Америка, књижевност и расизам: Ко је Чича Тома, ког „белци воле, а црнци презиру"

Постоји светски позната књига коју једни воле, а други презиру - у зависности од боје коже.

Чича Томина колиба је амерички роман из 19. века за који се сматра да је изузетно допринео борби против ропства, наводи се у енциклопедији Британика.

Ипак, мишљења око главног јунака - добродушног, љубазног и увек послушног Чича Томе, подељена су и деценијама од првог издања.

„Белци га воле, а црнци презиру", каже професорка Шерил Томпсон, стручњакиња за црначку културу и наслеђе и доценткиња на канадском Универзитету Рајерсон, за ББЦ на српском.

„Афро-Американци ни данас нису до краја слободни да ураде и кажу оно што могу белци, већ су приморани да буду у улози Чича Томе - то је наслеђе и трагедија овог јунака", сматра.

Роман се први пут појавио као фељтон 1851. године, када је у наставцима излазио у америчком часопису National Erа, штампаном у Вашингтону.

Као целина, Чича Томина колиба је први пут објављен 20. марта 1852, пре тачно 170 година.

Зашто је овај роман важан?

Крајем 19. века када се појавио,роман Чича Томина колиба је био револуционаран зато што је позитивно и са емпатијом приказао црног роба Чича Тому и његову породицу, и то време када је робовласништво постојало у деловима Америке.

Настао је из пера беле списатељице Харијет Бичер Стоу и постао једна од најпродаванијих књига 19. века.

„У то време, о поробљеним људима који су бежали од робовласника мислило се да су зли, дивљи и лоши", објашњава професорка Томпсон.

Како додаје, за робове који су остајали верни господарима сматрало се да су „богобојажљиви, поуздани и верне слуге".

„Чича Тома се уклапа у други опис - одан је, потчињава се господару у свакој ситуацији и одбија да побегне чак и када за то има прилику", каже професорка.

За једним малко климавим столом, постављеним пред камин и покривеним чаршавом, седео је чича Тома, мистер Шелбијев најбољи радник, висок човек широких рамена, чије су праве афричке црте лица показивале израз доброте срца и мирне разборитости.

Томина спољашњост одавала је нешто достојанствено, испуњено самопоштовањем, са чиме се ипак спајала скромна једноставност.

Он је био запослен полаганим и пажљивим сликањем слова на једној табли од шкриљца која је пред њим лежала, при чему га је надзирао млади мистер Џорџ Шелби, леп тринаестогодишњи дечко.

- Не тако, чича Томо, не тако! - рече Џорџ кад је Тома на противну страну извукао реп једног F. Видиш, то ти испада слово N.

- Је ли то збиља тако? - уздахну Тома и погледа задивљено, док је његов млади учитељ лако по табли шкрабао безбројна слова F и N.

Тада опет узе писаљку у своје тешке прсте и поче стрпљиво изнова.

Одломак из Чича Томине колибе

Роман је заснован на стварним догађајима о којима се говори у аутобиографској књизи Живот Џошуе Хенсона, некада роба, а данас становника Канаде из 1849. године.

Списатељица је ову књигу поменула у листи извора које је користила током рада на роману.

Ко је био Џошуа Хенсон?

Родио се као роб у америчкој држави Мериленд, а живео је од 1789. до 1883. године, пише Британика.

Још као мали је искусио бруталност робовласника, када је његов отац кажњен одсецањем увета и 100 удараца бичем пошто је покушао да заштити дечакову мајку.

Побегао је у Канаду 1830. године, где је основао заједницу бивших робова, која је постала узор многим сличним колонијама које су касније настале.

Хенсон је 1983. године постао први црнац којем је у Канади посвећена поштанска марка.

Шта се дешава у Америци у време објављивања књиге?

Америка је подељена на Север и Југ, који чине федерацију.

„На Северу цвета индустријализација, а афро-америчка популација живи слободно", каже професорка Томпсон.

Како додаје „неки су побегли са Југа или су ослобођени, други никада нису били у ропству".

На Југу и даље постоји робовласнички систем.

„Афро-Американци живе на плантажама као робови, а [крајем 19. века] услови постају све лошији зато што неке од плантажа западају у финансијске проблеме и власници губе новац", објашњава Томпсон.

Између Југа и Севера стварају се тензије које ће кроз неколико година ескалирати у грађански рат.

Чича Томина колиба стиче огромну популарност на Северу.

Америчке новиине Boston Morning Post су 3. маја 1852. године објавиле да се ради о књизи коју су сви „већ прочитали, читају или ће тек прочитати", пише магазин Смитсонијан.

Међутим, на Југу су је забранили, па је било опасно читати или имати ову књигу.

Професорка Томпсон подсећа да је 1850. године на федералном нивоу донет закон према којем је „сваки Афро-Американац могао бити одведен на Југ у ропство".

„Зато Афро-Aмериканци организују мрежу помоћи поробљенима да побегну у Канаду, која је укинула ропство између 1833. и 1834. године", додаје.

Политичка нестабилност ескалирала је Америчким грађанским ратом који је трајао од 1861. до 1865. године.

Као резултат тог рата, између осталог, постигнут је договор између Севера и Југа о укидању ропства.

Ко је била Харијета Бичер Стоу, ауторка романа?

Америчка списатељица из државе Конектикат живела је од 1811. до 1846, наводи се у енциклопедији Британика.

Залагала се за укидање ропства.

„Докле год закон сматра људска бића, са живим билом и срцима која воле, само као ствари које припадају једноме господару, док год их несрећа или смрт доброг власника може свакога дана довести дотле да замене живот пун пријатне заштите са животом безнадежне беде - дотле је немогуће да се чак и у најбољој врсти ропства види нешто подношљиво", написала је у Чича Томиној колиби.

Британика наводи да се списатељица родила у „једној од најистакнутијих" америчких породица 19. века.

Отац и брат, Лајман и Хенри Бичер, били су познати црквени проповедници, сестра Кетрин Бичер била је истакнута боркиња за образовање жена и оснивачица школа, а полусестра Изабела Бичер Хукер сифражеткиња и активисткиња за женска права.

Похађала је католичку школу коју је у граду Хартфорд основала њена старија сестра Кетрин, где се касније запослила као наставница.

Затим је прешла у већи град Синсинати, да предаје у још једној школи коју је њена сестра основала.

Тако се нашла у месту где ју је од дела земље где је било пуно робовласника делила само река Охајо, преко које су робови бежали.

Имала је прилику да се сусретне са одбеглим робовима, а и сама је путовала преко реке како би се упознала са њиховим начином живота.

Зашто Чича Тому „белци воле, а црнци презиру"?

Шерил Томпсон каже да је лик Чича Томе постао „еталон доброг црнца, који је услужан, лојалан и пристојно се понаша".

„Постао је архетипски јунак, симбол црнца који увек поштује белачки ауторитет", наводи.

Како додаје, Афро-Американци који су се залагали за себе виђени су као „агресивни, опасни, а у најгорем случају и силоватељи".

„Насупрот мита о црним силоватељима имамо безазленог Чича Тому, који је тако благ да му се може поверити чување беле деце", наводи професорка Томпсон.

У роману, Чича Тома брине о деци различитих господара - дечаку Џорџу и девојчици Еви, са којима се зближава и постаје пријатељ.

„Тиме је створена опасна ситуација да имамо лик омиљен међу већинском белом публиком, који отежава мањинској заједници Афро-Американаца да доведу белачки ауторитет у питање", каже.

„Зато Афро-Американци презиру Чича Тому", тврди професорка Томпсон.

Видео - Да ли расизам постоји у италијанској моди?

Зашто је 'Чича Томина колиба' и даље актуелна?

Истакнути Афро-Американци могу се поделити на оне који су прихватили улогу Чича Томе и оне који на то нису пристали, сматра професорка Томпсон.

„Они који су одбили да повлађују белцима, као што су Мартин Лутер Кинг и Мухамед Али су убијени или су завршили у затвору", каже.

Мартин Лутер Кинг је био вођа покрета за људска права средином прошлог века у Америци, а Мухамед Али је један од најбољих боксера свих времена.

Они који су прихватили улогу наишли су на „одобравање беле заједнице" и постали су „узорни грађани".

„То су били Бил Козби, пре него што је оптужен за сексуално злостављање, Клеренс Томас и Орентал Џејмс Симпсон."

Томас је актуелни судија Врховног суда, највише правне инстанце у Америци, а Симпсон је славни играч америчког фудбала.

Неједнак третман и полицијска бруталност према Афро-Американцима у Америци су пре неколико година подстакли оснивање покрета „Животи црнаца су важни".

Познат је широм света, а све због протеста из 2020. који су под овим слоганом почели у Америци, а онда се прошили на Велику Британију, Француску и друге европске земље.

Покренула их је смрт Џорџа Флојда, Афро-Американца убијеног током хапшења, а снимак бруталног опхођења постао је виралан на интернету.

Била је то кап која је прелила чашу незадовољства активиста због, како тврде, неједнаког односа према црној заједници у Америци.

„Запад као да никада није потпуно прихватио могућност постојања еманципованог црнца, то остаје застрашујућа идеја", сматра професорка Томпсон.

„Зато Афро-Американци ни данас нису до краја слободни да ураде и кажу оно што могу белци, већ су приморани да буду у улози Чича Томе - то је наслеђе и трагедија овог јунака".

Џорџ Флојд: Зашто су споменици и статуе важни?

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]