Да ли је Мартин Лутер Кинг предвидео своју смрт

Мартин Лутер Кинг је пре педесет година одржао последњи говор. Да ли је у закључку говора предвидео атентат који је на њега извршен?

У недељи у којој је убијен, Мартин Лутер Кинг је стигао у Мемфис ђубретарским камионом.

Два месеца раније, двојица црнаца ђубретара, Ехол Коул и Роберт Вокер, склонили су се од олује у ђубретарски камион.

Дошло је до квара на прекидачу и здробљени су унутар камиона. Стотине запослених црнаца покренуло је штрајк због њихове смрти, начина на који је градска управа реаговала, као и лоших услова рада.

Мартин Лутер Кинг је олујне априлске ноћи у храму Мејсон у Мемфису говорио пред 2.000 људи, јер је желео да изрази подршку преживелим колегама Коула и Вокера.

Због онога што се потом догодило, та ноћ остала је запамћена из много разлога.

Говор доктора Кинга се заправо није односио на штрајк, који је поменуо тек након 11 минута, већ на борбу за грађанска права и слободу и на његову улогу у њој. Последњи део говора налик је пророчанству.

„Очекују нас тешки дани", Кинг је рекао маси. „Али мени то сада није важно, свашта сам видео и ништа ми више не смета".

„Као и сви и ја бих желео дуго да живим - дуговечност има своју сврху. Али не бринем сада о томе."

Наредног дана, Кинг је погођен метком у десни образ, док је стајао на балкону своје хотелске собе. Метак му је сломио вилицу, прошао кроз кичмену мождину и убио га.

Да ли је Мартин Лутер Кинг знао шта му се спрема?

Из Атланте у Џорџији је дошао у Мемфис авионом, ујутро на дан одржавања говора. Лет је каснио у поласку.

„Извињавамо се због кашњења", пилот је рекао путницима. „Али, Мартин Лутер Кинг је са нама у авиону."

Требало је претражити пртљаг, за случај да је у њему остављена бомба. Све је морало додатно да се проверава.

„Држали смо авион под обезбеђењем и заштитом целе ноћи", објаснио је пилот.

У животу великог активисте за људска права смрт никада није била далеко. Пратила га је, уходила, чекала иза угла.

„Кинг је дуго био свестан да га уходе бели расисти и локалне групе Кју клукс клана", каже професор Џонатан Ридер, аутор књиге „Јевађеље слободе" и добар познавалац Кинговог рада.

„Знао је да је било много оних који су желели да га смакну. Групе белих супрематиста убиле су велики број бораца за грађанска права, а он је био највидљивији међу њима."

На Кингову кућу је бачена бомба 1956. године током бојкота аутобуског саобраћаја у Монтгомерију у Алабами.

Замало је погинуо када га је 1958. године у Њујорку ментално оболела црнкиња убола ножем, а 1963. године га је напао бели супрематиста на бини, у Бирмингему у Алабами.

Годину дана касније вратио се у тај град да би се придружио тамошњој кампањи за грађанска права. На основу разговора са његовим пријатељима, Ендрјуом Јангом и Вајатом Вокером, професор Ридер тврди да их је Кинг упозорио пре путовања.

„Кренули смо у град Була Конора", рекао је (Бул Конор је био локални политичар и противник покрета за грађанска права).

„А Бул Конор не игра по правилима. Велика је шанса да се неки од нас не врате живи."

Али нису само он и његове колеге живели у опасности. Шездесете године двадесетог века у Сједињеним Америчким Државама биле су пуне опасности.

Било је то доба нереда (у Харлему, Филаделфији, Лос Анђелесу, Детроиту и другим местима), рата (у Вијетнаму) и атентата (Џон Ф. Кенеди, Малком Икс, сам Кинг, Роберт Ф. Кенеди).

„Ово ће се и мени догодити", рекао је Кинг својој супрузи Корети када је председник Кенеди убијен 1963. „Стално ти говорим да је ово друштво болесно".

У месецима који су претходили путовању у Мемфис, Кинг је био у „веома осетљивом емотивном стању", каже Ридер.

„На политичком плану је осећао да Америка постаје све другачије у односу заједницу за коју се борио", објашњава овај професор.

„Огроман ударац било је ширење расизма на северу земље. А Кингов непријатељ са југа, Џорџ Волас (гувернер Алабаме), кандидовао се за председника."

„Млађе генерације црнаца и активиста за грађанска права окретале су леђа његовој омиљеној доктрини хришћанске ненасилности. Почео је да се пита да ли покрет и даље има значаја."

Његове сумње, па чак и очајање, испољили су се у хотелској соби у Вирџинији, седам месеци пре смрти. Кинг је након састанка са колегама пио сам, а потом их је пробудио вичући.

„Не желим више ово да радим!", викао је. „Хоћу да се вратим у своју малу цркву!"

Наравно, није се вратио.

Наставио је да истрајава, да се бори, да захтева права. Тако се и нашао у храму Мејсон у Мемфису по олујној априлској ноћи, борећи се за права запослених. Имао је 39 година.

„Није заправо ни битно да ли је у говору предвидео своју смрт у наредних неколико дана, радило се о човеку који зна да је смрт веома близу", каже професор Ридер.

„Схватао је да се његов живот може сваког тренутка завршити и размишљао је о његовом значењу."

Пред крај говора у Мемфису, Кинг се осврнуо на дан када је у Њујорку убоден ножем, десет година раније.

Да је тада само кинуо, био би мртав - рекао је и тако би пропустио Закон о грађанским правима, говор „Ја имам сан...", покрет у граду Селма у Алабами и многе друге велике тренутке.

„Вечерас желим да кажем", рекао је окупљенима у Мемфису „да сам и сам срећан што тада нисам кинуо."

Његове последње речи представљале су не само прихватање да је његова смрт могућа или чак вероватна, већ су означавале покушај да преда штафету и да се трка настави ако или када буде убијен.

„Покушавао је да каже: чак и ако ја не преживим, ми ћемо успети", каже професор Ридер.

„Уверавао припаднике покрета да ће црнци пребродити и превазићи недаће. На овај начин прихватио је да буде жртва."

„Припремајући се за смрт, не осећа се безнадежно и утучено. Поред тога, обезбеђује епитаф не само за себе, већ и за цео покрет."

„Тема која се провлачи кроз цео говор је „на много тога можемо да будемо поносни". То схватам као: 'Чак и ако умрем, живео сам добар живот. Учинио сам све што је било до мене да нас приближим Обећаној земљи'."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]