Русија и Украјина: Хиљаде Украјинаца скоро годину дана се налази у заробљеништву без везе са светом

У Русији са у заробљеништву налази око две хиљаде цивила. Многи од њих се од почетка рата налазе у истражном затвору или у казнено-поправним затворима без везе са спољашњим светом и наде да ће ускоро бити ослобођени.

Такво поступање са заробљеницима није у складу са одлукама Женевске конвенције.

Зашто Русија узима цивиле за заробљенике и шта се са њима догађа у затвору приказано је у материјалу ББЦ-ја на руском.

Како цивили доспевају у заробљеништво

У двориште Наталије Кулаковске и њеног супруга Јевгенија Гурјанова 18. марта 2022. године ушло је руско борбено возило пешадије.

Њихова породица живела је у Бучи, у Кијевској области.

„Гледамо, и видимо да возилом покушавају да уђу преко ограде. Мој муж је притрчао и почео да виче њима у сусрет: 'Немојте да ломите, отворићемо вам.' Али они су показали гестом - губите се одавде и ипак ишли право на ограду", каже Наталија.

Руска војска је поставила Наталију уз ограду и уперила оружје у њу. Јевгенија су одвели у страну, рекли су му нешто, показујући на Наталију, након чега је њен муж почео „пуно да прича".

„Колико сам разумела, претили су му, ако ћути, не каже нешто, онда ће мени нешто учинити", присећа се Кулаковскаја.

После тога, Наталија је одведена, а руска војска је са Јевгенијем отишла да претресе њихову кућу. Наталија каже да су јој тада Руси рекли да се „продала Американцима за храну, да су у Украјини на Дан победе тукли старце и како је било добро живети у СССР-у".

Када се Наталија успротивила, један од војника јој је рекао да јој је боље да учи историју.

После неког времена, Наталију су поново довели у своју кућу.

Њен муж је клечао а оружје је било уперено у њега, а руска војска је из њихове куће износила опрему и ствари. Један од војника је рекао Наталији: „Опростите се."

„Ми смо занемели. Клекнула сам, загрлила га, био је хладан", каже она.

„Нико у том тренутку није могао ништа да каже. Као да се то догађало неком другом. Загрлила сам га, додирнула, и рекли су нам: 'То је то.'"

То да је њен муж жив, Наталија је сазнала тек у августу.

Она је посредством руских и украјинских активиста за људска права успела да добије одговор од руских власти да је Јевгениј у руском заробљеништву у статусу „притворен због супротстављања специјалној војној операцији", али нису рекли где тачно.

Други украјински затвореници који су се вратили у Украјину рекли су да би Јевгениј могао бити задржан у притвору-2 у Брјанској области.

Међутим, у самом истражном затвору су рекли да „не држе посебан контингент" (одговор Федералне казнено-поправне службе који је доступан редакцији).

Наталија верује да се заједно са њеним мужем, у истражном затвору у Брјанску, налази супруг њене сестре Сергеј Љубич, који је такође заробљен.

Породица Љубич је живела у Гостомелу одмах поред војног аеродрома, а када је почело бомбардовање, преселили су се код Наталијине породице у Бучу.

У Гостомелу на почетку рата многи нису имали струју, гас и воду, а Сергеј је 7. марта возио воду за своје пријатеље.

Шта се са њим догодило, рођаци су сазнали тек након повлачења руских трупа у априлу, када су почели да се крећу по Кијевској области у потрази за рођацима.

Очевици су рекли Наталији и њеној сестри да су руски војници зауставили Сергејев аутомобил, ставили му врећу на главу и одвели га у војну јединицу на том истом аеродрому.

Када је руска војска била принуђена да се повуче из Кијева, повела је са собом заробљенике.

Зашто су мушкарце заробили, Наталија не зна. Она претпоставља да се руској војсци можа нису допале зелене вреће за спавање које су они пронашли у подруму њихове куће.

„Они [руска војска] су дефинисали да зелена боја има везе са територијалном одбраном. Ако је боја зелена значи у питању је нешто војно", прича Наталија.

Она се такође присећа да су војници тражили од њеног мужа да покаже дланове.

„Он 20 година ради као механичар, и практично му руке никада нису биле чисте, ради са дизел горивом. И када су мушкарцима проверавали руке, а оне су им биле црне, значи да су радили са барутом."

А што се тиче мужа њене сестре, Сергеја, он се можда није допао руским војницима због његове телесне грађе, прича Наталија: „[одведен је] можда зато што је крупан човек, тако висок са широким раменима."

Из истог разлога у марту су Руси заробили Никиту Шкрјабин, студента Универзитета у Харкову.

„Дошли су руски војници, постројили све студенте, погледали их: неко ко је висок и атлетски грађен, вероватно, може да узме оружје у руке, хајде тебе ћемо да одведемо", описује логику заробљавања људи Леонид Соловјов, Шкрјабинов руски адвокат.

Он од лета не може да добије приступ свом клијенту: руско Министарство одбране не открива где се тачно налазе затвореници. Соловјов само претпоставља да се Шкрјабин налази у Ростовској области али руске власти не дозвољавају да ступи у контакт са њим.

'Диверзантска група под маском деце': Како их одводе са окупираних територија

Супруга Марије Волкове из Херсона одвели су службеници Федералне службе безбедности са административе граници са анексираним Кримом 21. априла.

Они су се спремали да напусте Украјину и оду за Грузију, преко територије Русије аутобусом на заказивање.

На контролном пункту у Армјанску, Маријиног мужа Ивана Козлова одвели су граничари на испитивање.

Марија га је чекала, међутим, након неколико сати рекли су јој: „Само ви путујте, муж ће да вас стигне".

Тада га је она видела последњи пут.

Марија је са стварима и двоје деце од једне године и пет година, још током ноћи дошла до Грузије.

На граници са Абхазијом, која се отцепила од Грузије, задржали су је руски граничари.

„Почели су да нас шетају од канцеларије до канцеларије, да нас испитују. Провели смо тамо дан и по, спавали смо у полицији", прича она.

Запослени су се детаљно распитивали о Маријиној биографији, и биографији њеног мужа, одузели су им све уређаје и дечија документа, а она једноставно није могла да избегне испитивања.

„Сумњали су да се овде ради о диверзантској групи под маском деце. И да желимо да организујемо саботажу", претпоставља она.

Маријин муж Иван ради у области ИТ-ја и никакве везе са ратом није имао.

Ипак, недељу и по дана пошто је породица напустила окупирани Херсон, Марија је сазнала од познаника да су њихов стан претресли и однели хард диск.

Само неколико месеци касније Марија је сазнала да јој се муж налази у истражном затвору у Симферопољу (административном центру Крима који је Русија анектирала).

Борци оружаних формација самопроглашене Доњецке Народне Републике 10. априла су циљано дошли по мужа Дијане Хоцевич из Мариупоља.

„Само су дошли и одвели га. Рекли су само да се разјасне и пустиће га", каже она.

Дијанин муж Сергеј је бивши војник, али је последњих година радио је у фабрици.

Хоцевичева каже да познаје радницу локалне социјалне службе која је „откуцала" Сергеја.

„Има само једна жена из села која издаје потврде, и нема их више, њени синови служе у ДНР-у. И управо је њен син дошао [по Сергеја]", каже Дијана.

Њен муж је од тада био у затворском комплексу у близини Доњецка.

'Ухапшен због супротстављања специјалној војној операцији'

Према подацима Украјинског центра за грађанске слободе (ЦГС), у Русији и на окупираним територијама налази се око 2.000 украјинских цивила у заробљеништву.

Сам центар по презименима зна за око 800 цивилних затвореника.

Заштитнике за људска права најчешће о хапшењима обавештава родбина која започиње потрагу.

О притварању особе најчешће заштитнике за људска права обавештавају рођаци, који започињу потрагу.

Погледајте и овај видео:

Али понекад се сазна за оне који су заробљени од очевидаца самог хапшења или од других Украјинаца који се враћају из заробљеништва и причају са ким су били у ћелијама.

Притом Русија заробљенике не дели на цивиле и ратне заробљенике: и једне и друге руске власти сматрају „заробљеницима због супротстављању Специјалној војној операцији", кажу Михаил Сава, службеник Централне службе државне безбедности и адвокат Леонид Соловјов.

„Министарство одбране има само један јасан став да нема рата, па самим тим нема ни ратних заробљеника, односно, то су само притворена лица", каже адвокат.

Штавише, Русија ухапшене Украјинце чак и не сматра заробљеницима, каже Соловјов.

„Не зову их заробљеницима јер нема рата. Само се примењују мере. А шта је то је непотребно питање у садашњој ситуацији."

Истовремено, у својим званичним одговорима на упите, Министарство одбране пише да се „затвореници држе у складу са захтевима Женевске конвенције о ратним заробљеницима" (документ је на располагању ББЦ-ју).

То што Русија украјинске цивиле назива притвореницима, а не заробљеницима, даје јој право да их задржи до краја рата, што је заправо кршење Женевске конвенције, каже украјински заштитник за људска права Михаил Сава.

„Да, држава окупатор може да задржи цивила ако га сумњичи за нешто. Али чим нестану разлози који су довели до притварања, ову особу треба одмах пустити без чекања размена. Он није ратни заробљеник. А Русија их не ослобађа", каже он.

Према речима Саве, око половина цивила заробљеника била је ухапшена у Кијевској, Черниговској, Сумској и Харковској области Украјине.

Међутим, те територије се више не налазе под руском окупацијом, и самим тим више не сме бити основа за задржавање заробљеника са тих подручја.

Цивили формално не подлежу размени ратних заробљеника.

Истовремено, Русија је спремна за размену цивилних заробљеника за војне, али Украјина одбија да то ради.

Таква размена Русији веома одговара, сматра Сава, међутим, представља велику опасност за цивилно становништво Украјине.

Руска војска може да зароби на стотине обичних Украјинаца како би затим њих мењала за своје војнике.

Зато цивиле не треба размењивати, њих једноставно треба пустити, прича Михаил Сава.

Има случајева када Русија једноставно пусти неколико цивила током војне размене. Али у исто време, не постоји никакав систем по коме би цивили могли да се предају током размене, каже он.

'Нису код нас':Шта се догађа са онима који доспеју на територију Русије?

Судбина заробљених украјинских цивила зависи од тога на којој су територији заробљени.

Они који су ухапшени на територијама самопроглашених република ДНР и ЛРН, највероватније остају у затворима непризнатих република.

Али са територија које су окупиране после 24. фебруара 2022, људе најчешће одводе у истражне затворе и затворске комплексе на територији Русије.

Главни проблем са којим се суочавају заштитници за људска права и адвокати је то што руске власти врло ретко откривају где се тачно одређена особа налази и не дају никакав контакт са њом.

Руско Министарство одбране у одговорима рођацима затвореника (доступно је ББЦ-ју) наводи да је могуће контактирати затворенике преко Међународног црвеног крста, али у стварности писма до адресата стижу веома ретко.

Роман Киселев, руски заштитник за људска права који помаже Украјинцима да траже рођаке, каже да су украјински заробљеници уклоњени из система Федералне казнено-поправне службе и, сходно томе, лишени су чак и права која имају обични затвореници.

„Адвокати који се баве заштитом људских права покушали су да добију приступ својим клијентима, и речено им је: 'Нису они код нас.'

„Како ми разумемо, заробљеници се налазе у евиденцији војне полиције. То је одвојени специјални блок за затворенике, да их нико не види и не чује", прича Киселев.

Према његовим речима, затвореници могу бити лишени прописаних шетњи, добијања пакета, одласку у затворску продавницу и затворског слободног времена.

„То је суштински проблем. Обични затвореници и они под истрагом могу барем да читају. Имају библиотеку, можете нешто да им пошаљете, писма долазе. А ови људи не добијају ни писма, ни књиге, баш ништа", каже заштитник за људска права.

Украјинске заробљенике такође периодично превозе из једне Федералне казнено-поправне установе у другу.

Са којим циљем није јасно.

Дакле, Марија Волкова је сазнала, да се након привођења на граници са Кримом њен муж Иван налазио у истражном затвору број један у Симферопољу.

Њена мајка је неколико месеци провела у том граду покушавајући да ступи у контакт са зетом.

„Отишла је тамо и тражила да га види, или да га предају, или макар писмо да му да. Ништа није могуће, под различитим изговорима чак и најближим рођацима чак и ако имају сва потребна документа", прича Марија.

„Написала сам обично писмо руком, послала га поштом, а сам Бог зна да ли су му дали или нису."

Првобитно су њеној мајци из истражног затвора говорили да је Иван сигурно тамо али да је у карантину, прича Марија.

Затим су запослени у истражном затвору уопште престали да дају било какве информације о њему.

У октобру месецу, пола године након што је заробљен, Марија је од руских власти добила одговор да је Иван из једног истражног затвора у Симферопољу пребачен у други.

Наталија Кулаковска из Буче у августу је од свог мужа Јевгенија добила поруку: „Жив сам. Здрав сам. Све је уреду."

На поруци није било датума.

Наталија претпоставља да је њен муж ту поруку написао још на почетку његовог задржавања, пошто сво време док је био у заробљеништву није било никакве везе са њим.

Шта се дешава са заробљеницима у самопроглашеној ДНР?

Ако је особа била задржана на територији самопроглашених република ЛНР и ДНР, онда она остаје под контролом ових „република", каже Роман Киселев.

„У ДНР постоје посебна законска правила за затворенике која дозвољавају задржавање особе до 30 дана али у стварности људи се држе много дуже", каже заштитник за људска права.

Након тога, против особе се може покренути кривични поступак и може се одредити статус затвореника, који је утврђен законодавством самопроглашене републике.

Проблем са законима у ДНР је тај што се многи од њих не објављују и не постоји начин да се са њима упознају странци.

„Постоји уредба Државног комитета за одбрану ДНР, она предвиђа статус затвореника. Али закон није објављен. Не знамо шта је у том закону.

„Разумемо само да постоји правни статус затвореника, неким људима према њему доделе и 10 година", каже Киселев.

Не постоје детаљи о томе шта значи тај статус, како га уклонити и како уложити жалбу на њега.

Истовремено, власти самопроглашене ДНР деле информације са рођацима о томе где су затвореници и чак дају могућност преписке.

С друге стране, о ситуацији са заробљеницима у самопроглашеној ЛНР заштитници за људска права не знају ништа.

Супруг Дијане Хоцевич, Сергеј из Мариупоља, налази се у затворском комплексу у близини Доњецка и од јула месеца од њега стижу ретка писма.

„О условима, разумете, неће ништа да пише, али је написао да је жив и здрав. Што се тиче исхране и болести, не знам, не пише много", каже она.

Према њеним информацијама, мужу су дозвољене шетње и туширање једном недељно.

Након хапшења, против њеног мужа покренути су кривични поступци за кривична дела по три члана кривичног закона ДНР - о планирању и вођењу агресивног рата, тероризму и насилном преузимању власти.

Међутим, неколико месеци касније, кривичне пријаве су одбачене и Сергеј је пребачен из истражног затвора у казнено-поправни затвор.

'Где је лакше не поштовати закон, тамо се закон и не поштује'

Заштитник за људска права Киселев каже да у оба случаја, и за заробљенике који су у Русији, и за оне који су у самопроглашеној ДНР постоје правне потешкоће.

Затвореници који се држе на територији Русије формално имају статус „притворених због пружања отпора СВО", али ниједан руски закон не предвиђа такав статус.

„Сви државни органи покушавају на разне начине да избегну питање да ли овај статус одговара закону. И Генерално тужилаштво, и војно тужилаштво и повереници за људска права - сви они на различите начине покушавају да не објасне шта је то", каже Киселев.

Заробљени Украјинци могу бити задржани у притвору на основу одлуке суда и нема временских ограничења, потврђује адвокат Леонид Соловјов.

„Ова безвременост је апсолутна", каже он.

„Овде делује ванзаконски режим. Логика је да тамо где је лакше не поштовати закон, тамо се закон неће поштовати."

Са затвореницима у ДНР настаје још један правни сукоб: по логици руског закона, ово више није самопроглашена република, већ регион Русије, стога тамошњи закони морају бити руски.

Ипак, тамо у много чему и даље функционишу стари закони, каже Роман Киселев.

„Статус затвореника у ДНР у ствари није у складу са гаранцијама Русије.

„Руски устав каже црно на бело, како се дозвољавају ограничења основних људских права - треба их обезбедити федералним законима. А нема никаквог федералног закона. Постоји само неки регионални закон који још није ни објављен", објашњава заштитник за људска права.

Али ниједан од два статуса, нити статус „притворен због пружања отпора СВО", нити статус „заробљеног" у ДНР нису у складу са руским уставом или међународним стандардима.

На пример, четврта Женевска конвенција захтева да се спроводи разлика између цивилног становништва и бораца, што се не дешава у случају заробљавања.

Такође у складу са Конвенцијом заробљеници имају права на преписку и да се обрате суду, што се такође не поштује.

„Тренутни кадровски састав руског режима је толико слаб, толико непрофесионалан да греши [са формулацијама] буквално на сваком кораку.

„И у овом случају, оно што свакодневно раде са цивилима Украјинцима сваког дана и сваког тренутка, они безобразно подмећу кршећи међународна хуманитарна права", каже украјински заштитник за људска права Михаил Сава.

Погледајте и овај видео:

'Циљано су долазили у куће': Ко је био занимљив руској војсци

Била су два таласа масовног притварања украјинских цивила: у периоду марта и априла, када се руска војска налазила у централним регионима Украјине, а затим у августу и септембру пре „референдума" у Доњецкој, Луганској, Херсонској и Запорошкој области.

Тада су окупационе власти формирале изборне комисије и желеле су да за тај посао привуку локалне заменике, новинаре, наставнике, каже заштитник за људска права Сава.

Они који су одбили да учествују у окупационим догађајима били су притворени.

Пpема подацима украјинског Центра за грађанске слободе више од половине украјинских заробљеника било је приведено у својим кућама.

Односно то су људи код којих су Руси циљано долазили.

„Окупатори су дошли до спискова учесника антитерористичке операције, до спискова запослених у полицији, посланика локалних органа власти. Код тих људи су долазили", каже Сава.

Такође се и дешавало да су локалне становнике руској војсци предавале њихове комшије или познаници.

Пажњу окупационих власти одмах су привукли и људи који су били познати у својим локалним заједницама, посланици и учитељи.

Тако је председник окружног већа Мелитопоља Сергеј Пријма провео месец и по дана у заробљеништву.

У његову кућу су 13. марта дошли са налогом за претрес, прича његов син Влад.

„Оцу је речено да спакује ствари и пође са њима. Мама је питала: 'Куда га водите?', одговорили су јој: 'Не брините се, желимо да поразговарамо и ускоро ћемо га пустити.' Мог оца су извели са врећом на глави и лисицама, ставили у ауто и одвезли у зграду војног одсека", прича он.

Након тога, супруга Сергеја Пријме је свакодневно одлазила у војну полицију, војни одсек, у полицију и окупациону управу да сазна где је њен муж и шта му се дешава.

Месец и по дана Пријмина породица није добила никакав одговор. Затим је крајем априла Пријма увече доведен кући и три дана им је забрањено да говоре о томе да су га ослободили.

Према речима Влада Пријме, његов отац је приведен како би потписао оставку и документа о примопредаји дужности.

Он је одбио. Влад Пријма каже да је његов отац држан у подруму.

Погледајте и овај видео:

„Прву недељу је мој отац седео на столици у згради војног комесаријата, руке и ноге су му биле везане везицама, на глави му је била врећа, добијао је чашу воде дневно.

„Седмог дана пребачен је у једну просторију у подруму војног комесаријата, у просторији је био само сто на коме је спавао његов отац. Храну је добијао једном дневно или му уопште нису давали да једе неколико дана", каже он.

Према Пријминим речима, руска војска је мучила његовог оца електрошоковима и тукла га током испитивања.

„Давали су му да читам новине Краснаја звезда, у којима је писало да су Кијев заузеле руске трупе, Харков је опкољен, Оружане снаге Украјине су поражене, Зеленски је побегао у Пољску, па је његов отац након пуштања на слободу имао погрешну представу о ситуација", каже Влад.

Наталија из Буче прича да су се већ након окупације међу мештанима прочуле гласине да руска војска има спискове по којима је приводила људе.

Али, шта су те листе и како су формиране, она не зна.

Према њеним сећањима, руска војска је одводила многе мушкарце - и старе и младе.

Једног од мештана, према њеним речима, пустили су скоро одмах, али је имао 70 година. А заробљени рођак Наталије, Влад Љубич, имао је 20 година.

Наталија каже да је након што је приведен имао напад панике, искочио је из аутомобила руске војске, а они су га упуцали.

Такође је видела како су заробљене мушкарце у цивилној одећи стављали на руску војну технику, очигледно да би се сакрили од гранатирања.

'Притисак за ослобађање'

Готово годину дана након почетка рата на територији Русије и окупираним територијама држи се неколико хиљада Украјинаца, који нису били војници али су доспели у заробљеништво.

У већини случајева не постоји везе са њима.

У децембру је Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) известио да је посетио „одређени број ратних заробљеника" и предао њихове написане поруке рођацима.

Међутим, у извештају Црвеног крста не пише колико су затвореника посетили и где. Црвени крст није одговорио на захтев руске службе ББЦ о статистици посета затвореника.

По ком принципу руске власти дају приступ до неких затвореника, заштитници за људска права не знају, али кажу да су такви случајеви изузетно ретки.

„Срео сам се са представницима Црвеног крста, кажу: 'Видите, већ нам је јако тешко да радимо у Русији. Ако сада предузмемо нека активна дејства, ове мале могућности које имамо биће укинуте.'

„Разумем их, али је неопходно да испуњавамо своје функције", каже Михаил Сава.

Да би се обликовао било какав систем за враћање цивилних затвореника, МКЦК мора, у складу са Женевским конвенцијама, да иницира именовање такозваних сила заштитница (неутралних држава).

То су земље које не учествују у рату али прате гаранције поштовања права цивилног становништва.

МКЦК још није покренуо такво именовање, каже Михаил Сава.

„Ситуација је, по мојој процени, веома лоша, јер ни ти механизми међународног хуманитарног права који постоје нису довољни, али се ни они не спроводе. А рат је веома суров, веома крвав", каже он.

Истовремено, Сава сматра да постоје начини да се изврши притисак на Русију и да се захтева ослобађање украјинских држављана.

Он као пример наводи ситуацију када је током првих месеци рата у московском центру за мигранте у Сахарову држано преко сто Украјинаца.

Русија је хтела да их депортује под изговором разних административних прекршаја, али су сви гранични прелази затворени због избијања рата.

Али заштитници за људска права и страни политичари од почетка рата тражили су да Русија ослободи ове људе.

Након тога су из Сахарова пуштени скоро сви, осим десет особа осумњичених за екстремизам, каже Сава.

И у овом случају, како је он рекао, заштитници за људска права, спроводе „међународну кампању у различитим облицима" и покушавају да појачају притисак на Русију.

„Да кажемо то овако, када се руске власти нађу у тешкој ситуацији са тачке гледишта репутационих губитака, принуђене су да нешто предузму", закључује Михаил Сава.

„Колико год да ми је тужно да то признам али ми зависимо од Русије", каже Наталија из Буче.

„Ми сами не можемо да узмемо виле, да одемо у тај истражни затвор да ослободимо своје вољене. Наравно да бисмо желели да то може да се уради", уздише она.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]