Други светски рат и музика: Шостаковичева симфонија коју је одсвирао изгладнели оркестар

У лето 1942. године, Лењинград је гладовао.

Налазио се већ скоро годину дана под опсадом и сталним бомбардовањем немачких снага.

А опет је један оркестар успео да изведе нову симфонију композитора Дмитрија Шостаковича и емитује је преко разгласа читавом граду.

Кад је диригент Карл Елијасберг примио упутства да увежба Шостаковичеву Седму симфонију суочио се са проблемом.

После изведбе из децембра претходне године Увертире 1812 Чајковског - која описује руску победу на Наполеоновом освајачком војском - једини преостали оркестар у граду, Лењинградски радијски оркестар, прекинуо је са радом.

Белешка из дневника ансамбла гласила је:

„Проба није одржана. Срабијан је мртав. Петров је болестан. Боришев је мртав. Оркестар не ради.

И зато не изненађује што се, кад је Елијасберг позвао своје музичаре на пробу, појавило свега њих 15.

Међу њима је била обоисткиња Ксенија Матус.

„Кад смо почели с увежбавањем за наступ, морала сам да однесем обоу на поправку", присетила се она годинама касније.

„Отишла сам по њу и питала колико сам дужна. Мајстор је рекао: 'Само ми донесите мачку.' Више је волео њихово месо од пилетине."

Прва проба завршена је већ после 15 минута, пошто је мала група преживелих имала снаге само за толико.

„Тај оркестар се састојао од свирача који су били жртве бомбардовања, глади и изгладњивања, и једва су могли да држе инструменте да би свирали на њима", каже диригент Семјон Бичков, рођен у Совјетском Савезу.

Један трубач се дубоко извињавао Елијасбергу што није успео да произведе ни један једини тон.

Било им је потребно појачање.

Совјетске власти су послале наређење дуж прве линије фронта, наредивши свим музичарима да се јаве на пробу.

Људи би долазили из војних кампова и увежбавали наступ између задужења.

Могуће је да је Шостакович, који је радио у Лењинградском конзерваторијуму, почео да ради на симфонији још пре немачке инвазије на Совјетски Савез у јуну 1941.

Ипак, на њој је кренуо да ради са „надљудском енергијом", како је он то описао, тек у недељама које су уследиле.

Остао је у граду после почетка опсаде у септембру - клавирски рецитал првог става, који је одсвирао одабраној групи пријатеља, прекинуо је ваздушни напад.

Коначно је добио наређење да оде 1. октобра.

Због прекинутог снабдевања основним животним намирницама, становници Лењинграда били су приморани да једу пацове, коње, мачке и псе.

Било је навода и о канибализму.

И док је глад морила грађане, Луфтвафе их је нападала са неба, често изводећи ваздушне нападе.

Они који су преживели немилосрдну зиму 1941-42. године у Лењинграду присећају се тела која леже по улицама, јер није имао ко да их покопа.

Елијасберг је завео строгу дисциплину да би довео музичаре у ред.

Свирачи дувачких инструмената посебно су били склони вртоглавицама и падањима у несвест док су свирали.

Али он би ускраћивао следовање хлеба сваком свирачу који није добро извео своју деоницу или је каснио на пробе - чак и ако је разлог његовог кашњења био зато што је сахрањивао покојног члана породице.

Музичари су свирали заједно шест дана недељно и, мало по мало, симфонија је почела да поприма облик.

На дан наступа - 9. августа 1942. године - оркестар је симфонију извео свега једном у целости, на генералној проби три дана раније.

„Непосредно пред сам почетак, Совјетска војска сурово је избомбардовала немачку линију фронта да би ућуткала немачке топове, како би концерт могао да се изведе без прекидања", каже Бичков.

Звучници су били постављени свуда по граду, да би преносили наступ не само становништву, већ и немачким трупама.

Једна од присутних у публици била је и осамнаестогодишња Олга Кваде, чији су и отац и деда погинули почетком те године.

У деведесетим годинама у време кад је говорила за ББЦ, Кваде се јасно сећа овог догађаја.

„Лустери су светлуцали. Био је то веома необичан осећај. С једне стране, није било могуће - блокада, покопи, смрт, гладовање, а са друге Филхармонија - било је то невероватно", каже она у ББЦ документарцу о овом догађају.

„Једино чега смо се бојали било је да ће Немци почети да нас бомбардују. Помислила сам: 'Боже, дозволи нам да је послушамо до краја.'

Али онда је изашао Елијасберг, цео оркестар је устао, и они су почели да свирају. Сви су гладовали, али сви су носили лептир-машне."

„Из неког разлога, одмах сам помислила на тату. Тата је волео добру музику. И сам је свирао и учио ме је да свирам.

И сетила бих се како ме је водио у Филхармонију, а мени је изгледало као да неким чудом сада и он слуша."

„С једне стране сам желела да заплачем, али сам истовремено осећала велики понос. 'Проклети били, имамо оркестар! Ми смо сада у Филхармонији, зато ви Немци останите ту где сте!'

Били смо опкољени Немцима. Они су нас гађали гранатама, али смо се ми ипак осећали надмоћно."

Завршетак концерта прво је дочекан тишином.

„А онда је уследио громогласни аплауз", присећа се Ксенија Матус.

„Једна девојка се попела из публике са букетом цвећа. Предала га је диригенту.

Можете ли да замислите свеже баштенско цвеће током блокаде? Била је то неиздржива радост."

Шостакович је посветио симфонију грађанима Лењинграда, који су морали да истрпе још годину и по дана опсаде пре него што је Совјетска војска пробила обруч у јануару 1944.

Процењује се да је до тада око три четвртине од милиона становника умрло у граду.

Кад Бичков чује симфонију, она га дирне јер се сети свих оних који су је „живели, преживели и који су успели да сачувају своју људскост" - укључујући његову властиту мајку.

„Док сам одрастао, чуо бих повремене одломке онога што је проживела", каже он.

„Никад ми не би причала велике приче. Али би ме повремено препричала понеку ситну епизоду."

У једној таквој епизоди, његова мајка се затекла у свом подруму током немачког бомбардовања.

„Бомба је пала на зграду, прошла кроз кров и пропала скроз до подрума где су се они налазили", каже он. Неким чудом није експлодирала.

Лењинградска симфонија

Педесетих је Елијасберга посетила група источнонемачких туриста.

„Дошли су да га виде и да му кажу да су били немачки војници на ободу града. Слушали су емитовање концертне изведбе оркестра, укључујући Шостаковичеву симфонију", каже Бичков.

„И они су били гладни. И они су били преплашени. Многи од њих нису желели да буду тамо, али нису имали избора. Многи од њих су страдали."

Ти људи су рекли Елијасбергу да су, кад су чули изведу Шостаковичеве симфоније, схватили да се град пун људи који исказују такву снагу духа никад неће предати.

Један је наводно испричао како су његови другови заплакали кад су чули музику.

„Имали сте људе који представљају супротну страну у рату, а којима је музика била једнако неопходна као онима за које је компонована", каже Бичков.

„Зато што је на крају она компонована за читаво човечанство. А најбољи доказ за то је да нам је и данас потребна и да је још увек слушамо."

Елијасберг ће извести симфонију у Лењинграду поново у неколико наврата.

Али његов ратни концерт није представљао почетак успешне диригентске каријере, нити ће он бити проглашен херојем совјетске културе.

Уместо тога је умро, малтене заборављен, 1978. године.

Музика коју је извео, међутим, живи.

Она је постала једно од најславнијих Шостаковичевих дела, често називана, сасвим прикладно, Лењинградском симфонијом.

Погледајте видео о девојчици која има четири године и свира Бетовена

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]