитеља отаџбине.

Час је био посвећен учењу о „захвалности и поштовању" за руске војнике.

Покушала сам директорки да поставим још нека питања, али веза се нагло прекинула.

Тражени ратни злочинац

За Украјину је прича о Специјалној школи из Купјанска само део све већег корпуса доказа против Владимира Путина као осумњиченог за ратне злочине.

Међународни кривични суд је у марту ове године издао потерницу за руским председником, оптуживши њега и његову комесарку за права детета Марију Лвову-Белову за незакониту депортацију украјинске деце.

Русија инсистира да су њени мотиви били искључиво хуманитарне природе, евакуишући децу како би их заштитила од опасности.

Виши званичници одбацују оптужницу Међународног кривичног суда, чак претећи хапшењем његових представника из одмазде.

Међународни кривични суд није јавно објавио детаље овог случаја, баш као ни Украјина, али званични Кијев инсистира да је од почетка инвазије са окупираних територија одведено више од 19.000 деце.

Утврдили смо да су многа из домова и интернатских школа.

Истражили смо неколико случајева, међу којима још једну Специјалну школу у Олешки, у јужној Украјини.

Открили смо да су сваки пут руски званичници уложили минималан напор да пронађу било какву родбину те деце.

Украјинској деци се често говорило да немају где да се врате у сопствену земљу, а и била су изложена, у различитој мери, „патриотском" руском образовању.

Детаљи и нијансе варирају, пошто хаос влада ратом баш као и злим намерама.

Али је такође очигледно, на основу шире примењене идеологије: Русија, предвођена Владимиром Путином, отворено проглашава све на окупираним украјинским територијама сопственим власништвом, чак и децу.

Сашина прича

Купјанск, североисточна Украјина

Саша је висок, стидљиви дечак са дугим шишкама које воли да поправља руком као и сваки тинејџер.

Присилно одвајање од породице било би узнемирујуће за било које дете.

За некога ко је толико осетљив као што је Саша, било је то изузетно трауматично искуство.

Његова мајка Татјана Крајњук каже да је он и даље повучен у себе, месецима пошто су поново заједно.

Петнаестогодишњак чак има седе у коси од стреса који је проживео.

Они сада живе као избеглице у граду Динклагеу у западној Немачкој, где, после школе, Саша углавном лежи на кревету играјући игре на телефону.

Али, он се врло живо сећа тренутка кад су га одвели руски војници.

„Да будем искрен, било је страшно", признаје Саша тихим гласом, трљајући руке по бутинама.

„Нисам знао куда ће нас одвести."

Кад га питам да ли му је недостајала мама, он дуго ништа не одговара, па каже да му је сувише тешко да се сети свега тога и пита ме да ли можемо да променимо тему.

Пре рата, Саша је ишао у Специјалну школу у Купјанску на североистоку Украјине.

Он би тамо боравио током недеље, а враћао се кући викендом.

Кад је Русија извршила инвазију у фебруару 2022. године, већи део Харковске области био је моментално заузет и Татјана је држала сина код куће из безбедносних разлога.

Како се ближио септембар, окупаторска администрација почела је да инсистира да се сва деца врате у школу, сада према руском плану и програму.

Иста иницијатива постојала је у свим окупираним областима, често уз помоћ наставника из Русије који би заменили локалне који су одбијали сарадњу.

Татјана није била вољна да пошаље Сашу назад, али је тинејџеру било изузетно досадно после седам месеци проведених у њиховом селу, тако да га је 3. септембра одбацила у Купјанск.

Неколико дана касније, украјинске снаге покренуле су брзу акцију поновног заузимања региона.

„Чули смо буку са километарских удаљености. Експлозије. Потом хеликоптере и пуцњаву.

„Била је то страшна галама. Потом сам видела тенкове и украјинску заставу", присећа се Татјана говорећи о контраофанзиви.

У немогућности да контактира сина, обузела ју је потпуна паника.

„Кад смо успели да стигнемо до школе, тамо је остао само домар. Он је рекао да су деца одведена и да нико не зна куда", каже она.

Један наставник је видео шта се тога дана десило, кад је чак десет тешко наоружаних руских војника „упало" у школу.

„Није их занимало да узму било каква документа или да контактирају родитеље", рекао ми је Микола Сезонов кад смо се срели у Кијеву.

„Само су нагурали децу у аутобус са неким избеглицама и отишли."

Пренела сам му како се бране Руси у таквим случајевима: да су само склањали децу од опасности.

„Живео сам дуго под руском окупацијом и знам разлику између онога што сам тада видео и онога што иначе виђам кроз прозор", одговорио је наставник.

Шест недеља деци није било ни трага ни гласа.

„Плакала сам сваки дан, звала службу телефонске помоћи говорећи им да сам изгубила сина и писала сам полицији. Покушали смо да га пронађемо преко волонтера", каже Татјана.

Прошло је још месец дана пре него што је пријатељ видео снимак на друштвеним мрежама, датиран почетком септембра 2022. године.

У њему се говорило да је 13 деце из Специјалне школе у Купјанску премештено на исток у сличну установу у Сватове, и даље под руском контролом.

Погледајте и ову причу

Две недеље касније, на Татјанин телефон стигла је порука.

Саша је у Специјалној школи у Перевалску, прочитала је она.

Његова мама може да разговара са њим, гласио је остатак поруке.

„Био је срећан што ме чује, наравно. Али је и много плакао", присећа се она тренутка када су разговарали.

„Рекли су му да му је кућа уништена, а уплашио се да ни нас више нема."

Комуникација са областима у којима се воде жестоке борбе није лака, али деца из Купјанска су прошла кроз три установе пре него што је било ко покушао да ступи у везу са њиховом родбином.

„Није било никаквих вести. Само из Перевалска, а и тад не одмах. Мислим да су то урадили намерно", верује Татјана.

Њеним мукама ту није дошао крај.

Мораће да врати Сашу кући лично, али директна рута до њега прелазила је преко фронта.

Уместо тога, Татјана је отпутовала из Украјине преко Пољске и Балтика пре него што је пешке прешла у Русију, где су је потом припадници ФСБ-а саслушавали о кретањима украјинских трупа.

Није имала шта да им каже.

„Био је мркли мрак, свуда су били контролни пунктови, мушкарци у фантомкама са оружјем.

„Била сам толико уплашена да сам попила таблету за смирење", присећа се Татјана остатка путовања у окупирану источну Украјину.

Имала је још један разлог да буде уплашена.

У том тренутку, Русија је већ почела отворено да узима децу из домова за незбринуту децу на окупираној територији и додељује их руским породицама.

Канал на Телеграму комесарке за права детета препун је снимака на којима се види како она прати читаве групе украјинске деце преко границе, где их избезумљене дочекују руске хранитељске породице поклонима и загрљајима док их камера све време снима.

Послали смо два захтева за интервју са Маријом Лвовом-Беловом, али нисмо добили никакав одговор.

Али порука у свим њенима објавама је недвосмислена: Русија је позитивац у ономе што и даље одбија да назове ратом.

Москва тврди да спасава украјинску децу.

У време кад је Саша нестао из Купјанска, Владимир Путин већ је изменио закон како би олакшао украјинској деци да добију руско држављанство и да буду усвојена.

Крајем септембра, најавио је анексију четири украјинске области, међу њима је и Луганск где се Саша у том тренутку налазио.

У јавности и на интернету, Марија Лвова-Белова изнова је називала децу у тим регионима „нашом".

И она сама је усвојила једног тинејџера из Маријупоља, објавивши фотографије његовог новог руског пасоша.

„Плашила сам се да ако буду одвели Сашу у Русију, никад га нећу пронаћи. Плашила сам се да ће га тек тако дати у неку хранитељску породицу", каже ми Татјана.

„Какве везе имају наша деца са свим тим? Зашто су нам то урадили? Можда само да би нам нанели бол, баш као и у свему осталом."

И зато, кад је коначно стигла до Перевалска, после пет дана исцрпљујућих пута, Татјана је чврсто загрлила сина.

Саша није рекао ни реч.

Само је плакао од среће.

Данилова прича

Херсон, јужна Украјина

Шест месеци се Ала осећала као да јој недостаје део тела.

Кад је спаковала тринаестогодишњег сина за путовање у летњи камп на Криму, мислила је да Данило иде на две недеље екскурзије крај мора.

То је требало да умањи њихов стрес од рата: друга деца из Херсона већ су била у кампу и вратила се, тако да се Ала није бринула.

Осим тога, њихов град био је окупиран од самог почетка инвазије и у октобру 2022. године, она је већ почела да мисли да ће Руси држати под контролом Херсон заувек, иако то није желела.

Али, неколико дана пошто се Ала опростила од Данила, званичници одговорни за њега саопштили су да се деца неће вратити.

Руси су почели да се повлаче из Херсона.

Ако родитељи желе да им се деца врате, речено им је да сами морају да дођу по њих.

Ала је молила регионалну администрацију да јој помогне, али јој је речено да ће децу вратити само „кад Херсон поново буде руски".

Позвала је тужилаштво на Криму, али су тамо инсистирали да она мора лично да дође по Данила.

И тако је недељама Ала уверавала сина да ће доћи по њега иако је тек морала да смисли начин како ће то да учини.

Удаљеност од Херсона до Јевпаторије није велика, али је директну путању затворила руска војска, а много дужа рута преко Запорожја била је сувише опасна.

„Било је мање од пет одсто шансе да се безбедно стигне тамо и назад", речено је Али.

Биће јој потребно и око 1.500 долара за шофера, као и за њен први пасош и сву документацију коју су Руси тражили да би доказала да је то њен син.

Ала је већ почела да очајава кад јој је Данило рекао да званичници у његовом кампу прете да ће послати децу у дом за незбринуту децу ако њихови родитељи не пожуре.

„Деца су почела да нас зову у паници, говорећи да не желе да заврше у тим домовима", рекла је Ала.

„А Русија је огромна! Где бисмо их и тражили?"

Нас две смо се састале кад се она коначно укрцала у воз пун других мама и бака на најнапетијем путовању њихових живота.

Женама је помагала група под именом Спаси Украјину, која се понудила да помогне кад се испоставило да би стотине украјинске деце могло бити заглављено.

Нека су била из растурених или лоше стојећих породица, имајући проблема са логистиком и финансијама за путовање.

Други родитељи су оклевали са враћањем деце у градове који су се налазили на удару жестоке руске ватре.

Али Ала више није могла да чека.

„И даље ме изједа црв сумње да ће нешто поћи по злу. Осећаћу се тако све док мој син не буде био крај мене. Онда ћу моћи поново да дишем."

Више од недељу дана касније, Ала је била једна од последњих која је прешла границу назад из Белорусије, вукући са собом велики кофер у Украјину поред бетонских блокова и противтенковске одбране.

Данило, са осмехом који му прави рупице на обрашчићима, коначно је био безбедан крај ње.

Било је тренутака кад је мислила да неће успети.

Спаси Украјину је дао упутство женама да искључе телефоне чим уђу у Русију, тако да су детаљи њиховог трауматичног путовања почели да испливавају на видело тек између два загрљаја добродошлице.

„Држали су нас као стоку, одвојене од свих осталих. Четрнаест сати без воде, хране, било чега.

„Упорно су нас испитивали какву смо војну опрему видели, милион пута проверавали наше телефоне и распитивали се за нашу родбину", описала је Ала како су их држали припадници ФСБ-а на московском аеродрому.

Жене су наставиле 24-часовну вожњу до Крима.

Како су почеле да се приближавају, застале су да би направиле паузу а 64-годишња Оља Кутова направила је неколико корака, колабирала и умрла крај пута.

После више дана стешњених у минибусу, у стању непрестаног стреса, срце ју је на крају издало.

Сада Спаси Украјину покушава да врати Ољин пепео, баш као и њену унуку.

На крају је Ала успела да стигне до кампа.

„Истог тренутка када сам видела своје дете како трчи према мени у сузама, то је потрло све кроз шта смо прошли", описује Ала поновни, коначни сусрет са Данилом.

Њен син ми каже да је то „било сјајно!"

Спаси Украјину је тога дана вратио 31 дете, а више њих је потврдило да је особље кампа претило да ће их сместити у дом за незбринуту децу, што их је уплашило.

Деца су причала да су их у почетку водали на екскурзије и да су били релативно редовно храњени и облачени.

Али на територији под контролом Руса према њима су се опходили и учили их као да су Руси.

Кад су инспектори дошли у посету из Москве, мали Украјинци су морали да се построје пред руском заставом и да певају руску химну.

У октобру, окупаторска администрација Херсона објавила је на Телеграму снимак једног таквог тренутка.

Руска химна трешти преко звучника док се на јарбол подиже тробојка.

Али ако погледате мало боље, видећете да се усне ниједног детета не померају.

Камерман одједном схвата да једна девојчица прекрива уши рукама да би пригушила звук.

Прекасно, он брзо скреће камеру са ње.

Повратак кући

Неколико недеља после њеног повратка, зовем Алу у Херсону.

„Све је коначно било готово једном кад смо успели да се вратимо", каже ми она весело у телефонском разговору.

Она признаје да је у заједници испочетка владала зловоља према мамама из летњег кампа, које су биле доживљене као „колаборационисткиње" зато што су уопште слале децу у установе којима управљају Руси.

Али Ала сматра да је то сада уминуло.

У њеној властитој породици, Данило се вратио кошкању са млађим братом и учењу школе онлајн, на украјинском.

Али без интернета код куће, она мора често да скокне до центра града у потрази за вај-фајем како би могла да преузме његов домаћи задатак, а то је небезбедно.

Откако су Руси натерани на повлачење, напустивши Херсон, свете се граду са положаја са друге стране реке.

„Гранатирају од јутра до мрака", потврђује Ала, мада каже да је њихова кућа релативно далеко од руских положаја.

Они не планирају да оду одатле.

Данило је и даље у групном чету са другом децом из кампа, а већина која је остала у међувремену је преузета.

Ипак, како он каже, петоро деце је пребачено у дом за незбринуту децу негде у Русији.

Ала ми прослеђује фотографију њихове собе са читавим редовима кревета, јефтиним тепихом и саксијом зеленог љиљана.

Не зна се одакле ће напуштена деца ићи одатле.

Нестала деца

У руралној Немачкој, Саша је имао времена да се привикне на нови живот и још једну нову школу, али за Татјану привикавање иде мало теже.

У њиховом стану, уз хрпу сендвича са сардинама, она објашњава да је њен најстарији син још у Украјини и да ових дана ишчекује да буде позван да се бори.

Татјана не жели ништа више него да се врати кући мужу, али Купјанск се поново налази на удару жестоке руске ватре.

Крајем априла, руски пројектили уништили су локални музеј историје, а у нападу су страдале две жене.

Пре тога, Сашина стара школа у центру била је тешко оштећена кад су пројектили експлодирали у њеној близини.

Осам месеци пошто су он и друга деца одведени одатле, петоро деце се и даље налазе на територији под руском контролом.

Директорка школе у којој су завршила деца Татјана Семјонова потврдила је то када сам је позвала.

Изненадила сам се што је уопште пристала на разговор, али мора да ју је збунио руски број који сам користила.

Баш као и моја питања.

Директорка тврди да их нико није контактирао у вези са то петоро деце, што ми знамо да није истина, и инсистирала је да ће их „сместа вратити" чим њихови законски старатељи дођу по њих да их преузму.

Али то је мало вероватно да ће се догодити.

Разни извори ми говоре да се деца третирају као „социјална сирочад", чији су родитељи живи, али им није дозвољено или нису у могућности да се старају о њима.

Кад сам питала зашто је Русији дозвољено да узима децу без дозволе из Украјине, али она зато захтева гомилу папира да би их вратила, Татјана Семјонова је била врло концизна.

„Какве то везе има са мном? Нисам их ја довела овамо."

На интернет страници њене школе у Перевалску, видим портрет директорке која зури у даљину, блајхане косе преко појаса тамно смеђе као да носи шлем.

Фотографије Артема, Сашиног друга из одељења, са ознаком З, јавно су објављене на истој страници.

Саша је на школским сликама идентификовао још двоје нестале деце из Купјанска.

Дванаестогодишња Софија и Микита свечано су обучени и стоје у врсти да одају пошту руској војсци.

Питам Сашину мајку шта мисли о потерници издатој за руским председником.

„Судити треба не само Путину, него и свим његовим главним људима , свим командантима, за оно што су урадили деци", одговара без оклевања.

„Одакле им право да одведу децу? Како је требало да их вратимо? Није их било брига."

Продукција: Маријана Матвејчук

Фото: Мет Годард и Сара Рејснфорд

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]