Украјина и Русија: „Зидови пуни бола“ - руске ћелије за мучење у Изјуму

За оне који су држани у влажним подрумским ћелијама приручног руског затвора у украјинском граду Изјуму, постојало је више од једне врсте мучења.

Окупатори су имали читав репертоар злостављања. Михаило Иванович (67) каже да је претрпео већину.

УПОЗОРЕЊЕ: Описи који следе могли би да вас узнемире

Седећи на одељењу главне градске болнице, која је тешко оштећена у гранатирању, овај пензионер се присећа злостављања које је претрпео: електро-шокова, премлаћивања, сломљене кости и игала гураних под кожу.

Његова лева рука је у завојима и повезу.

Он је исцрпљен, али му глас не подрхтава.

„Мучили су ме дванаест дана", каже нам.

„Тукли су ме свуда. Сломили су ми руку. Један Рус ју је држао, а други је ударао по њој са цеви. Тукли су ме до тачке када више ништа нисам осећао. Пржили су ми врхове прстију струјом - како су само горели."

Потом су му заривали игле у леђа.

„Биле су дуге и гурали су их под кожу овде и овде", каже он показујући на рамена.

„Одведен сам одатле полумртав кад су наше снаге ослободиле град."

Било је то 11. септембра, кад су украјинске снаге ушле у град, окончавши више од пет месеци руске владавине.

Током окупације, Руси су користили град као полазну тачку за нападе у источној области Донбаса и као кључну базу за логистику.

Михаило је приведен заједно са другима које су Руси сумњичили за саботажу.

Затвореницима су држане маске преко главе, делили су скучени простор и злостављање.

„Сви који су били држани у заробљеништву са мном су мучени", каже он.

„Понекад би одводили некога из његове ћелије два или чак три пута дневно. Видео сам како износе некога. Мислим да је био мртав."

Михаило носи крст око врата преко пругасте мајице са кратким рукавима.

Питам га да ли се молио док је боравио у ћелијама.

„Наравно", одговара он.

„Морао сам да се молим. Свако би се тамо молио."

Мучење је вршено у полицијској станици у Изјуму.

Кад уђемо у њу, сва је у нереду, нека врата недостају, а прозори су разбијени.

Као и већи део Изјума, зграда је гранатирана пре него што су Руси заузели град.

Обавија нас тама док силазимо низ степениште на два нижа нивоа ћелија.

Већина ћелија су мале и голе, сем прљавих душека и нешто мало бачене одеће.

У једној ћелији неко је урезивао црте у зидове, бележећи дужину заточеништва.

Тишину прекида украјински војник.

„Изгледа као да су ови зидови пуни бола и патње", каже он.

Михаилова исповест о мучењу електро-шоковима поклапа се са другим сведочанством које смо недавно чули у новоослобођеним областима, међу којима и бившег новинара по имену Максим, који је испричао како су га држали у истим ћелијама.

„Прикаче вас на електроде, повежу вас на струјно коло и почнете да се тресете", испричао је он.

„Падао сам са столице. Бол је био сувише јак. Био је мркли мрак. Мучили су нас у потпуном мраку. Носили су лампе на главама.

„Питао сам другове из ћелије колико дуго сам био одсутан, а они су ми рекли 40 минута. Мислим да изгубите свест после 15 до 20 минута."

Украјина жели да докаже да је мучење цивила, које се сматра ратним злочином, било систематско, а не насумично.

Украјински председник Владимир Зеленски каже да је последњих дана откривено „десет соба за мучење" у деловима Харковске области које су повратиле украјинске снаге.

Недалеко од затвора проналазимо истражитеље у послу, који пречешљавају оштећену пословну зграду коју су Руси користили као командни центар.

Дозвољено нам је да уђемо, носећи заштитне покриваче на ципелама и маске како не бисмо нарушили доказе.

Натпис на којем стоји реч „полиција" и даље виси изнад врата.

Унутра се на радном столу налази читано издање руских дневних новина.

Главни истражитељ Леонид Пустовит који носи бело заштитно одело дошао је до мрачног открића.

Он отвара фиоку и показује нам секиру са наизглед траговима крви.

„Наша истрага ће показати чија је то крв", каже нам он.

Пронашао је и списак тражених лица који су водили Руси, са именима оних за које се сматрало да су подржавали украјинску владу.

„Звали су их 'особе са екстремистичким ставовима'", каже он.

„Доводили су их овде и саслушавали. Држали су их на кратком повоцу."

Овај разрушени град тек почиње да прича своје приче и открива колико жртава су Руси оставили иза себе.

У боровој шуми на ободу града, форензички тимови настављају да ископавају људске остатке из више од 440 гробова.

Власти кажу да су мртви углавном цивили, али један гроб је садржао тела 17 војника, од којих су некима руке биле везане, а тела показивала знаке мучења.

Регионални тужилац рекао нам је да су Руси убили скоро све који су ту сахрањени - на овај или онај начин -између осталог и ватреним оружјем, у гранатирању или ваздушним нападима.

Док припадници хитне службе износе посмртне остатке у белој врећи за лешеве, Олена Казабеков и даље посматра, заточена између наде и ужаса.

Дошла је у потрази за оцем, Петром Васичушином, који је служио у украјинском 95. ваздушно-десантном батаљону.

Млада жена је у сузама и наслања се на мужа Јурија.

„Последњи телефонски позив од њега имали смо 17. априла", каже нам он.

„Наредног дана су пребачени на фронт и многи из његове јединице се воде као нестали. Знамо да су петорица страдала. Њихова тела је пронашла друга јединица."

Измучени питањима без одговора, Јуриј каже да су малтене завидни према онима који макар имају посмртне остатке које могу да сахране.

„Знамо породице које су биле у истој ситуацији у којој смо ми сада, али су пронашли тела и сада су, тешко је то описати, срећнији од нас, зато што су их макар нашли."

Посмртни остаци до сада ископани из земље припадају војницима из неке друге бригаде, тако да ће он и Олена можда морати да траже негде другде.

За неке друге, ексхумације су већ донеле одговоре.

Једна објављена фотографија са места укопа приказује иструлелу шаку са плаво-жутом траком око зглоба - у бојама украјинске заставе.

Испод ње се једва назире црвенкасти траг.

Према саопштењу са Фејсбук странице украјинске 93. моторизоване бригаде, то су остаци војника по имену Сергеј Сова.

Кад је његова супруга Оксана видела фотографију, препознала је тетоважу на његовом зглобу.

Изјум је сада град са дубоким ожиљцима.

У свим правцима налазе се спаљене и разрушене зграде.

На улицама углавном нема живота.

Изгледа као да се становници који су преживели гранатирање и окупацију још плаше да изађу напоље.

Шачица њих окупила се на осунчаном тргу у центру града да преузме део помоћи која се дели из комбија - мале кесе са тек основним потрепштинама.

Међу њима је Даша (25), са живахним шестогодишњаком по имену Тим.

Она се присећа патњи из претходних месеци, док он трчкара око грмља.

„Кували смо напољу", каже она.

„Ватрогасни камион је доносио воду са реке, али нисмо имали пијаћу воду. Ишли смо у потрагу за бунарима да бисмо имали шта да пијемо.

„Тим се плашио да спава сам. Трзао се и имао је кошмаре. Најтеже је било што нисмо знали шта ће бити сутра."

Руси су можда отишли, али она и даље није сигурна шта је чека.

„И даље се плашимо", каже она.

„Не знамо да ли ћемо бити безбедни на дуже стазе. Војне операције су и даље у току, још нема сигурне победе. Надамо се и молимо мирном небу и блиставој будућности за нашу децу."

Након што је толико брзо повратила толико много територије, Украјина сада мора да је обезбеди.

Возећи се около последњих дана, видели смо конвоје тенкова и трупа, који су журили да попуне сваку рупу и повремено смо чули пушкарање.

Председник Зеленски каже да ово није застој, већ припрема за будуће битке.

„Ово је спремање за следећу фазу", каже он, „зато што Украјина мора бити слободна, и то цела."

Даша има другачији израз за тренутну ситуацију.

„Ово је танак лед", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]