Украјина и Русија: Психолози у Бучи помажу младима да превазиђу трауме из рата

Осмогодишња Ана улази у собу окречену јарким бојама, једном руком се држећи за мајку, а другом грлећи плишаног меду.

Она стидљиво гледа у мајку, не одвајајући се од ње, док прилазе софи и седају на њу.

Ана је једна од многе деце која траже психолошку помоћ у Бучи да би лакше разумела рат и властита искуства у сукобу.

Буча, на мање од сат времена вожње од Кијева, налазила се на почетку инвазије под окупацијом руске војске.

Сада је у средишту истраге о ратним злочинима.

Анина породица, пореклом из источног региона Луганск, преселила се у Бучу 2014, кад су проруске снаге заузеле више области у источној Украјини.

Свега осам година касније, породица је била присиљена да бежи још једном.

Анина мајка Викторија каже да није могла ни да замисли да ће морати поново да се евакуишу.

Она каже да је спавала 24. фебруара кад је чула необичну буку - и брзо схватила да су Руси почели инвазију.

„Укључили смо телевизор, схватили шта се дешава и одмах почели да пакујемо ствари", каже она.

Пробудила је изненађену Ану, која је упорно испитивала шта се дешава и куда иду.

Породица је напустила град и упутила се ка безбедности Калуша, у западној Украјини.

Остали су тамо неколико месеци, изнајмљујући смештај.

Чим су се руске снаге повукле, породица се вратила у дом у Бучи.

Али још су остали психолошки ожиљци од инвазије.

„Она је веома емотивна", каже Викторија за Ану.

„Плаши се звукова. Ако чује како пролази воз, одмах трчи до мене."

Викторија је одлучила да пријави Ану у Психолошки центар у Бучи.

Психотерапеути у раду са децом користе цртање и игру, понекад индивидуално или у групама.

„Она обожава да црта, може да говори о својим цртежима сатима. Преноси осећања на папир, прави фигуре од пластелина.

„За њу мислим да је од помоћи да истресе негативне емоције на папир", каже Викторија.

Код куће, Ана има цртеже на фрижидеру на којима пише: „Победа" и чак један украјинског славног пса деминера Патрона.

Док причамо, Ана се игра у песку и са играчкама у просторији до нас.

„Она је отворена, много разговарамо. Испрва је била мало уплашена, као да је психолошкиња заправо докторка", каже Викторија.

Ана каже да воли да долази у центар и да прича са терапеуткињом Људмилом.

Али се у неким ситуацијама и даље брине.

„Кад је у току уклањање мина или бесни олуја, помислим да су то експлозије", каже она.

Ова осећања типична су за особе које су искусиле рат, каже Наталија, једна од психолошкиња из центра.

„Многа деца се обично више вежу за родитеља. Дете се не осећа безбедно, слободно, и то је такође симптом трауме", каже Наталија.

„Деца могу да назадују у годинама, на пример, ако имају седам година, могу да почну да се понашају као да имају три. Могу да се упишке и имају ружне снове. Могу и да постану нервознија."

У неким случајевима, деца могу да буду и агресивнија, каже она.

У земљи је велика потражња за оваквим центрима.

То је нешто што „Гласови деце", организација која ради широм Украјине, врло добро зна.

Наталија Мосијук, психолошкиња из ове добротворне организације, каже да је видела пораст броја деце која долазе на сесије у шест центара организације широм Украјине.

„Ситуација је тешка за децу, наравно. Сирене, стање њихових родитеља, за које су везана, губитак њихове свакодневне рутине.

„Изгубила су време са пријатељима, време које проводе у школи. И зато се не понашају онако као пре", каже она.

Илија, још једно дете, стиже у центар.

Он утрчава узбуђено у салу и смешка се особљу.

Може да се чује како цичи од среће док се игра у суседној просторији.

Његов отац Александар каже да се понашање његовог сина погоршало од почетка инвазије.

„Био је мирнији пре рата. А онда кад се десила инвазија, постао је нервознији. Али иде на боље", каже његов отац.

То је тек друга Илијина посета центру, а Александар каже да се већ осети побољшање.

„Није могао да спава раније, али сада спава", каже он. „Понаша се много боље сада."

Због искустава у Бучи, регионална администрација је тражила да се отвори психолошки центар.

„Људи су били под великим стресом после окупације", каже Наталија Зарецка, војна психолошкиња која надгледа отварање психолошког центра у Бучи.

„Кад сте под окупацијом, научите да преживите у непријатељском окружењу, ослањајући се само на себе. Зато смо помислили да би било добро отворити центар који би радио пуно радно време."

Она би волела да види мрежу центара као што је овај отворених у областима под руском окупацијом као што су Ирпин и Хостомел који би били доступни деци и одраслима.

И родитељима је потребно указати помоћ, додаје она.

„Мислим да и родитељи треба да иду на терапију. Видим да много родитељи, наравно, прво мисле на своју децу, али требало би да мисле и на себе", каже она.

Порпаролка украјинског Министарства здравља рекла је за ББЦ да оно ради на националној стратегији за психолошку помоћ.

Министарство је у преговорима са невладиним организацијама које имају искуства у нези менталног здравља.

Зарецка каже да иако је Буча доживела трауму, већ је почела да показује знаке опоравка.

Док Ана одлази из центра држећи у загрљају плишаног меду, чему се она нада у будућности?

„Да ће се рат окончати ове године и да ћу постати ветеринарка кад порастем."

Изради приче допринела је Свитлана Либет.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]