Русија и Украјина: Десетине украјинске деце одвојено до својих породица остају у кампу у Русији

Стотине деце из Харковске области током руске окупације послато је у камп за одмор на југу Русије.

После успешне украјинске контраофанзиве, нашли су се одвојени од родитеља.

У ослобођеној Балаклеји, ББЦ је разговарао са родитељима деце која су остала заглављена у Геленџику, како би разумели шта их је мотивисало током окупације и чему се надају сада.

Дана 10. септембра на сајту руске државне новинске агенције „РИА Новости" појавио се чланак у којем су цитиране речи Владислава Соколова, бившег украјинског полицајца који је током окупације био на челу администрације Изјума, стратешки важног града у Харковској области.

„Желео бих да пренесем родитељима који су послали децу у Геленџик да је са њима све у реду. Деца ће остати и наредну смену.

„Биће нахрањени и обучени. Сви пазе на њих и деца су збринута. Ово је за родитеље Изјума и Балаклеје", рекао је.

Изјум и Балаклеја су руске трупе окупирале у пролеће, убрзо после почетка инвазије у пуном обиму.

Живели су под окупацијом више од шест месеци.

„Нове власти" су почеле да успостављају „нови живот" на овим територијама.

Овде су се појавили „нови градоначелници" који су почели да промовишу „нови поредак".

У Балаклеји, граду који је пре рата био познат само по томе што се на његовој територији налазило једно од највећих складишта муниције у Украјини, окупационе власти су отвориле ново „одељење за образовање".

Требало је да почетак школске године буде организован у новоотвореним школама по руским наставним плановима и програмима.

У августу, још док се на билбордима у Харковској области слоган „Русија је овде заувек" могао схватити озбиљно, на улицама Балаклеје су се појавила саопштења.

Администрација коју је поставила Русија понудила је локалној деци тронедељни одмор на мору, у дечјем кампу „Меда" у близини Геленџика - апсолутно бесплатно.

Из окупираних области било је доста људи који су желели да пошаљу децу у Русију.

Почетком августа у камп је стигло 203 деце, а крајем месеца, 29. августа, још 300 деце из Изјума, Купјанска, Балаклеји, Казачјеј Лопани и други градови и села.

Погледајте видео: „Не опраштам Русији јер убија нашу децу"

На самом почетку септембра украјинска војска је кренула у муњевиту контраофанзиву и за неколико дана ослободила већи део Харковске области.

Балаклеја је враћена под украјинску контролу.

Родитељи који су децу послали на море пре неколико недеља видели су како се плаво-жуте заставе враћају и мењају тробојке.

Њихова деца су у међувремену наставила да се одмарају у Русији.

И тада је агенција РИА Новости јавила да ће остати у кампу још најмање месец дана.

Родитељи су последњи сазнали за то.

Некога је назвало дете, неко је то прочитао у вестима, а неко је сам закључио.

- Како сте знали да се ваша ћерка неће вратити када је планирано? Да ли вас је неко назвао?

- Не, нико није звао. Када је украјинска војска ушла, схватили смо да ће се тешко вратити", рекла је за ББЦ Наталија Соњкина*, мајка 12-годишње девојчице која још увек живи у кампу.

Бивши функционери окупационе управе, како кажу родитељи за ББЦ, никога од њих нису контактирали.

'Говорили су им: нисте потребни Украјини'

„Када је цела ситуација испливала у јавности, било је немогуће да се јавно иступи. Неко саосећа са њима али су их многи задиркивали.

„Људи питају како је било могуће послати дете у Русију", каже за ББЦ Ала Каменева*, становница Балаклеје.

Прво је Каменева пристала да да интервју пред камером, али се потом предомислила, објашњавајући да су сународници били непријатељски настројени према њој.

„Под окупацијом, ако вам неко дуго времена говори да сте будала, заиста почињете да верујете да сте будала", тврди Оксана Бондар, вршилац дужности градоначелника Балаклеје у разговору за ББЦ.

„Говорили су им: нисте потребни Украјини, Украјина вас је заборавила, таква је била пропаганда."

Бондар, бивша директорка школе и професорка руског језика, до марта ове године била је секретарица градског већа.

После окупације, тадашњи градоначелник Балаклеје, Иван Столбовој, прво је иступио у знак подршке Русији, а касније је напустио град.

Руси су поставили администрацију.

Према украјинском законодавству, вршилац дужности градоначелнице Бондар је требало да постане градоначелница у одсуству изабраног градоначелника.

Она је обављала ове дужности током читаве окупације, истина, на даљину: у марту је напустила град и свих ових шест месеци „била је овде, у близини, 30 километара даље", каже она за ББЦ.

Оксана Бондар се вратила у Балаклеју након што је ушла украјинска војска 8. септембра.

Тада није ни знала да су деца из Балаклеје отишла у Геленџик: чула је, каже, за тако нешто, али је мислила да се то догодило у суседним градовима.

Али неколико дана касније, дошли су родитељи једне од девојчица која је остала заглављена у Русији.

У канцеларији новог „одсека за образовање" који су Руси напустили, Оксана Бондар је уз помоћ полиције пронашла списак оних који су отишли.

На списку је било 25 деце.

Прва емоција у овој ситуацији, објашњава она, била је збуњеност.

Како је било могуће послати децу, а сада се обраћати надлежнима за помоћ?

„Спасавање дављеника је дело руку самих дављеника", каже она у разговору за ББЦ.

'У том тренутку сам на тај начин спасила дете'

Украјина редовно оптужује руске власти за принудну депортацију деце. На стотине сирочади из самопроглашене ДНР, као и деце „пронађене у подрумима" Маријупоља, заиста су одведене на територију Русије.

Многи од њих су добили руско држављанство и стављени су под старатељство руских породица.

ББЦ је детаљно описао причу 13-годишњег Валентина из сиротишта у Доњецкој области, који је завршио у хранитељској породици у Московској области.

Прича о слању деце у камп у близини Геленџика је очигледно другачија.

Сви родитељи из Балаклеје рекли су за ББЦ да су на то отишли апсолутно добровољно.

Троје се сећа да је било више пријављених за пут него што је било места у кампу:

„Чак није било довољно места за све, да тако кажемо. Али [им] је речено да ће бити друга смена, не брините се", рекао је један отац за ББЦ.

„Ако ми кажу да потпишем петицију да ми је дете украдено и насилно одузето, ја то нећу учинити, искрено вам кажем.

„Сматрајте да сам у том тренутку тако спасила своје дете. Можда грешим али сам га спасила", каже Ана Лапина*, мајка 13-годишњег Саше, за ББЦ.

Неколико мајки се одједном жалило: када су руске трупе ушле у град, све се догодило веома брзо, нису сви који су желели да оду имали времена да оду.

„Ми једноставно нисмо имали времена [да одемо]. Тешко је и болно, зато што смо оставили децу, и зато што нисмо извели децу.

„Нисмо имали ништа! Није било ни аутобуса за одлазак када су почели да нас [заузимају]", објашњава Лапина.

Тада су у пролеће сви напори Оружаних снага Украјине заиста били усмерени на спречавање окупације Харкова, који се налази у непосредној близини.

Касније, када је Балаклеја била под Русима, становници причају да је на територију коју контролише Украјина било могуће отићи само за новац, за неколико хиљада гривни, које многи, према њиховим речима, једноставно нису имали.

„Волимо Украјину. Али никаква евакуација није била обезбеђена. А да бисте изашли из града, узимали су пет хиљада гривни по особи [око 170 долара по тадашњем курсу], није било важно да ли сте одрасла особа или беба", објашњава Алла Каменева.

Погледајте видео: Матурско вече међу рушевинама

Гранатирање се наставило током целог лета.

„[Било је периода када је] пуцано сваки дан! 24 сата дневно. Цела кућа се тресе, а сви плафони у свакој соби су напукли", присећа се један од саговорника ББЦ-ја.

„У једном грозном тренутку у зграду преко пута долетела је граната. Дете је било напољу", испричала је за ББЦ још једна становница Балаклеје која је такође послала свог сина у Геленџик.

„Ја сам га, наравно, научила да не бежи у кућу, него да се сакрије у најближи подрум али био је узнемирен. Искочила сам испод крхотина да се уверим да моје дете није на улици, да се негде сакрило.

„А он, балавандер мој, баш је хтео да се прошета и једва је чекао одлазак у камп, и заједно са другом су бројали дане.

„Син Ане Лапине је, каже она, „све одлично разумео, и када ће граната да удари, а када ће да прелети, и када је требало ићи у подрум, и тако цело лето".

У њеној породици има двоје деце: поред Саше, ту је и петогодишња Наташа.

Деца су на различите начине реаговала на звуке борбених дејстава.

Млађа ћерка би на прве звуке експлозија одмах утонула у чврст сан.

А старији син се веома плашио, ухватио би се за главу, грчевито се трзао на сваки гласан звук, постао је нервозан и недруштвен.

- Да ли сте се дуго двоумили пре него што сте послали дете у камп у Русији?

- Да, размишљала сам месец дана а онда сам га ипак послала.

- Шта је био одлучујући фактор?

- Код 13-годишњег момка је почела енуреза. Разумете, нисам га ја дала Русима, већ да би се излечио!

После недељу дана боравка у кампу, Саша је написао мајци да је његов проблем нестао.

'Деца су се прилагодила и уживају у јелу у трпезарији'

У руским медијима помпезно је пропраћено слање деце са окупираних украјинских територија у камп у Геленџику.

А ту прилику су искористили и сам регион назвали „ослобођеним".

Процес су активно подржале регионалне власти - почетком августа у једном од аутобуса са децом возио се тадашњи градоначелник Краснодара Андреј Алексејенко.

Средином истог месеца агенција ТАСС је јавила да је Алексејенко именован за председника „савета министара" окупираног дела Харковске области.

Гувернер Краснодарске територије Вениамин Кондратиев је неколико пута долазио код медведића.

Приликом једне од ових посета, када је постало јасно да ће се боравак деце у кампу одужити, сваком детету је, како је за ББЦ рекло неколико родитеља, поклоњен паметни телефон.

Пажња регионалних власти, посете и великодушни поклони су стандардна ситуација, посебно за сирочад одведену са окупираних територија Украјине у Русију.

По директном упутству гувернера Кондратјева украјинска деца су остављена у кампу у Геленџику на неодређено време.

Руски ТВ канали објавили су неколико идиличних прилога о боравку деце у кампу.

„Дошли су наставници код нас и рекли да постоји таква идеја, да нас пошаљу да се одморимо од ове напетости.

„Идеја је, наравно, добра - да заборавимо шта се дешава у граду. Када смо одлазили, бринули смо да се нешто лоше не деси у Харкову", рекла је једна од девојчица.

„Смена у Геленџику је завршена десетог септембра, али сада је немогуће ићи кући", каже се у тексту приче „НТВ"-а о деци из Харковске области.

Зашто је немогуће, новинар не прецизира.

„Деца су се прилагодила, лепо једу у кантини, можемо данас заједно да погледамо", сугерисао је директор школе, у коју су деца послата од септембра, новинарки „Кубан 24".

„Први пут су деца отишла у ново одељење без родитеља и у школу су их сакупили буквално из целог града.", рекла је новинарка у тој причи.

Разлог такве ситуације, као и шта о томе мисле родитељи, она је прећутала.

'Ми не дирамо њих, они не дирају нас'

Балаклеја је под окупацијом била пола године.

Од 27 хиљада становника у граду је, према процени једне од мајки, остало три до четири хиљаде.

Неко време овде су била заиста интензивна ратна дејства, велика разарања нарочито могу да се виде на периферији Балаклеје.

У делу са приватним кућама често можете да видите уништену или оштећену кућу коју је погодио случајни пројектил усред сасвим мирне улице.

Грађевинске машине и даље раде на централном градском тргу: радници демонтирају кров од гранатирања дотрајалог тржног центра.

Одмах, на централном тргу, неколико стотина мештана стајало је у реду за хуманитарну помоћ: притом, људи не знају шта ће тачно данас донети, па чак не знају да ли ће камион уопште доћи.

После ослобођења, локални становници су причали како су људи нестајали у Балаклеји током руске окупације.

У локалној полицијској станици новинарима је приказан илегални затвор и „просторија за мучење" која је тамо постављена.

Код других, период окупације није оставио никаква посебно непријатна сећања.

„Тако је било и са Русима. Ми не дирамо њих, они не дирају нас. Они су ћутали.

„По хуманитарну помоћ су ишли у тишини. Ја сам, наравно, за Украјину, али нећу да насрћем вилама на њих, имам двоје деце", прича за ББЦ Ана Лапина.

'Требало је да се смисли где да се пошаљу'

Када је, после ослобађања Балаклеје код вршиоца дужности градоначелнице Оксане Бондар дошла мајка једне од девојчица које су остале заглавље у Русији, Бондар је колективну изјаву са потписима десетине родитеља, који су се нашли у истој ситуацији, предала полицији.

Нису се сви потписали.

Ана Лапина, на пример, није отишла у полицију јер се плашила да ће бити оптужена да је дете дала окупаторима и да ће јој бити одузета родитељска права.

„Они који нису били ту током окупацији, који су касније дошли, сви нас оптужују да смо стока, да смо онакви и овакви, да смо били сарадници и да смо продавали своју децу", прича за ББЦ бака једног од оних који су отишли у тинејџерски камп.

Страх од оптужби за сарадњу са окупатором није фигуративан.

После ослобођења Харковске области, украјинске специјалне службе су заиста започеле да у великим размерама примењују мере филтрације на овим територијама.

Међутим, они нису резултирали масовним репресијама: од седам хиљада људи које је Служба безбедности Украјине проверавала првих дана након пуштања, само 16 је приведено.

Друга ствар, објашњава Оксана Бондар, јесте да је Балаклеја заиста имала довољно становника који су поздравили долазак Руса:

„Овде има доста људи који су спавали и сањали руски свет и они су сарађивали [са окупационом администрацијом]."

Погледајте видео: Тинејџерска рок група из Украјини

ББЦ је ступио у контакт са једним од становника Балаклеје, који је ћерку послао у Геленџик, а затим је, приликом повлачења руске војске, са породицом отишао у Русију.

Отишао је у камп и одатле повео ћерку.

Родитељ који разумно размишља разуме да ће детету бити много боље у Русији него што је сада у Украјини", рекао је он за ББЦ.

Он планира да се врати у Балаклеју само у случају да је поново окупира Русија.

И вршилац дужности градоначелника и неколико родитеља које је ББЦ интервјуисао у Балаклеји кажу да је још десетак породица учинило исто: напустили су град после повлачења руске војске, одвели децу из Геленџика и остали у Русији.

Међутим, Бондарева појашњава да су децу у Русију слали не само људи који су подржавали окупациони режим:

„Постоје људи са ниским примањима. Они су [само су желели] да се деца одмарају [бесплатно]."

Сада сви родитељи са којима су дописници ББЦ-ја разговарали тврде да су своју децу слали у логор да их спасу од страхота рата.

Многи у Балаклеји су скептични према таквим објашњењима: други, пак, локални становници нису искористили ову понуду и нису слали децу.

„Један од родитеља ми је рекао: спасила сам своју децу. А данас не можеш да их узмеш назад из таквог спасења", каже вршитељка дужности градоначелнице Оксана Бондар за ББЦ.

„Требало је бити паметан, користити главу и размишљати куда да пошаљеш децу.

„Земља агресор, земља која је дошла да те уништи, која жели да те баци на колена, треба имати памети да тамо шаљеш децу.

„Треба размишљати пре него што тамо шаљете децу. Каква си ти мајка ако си, за време рата, послала дете у земљу која хоће да те уништи? Ја лично, као мајка, ово не разумем."

'Тамо недељу дана, назад недељу дана, укупно четири државе'

Апсолутно сви родитељи са којима је ББЦ успео да разговара уверавају да се деци заиста свиђа камп.

„Екскурзије, море, планине, дискотеке сваки дан, пет оброка дневно. Поделили су им тренерке, топлу одећу, све им је добро", каже Наталија Сонкина о животу своје ћерке.

Пошто је у Геленџику постало хладније, деца су пребачена у камп у Анапи.

Грејаће се зими а деца ће моћи да живе неограничено, саопштили су из администрације родитељима.

Становници Балаклеје на различите начине тумаче фразу „неодређени период".

Основали су Вајбер групу како би размотрили ситуацију и брзо су дошли до закључка да је судбина деце „лични проблем родитеља".

„Не разумем шта ту има да се разговара. На Вајбер групи су давно писали да деца из кампа могу слободно да се покупе, али само родитељи лично.

„Ни баке, ни деке, ни рођаци, ни преко пуномоћника, само родитељи", рекла је за ББЦ мајка још једног тинејџера из Балаклеје.

Када је постало јасно да се деца неће вратити, породица је за неколико дана разрадила маршруту.

Сада је немогуће прећи украјинско-руску границу, па је потребно да дођете до Геленџика преко Пољске, а затим Белорусије или Литваније са Летонијом.

И жена је кренула на пут.

„Тамо недељу дана, назад недељу дана, четири државе, и ево наше дете је овде", каже она.

Путовање до Краснодарске територије и назад је скупо.

Још једна становница Балаклеје била је принуђена да прода свој стари аутомобил, потроши сву уштеђевину и обрати се за помоћ добровољцима из балтичких земаља и Москви.

На тај исти начин, за своју уштеђевину и уз помоћ белоруских и руских добровољаца, Ала Каменева је успела да покупи ћерку.

На растанку у кампу су јој рекли: „Дођите поново".

Родитељи 37 деце из Изјума и Волчанска успели су да добију помоћ од добротворне организације „СОС Дечија села" и организовано узму децу из Краснодарског краја.

Међутим, у Балаклеји има породица које немају ни средстава ни снаге да саме врате дете.

„Стварно је колико вам новца треба. Чекај мало, седам месеци сам без средстава за живот.

„Мој муж је изгубио посао, ја сам га изгубила", каже Ана Лапина за ББЦ.

Наталија Сонкина каже да су на породичном савету израчунали: да ће пут коштати 30.000 гривни (815 долара).

Стога се породица нада да ће им пре или касније „неки волонтери - не са ове, већ с оне стране" или локалне власти помоћи да врате ћерку тинејџерку.

Властиту тачку гледишта објашњава следећим аргументима: пошто је сва папирологија за одлазак у камп попуњена у згради локалне управе, то значи да је локална управа одговорна.

На примедбу да је управа у августу била једна, а сада друга, жена слеже раменима.

„Како ће се ово решити, немам појма", признаје друга мајка, Полина Слесаренко* у разговору за ББЦ.

„Не размишљам сада о овоме. Надам се да ће ми се син вратити пре Нове године."

У почетку је, присећа се Слесаренко, била забринута, чак је и плакала.

Онда се смирила: ту децу не би препустили судбини. Сада се она и син не дописују чак ни сваки дан:

„Код њега све исто, код нас такође, ништа се не мења".

Пре извесног времена добила је позив „однекуд", Слесаренкова није запамтила назив установе, питали су да ли има пасош и понудили су да помогну око израде докумената: тада би, кажу, могло да се иде у Русију по дете.

„Издавање пасоша за одлазак у иностранство, то је добра вест, наравно, али шта је следеће? Да бисте отишли по њега, потребан вам је новац, зар не?"

Она препричава разговор. Више је нису звали.

Групу родитеља из Балаклеје Слесаренко је избрисала са Вајбера као „бескорисну".

Такође се није обраћала ни кабинету градоначелника, ни волонтерима ни Црвеном крсту: „бесмислено је".

- Немојте да се увредите, али изгледа да сте мало пустили да ситуација иде сопственим током

- Можда мало, да. Али то није једини проблем. Камо среће да је једини...

'Убеђују нас: останите, још увек то није ништа како ће да буде'

Не зна се тачно колико је украјинске деце од тих неколико стотина која су отишла сада на дужем одмору у Русији.

Служба за штампу администрације Краснодарске територије није одговорила на захтев ББЦ-ја.

Чак и када су деца из Харковске области била у кампу „Меда", његова директорка Ирина Можарова такође је одбила да наведе њихов број у разговору са дописником ББЦ-ја.

„Зашто било шта да причам, не разумем. Не треба ни моја деца да причају.

„Не желим да се било какве информације о овој деци шаљу у јавност", рекла је она.

У међувремену, руски федерални медији настављају да објављују извештаје о украјинској деци која су заглављена у Краснодарској територији.

Сарадник руског издања „Комсомолска Правда", Александар Коц, на Телеграм каналу, док је причао о томе да су неки од родитеља већ одвели децу, жалио се да управа логора није могла да не врати украјинску децу родитељима:

„С тугом су дали децу на „ону страну". Чак и њиховим родитељима.

„Многа деца нису скривала да не желе, одбијала су да оду „ТАМО" [кући у Украјину]. Чак и са њиховим мајкама.

„Наговарали су их, покушавали да уразуме своју децу, вукли их за собом. И плакали су", написао је Коц и тврдио да ни саме мајке не би имале ништа против да се преселе у Русију, али су њихови рођаци наводно остали „као заробљеници" у Украјини.

Управо у дечјем кампу, како је за ББЦ рекла једна од мајки, заиста дежурају представници администрације Краснодарске покрајине, који активно предлажу да родитељи који су дошли по децу остану у Русији.

„Убеђују их: останите, још увек то није ништа како ће да буде, опасно је, где ћете назад у Украјину, размислите.

„Ако мама одлучи да остане, обећавају да ће обезбедити смештај у пансиону, новчану помоћ, документа и бесплатну храну", каже жена.

Пре недељу и по дана у програму Вести на ТВ каналу „Русија 24" емитована је прича о деци.

„Неке су већ узели родитељи, али они који су остали не желе да напусте топло Црно море", наводи новинарка.

Син Ане Лапине Саша је први пут у животу био на мору и јако му се допало море, каже његова мајка.

Лапина не дозвољава да је снимају камером, објашњава да сваки пут када проговори на ову тему, заплаче.

Истина је: после свега пар минута, када исприча како је њен син волео да седи за његовим рачунаром, како сања да постане систем администратор, сузе јој испуне очи.

- Да ли тугује за вама?

- Први пут се одвојио од маме, шта ви мислите, да не тугује? Ја му кажем: али сине, порашћеш.

Не може да оде по сина: нема пара за карте, нема коме да остави млађу ћерку и свекрву, која је остала без ноге, на две недеље.

Сваког дана зове сина и одржава контакт са управом кампа.

Недавно, када је мој син пошао у школу у Краснодарској покрајини, Лапина је поново позвала камп.

„Кажем им, само немојте да покушавате да предајете историју мом сину", каже жена.

„Њему то сада уопште не треба. Он све разуме. Математику, биологију, то може.

Али историја није потребна, осим можда неких давних времена.

А политику да им објашњавате, нема потребе, да украјинској деци причате пропаганду.

Иначе могу да чују одговор од наше деце. Они имају право на овај одговор."

* Имена саговорница означена звездицом, као и имена њихове деце, промењена су ради њихове безбедности

Погледајте видео: „Нећу да бацају бомбе на мене"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]