Свемир, историја и Русија: „Лимена конзерва изнад света” - како се Јуриј Гагарин спремао за историјски лет

Лет Јурија Гагарина у космос који се одиграо 12. априла 1961. године представља победу Совјетског Савеза над Сједињеним Америчким Државама у трци за освајање свемира.

Његов повратак на Земљу био је тријумф који није могао да се оспори.

Гагарин је остварио подухват који је од човека захтевао невероватну храброст и смелост.

Он се упутио у космос, о коме се тада јако мало знало, летелицом без система за спасавање, на лансирној ракети, која је имала исто онолико незгода, колико и успешних полетања.

„Седим у лименој конзерви далеко изнад света. Планета Земља је плава, а ја ту не могу ништа да урадим" - ове речи песме Дејвида Боувија Space Oddity лепо описују први лет човека у космос.

Сасвим мала и веома једноставна свемирска летелица, летела је око Земље, лансирана помоћу балистичке ракете, а астронаут који је седео у њој није мога скоро ни на шта да утиче.

Сам задатак да се полети у космос, који је издала државна комисија 8. априла 1961. садржао је у често поновљену речи „проверити":

„Остварити један круг око Земље на висини од 180-230 километара у трајању од једног часа и 30 минута са слетањем у задатом подручју.

Циљ лета је да утврди могуђност задржавања човека у космосу, у специјално опремљеној свемирској летелици, да провери опрему у летелици током лета, да провери везу између летелице и Земље, да се увери у сигурност опреме за приземљавање летелице и космонаута."

У то време нису веровали у поузданост ракете за лансирање, свемирске летелице, система управљања, као и генерално у то да човек може нормално да борави и ради у свемиру.

„Када бисмо сада на полигон ставили летелицу Восток, све главешине данашњице селе би и погледали је, и нико не би гласале за то да се тако непоуздана летелица лансира.

Ја сам такође потписао документа да је код мене све уреду и да гарантујем безбедан лет.

Данас то никада не бих потписао.

Стекао сам огромно искуство и схватио како смо много ризиковали", рекао је у једном од својих интервјуа за телевизију 2009, конструктор Борис Черток, један од сарадника Сергеја Корољева.

'Руски рулет'

Лансирна ракета-носач Восток на коме се налазила истоимена космичка летелица, била је развијена на основу технологије ракете Р-7, двостепене интерконтиненталне балистичке ракете, која је први пут полетела у августу 1957.

Те исте године помоћу ње је лансиран први вештачки Земљин сателит. Године 1960. Р-7 су уврстили у стратешке ракетне снаге.

Конструкција Р-7 показала се веома корисном, а ракете овог типа до данас се користе у Русији као једине ракете за летове у свемир са посадом.

То је веома поуздано космичко трансортно средство, стара технологија али гарантује испоруку свемирске летелице у орбиту.

Међутим, 1961. године ствари су биле сасвим другачије.

„Ако бисмо гледали савремене сигурносне стандарде за лансирне ракете, онда тог априла 1961. није било основе да будемо оптимистични.

Чак су и за комерцијалне летове беспилотних летелица и комуникационе сателите, 80-тих година прошлог века, међународни стандарди предвиђали да се користе лансирне ракете које су имале најмање осам успешних лансирања у низу", написао је Борис Черток у књизи Ракете и људи.

„Од пет лансирних ракета за сателите, који су лансирани 1960. за проверу система, полетела су четири.

Од ова четири, три су ушла у орбиту, а два су слетела. Од та два која су се вратила, један се приземљио нормално!

Пре него што је човек лансиран, било је апсолутно неопходно имати још два или три успешна лансирања беспилотних летелица", писао је он.

Прво лансирање у оквиру програма „Восток" догодило се 15. маја 1960, мање од годину дана пре Гагариновог лета.

Као посада свемирске летелице налазила се лутка која је на космодрому добила име Иван Иванович.

Брод је ушао у орбиту, али није могао да се врати - систем за оријентацију је отказао.

Двадесет осмог јула, током лета свемирске летелице чију посаду су чинили пси Чајка и Лисичка дошло је до квара на лансирној ракети, која је пала и експлодирала.

Пси су погинули.

Пси Белка и Стрелка су 19. августа полетели у свемир и вратили се.

Ово лансирање 1960. године било је једино потпуно успешно.

Свемирски брод са псима Мушка и Пчолка 1. децембра није могао да се врати по израчунатој трајекторији.

Почео је да се спушта изван граница СССР-а и разнесен је специјалном опремом заједно са животињама како не би дошао у руке стручњака из других земаља.

Свемирска капсула која је лансирана 22. децембра, чију посаду су чинили пси Комета и Шутка, за време лета није могла да уђе у орбиту због квара са лансирном ракетом, већ се од ње одвојила помоћу уређаја за спуштање и нормално је слетела у тајгу.

Оба пса су чудом преживела.

Већ 1961, пре Гагариновог лета, лансиране су још две свемирске летелице, које су за разлику од претходних у потпуности остварили лет баш оног „Востока" на коме је полетео совјетски космонаут.

Та два лансирања су била успешна.

Иван Мојсијев, стручњак и шеф Института за свемирску политику, испричао је да ракета Р-7 практично није имала систем за спашавање у случају квара.

„Систем за спасавање у случају квара код Ракете Р-7 је практично био систем катапултирања. И ако се добро разуме шта се догађа када ракета експлодира ...

То онда није решење за спасавање. Она одбаци на неколико метара и догоди се таква експлозија ...", каже он.

„Шансе [за успех читаве мисије] су биле 50-50. Када причам о овоме, сетим се руског рулета. Била је таква игра.

А Гагарин је имао такве шансе само на ракети, а ту је још био и лет свемирском летелицом!" каже он.

Пре самог лета ТАСС је припремио три извештаја: један „успешан", који је објављен након лета, други - да је совјетски космонаут слетео ван граница СССР-а и да му је потребна потребна помоћ или спас, и трећи који је саопштавао о његовој смрти.

Скоро савршено

Дванаестог априла 1961. године током лета, Гагаринова ракета је све одрадила скоро савршено.

Међутим, ситнице код свемирске технике нису дозвољене, то „скоро" могло је да кошта Гагарина живота.

У последњој фази, систем за управљање ракетом, којим су управљали радиосигнали са Земље, није реаговао на сигнал, и пре него што је прорадила аутоматска резервна радио комуникација, Восток са Гагарином подигао се неколико десетина километара више.

Ово није био велики проблем за нормалан лет.

Али о таквом сценарију нису унапред размишљали.

Пред крај свемирска капсула је морала да се оријентише у свемиру помоћу главног или помоћног система за оријентацију, затим да кочи помоћу специјалног мотора, а након тога атмосфера би сама угасила брзину летелице која се спуштала.

Восток је пројектован тако да се врати чак и ако систем за кочење закаже приликом изласка из орбите, у случају да се летелица није оријентисала приликом уласка у атмосферу, и нису јој се укључили мотори за кочење, ионако би се вратила, природно успоравајући.

Али после пет до седам дана.

Систем за одржавање у животу у оквиру летелице могао је да ради 10 дана, али конструктори су полазили од тога да ће пут кроз орбиту бити прорачунат.

Према речима Чертока, ако би пред слетање отказао систем за оријентацију летелице или би се догодио неки други квар, онда би се Восток приземљио после 15 до 20 дана.

Међутим, Гагарин их није имао у резерви.

На крају се Восток приземљио без проблема.

То је такође скоро па узнермирило првог космонаута.

Након искључивања мотора за кочење, летелица је почела да се окреће око обе своје осе брзином од око 30 степени у секунди.

Гагарин, у таквој ситуацији, већ није могао ништа да уради и само је неко време једноставно чекао.

На крају се испоставило да се управљачки део није одвојио од свемирске капсуле.

На срећу, аутоматика га је после неког времена одвојила и лопта свемирске капсула се стабилизовала.

„Сирови" свемирски брод

Чињеница да је први лет протекао уз ванредне ситуације не изненађује - брод је био прилично „сиров".

Као прво, није применио систем меког слетања, услед чега је било неопходно да се користи катапултирање и одвојено спуштање астронаута помоћу падобрана.

Овим је прекршен захтев Међународне Федерације ваздухопловства (ФАИ) да астронаут треба да слети у свемирској летелици, иначе би могло да се деси да се лет у свемир не рачуна.

После тога овај захтев је одбачен.

Чињеница, да Гагарин практично након боравка у космосу последње километре није провео у свемирском броду, накнадно је пажљиво сакривана.

Као што је Черток писао у својој књизи, схема за приземљавање, која се састојала практично из два падобранска кочиона система, била је незграпна и сложена.

Међутим, због отказивања кочионог система свемирске капсуле било је неопходно учинити управо тако.

Истовемено, измене у конструкцији свремирског брода морале су да се уносе понекад у последњем тренутку.

Прича Антон Первушин, руски писац и аутор књиге „Јуриј Гагарин: један лет и цео живот", када је пре лета Гагарин мерен у скафандеру, испоставило се да је тежак неколико килограма више него што су конструктори израчунали.

Идеја да се он замени са Титовим, који је био лакши није прихваћена, од јануара 1961. било је дефинисано у свим документима да је Гагарин први будући космонаут.

„Корољев је ноћу послао инжењере да одсеку сувишне каблове са свемирског брода.

Углавном су одсекли тај систем за хитну детонацију - систем за детонацију, наравно није постојао на броду са посадом, али сам систем је остао", каже писац.

То је исти онај систем за детонацију који је уништио летелицу са псима Мушком и Пчолком 1. децембра 1960.

Осим тога, уклоњени су и неки сензори система за терморегулацију, рекао је он.

У последњем тренутку пред само лансирање, када се космонаут већ налазио у летелици, аутоматика је изненада показала поруку да поклопац није херметички затворен.

Пре самог лета, буквално неколико десетина минута пре полетања, монтажери су отворили 30 брава, проверили да ли је поклопац херметички затворен, пронашли неисправне контакте који су давали лажни сигнал и поправили их.

Стабилна психа и самоконтрола

Неколико месеци пре Гагариновог лета 24. октобра 1960, на Бајконуру, приликом припреме за лансирање друге балистичке ракете, Р-16, догодила се катастрофа у којој је, према различитим изворима, страдало од 75 до 100 људи.

Међу њима је био и први врховни командант ракетних снага СССР-а, маршал Митрофан Недељин, који је активно учествовао у програму лансирања човека у свемир.

Тридесет 30 минута пре лансирања, мотор Р-16 другог степена се изненада покренуо, праћен експлозијом резервоара за гориво првог степена.

У том тренутку на локацији је било пуно људи.

Њихову смрт забележила је камера која је била постављена у близини.

Ова ракета је била другачије конструисана, њеним пројектовањем су се бавили други инжењери, а сама катастрофа се догодила, како се испоставило, због великих пропуста у припреми за лансирање, журило се да се лансира до 7. новембра.

Первушин каже да је ова несрећа, највећа у историји совјетског и руског ракетног програма, била скривана од космонаута, иако се то десило на истом полигону:

„Можда им је неко нешто рекао са стране, али званично им није саопштено."

У књизи Черток напомиње, да се последње лансирање пре лета са посадом, када су полетели пас Звездочка и лутак Иван Иванович, који је имитирао Гагарина, одвијало у присуству космонаута.

Није објаснио да ли је то урађено намерно, да ли је Сергеј Корољев био посебно уверен да ће ово лансирање бити успешно, али, како год било, све је прошло без проблема и космонаути су то видели.

„Космонаути који су били на полигону могли су да се увере у поузданост радио везе у фази лансирања у орбиту и приликом орбиталног лета, док је брод био у зони видљивости наших ЗМТ (земаљских мерних тачака. - ББЦ).

Слетање је било успешно у подручју Воткинска. На Земљу су се вратили лутка Иван Иванович и пас Звездочка, како су јој уочи лета дали име на предлог Гагарина", пише у његовој књизи.

Према речима Первушина, космонаутима нису говорили о компликацијама и кваровима који су пратили програм Восток.

Између осталог, како он каже, Гагарин је у јануару 1961. одабран из групе космонаута за први лет у свемир због његове стабилне психе и самоконтроле.

То се показало током експеримената у глувој соби - простору који је изолован од спољног света, у коме треба провести неколико дана.

„Он је веома лако прелазио из радног стања у стање мировања, практично у тренутку. Он је себи налазио додатни посао, није ленчарио када је требало да се не ради.

Код њега је примећен висок ниво адаптивне реакције на нове ствари, није оштро реаговао на нове ствари.

Унутар собе налазиле су се свакојаки сигнали, сирене и светлосни сигнали системи, а космонауте би повремено протресли и посматрали њихову реакцију.

Гагарин је реаговао са радозналошћу и није се збуњивао", прича писац.

Редакција ББЦ-ја на руском питала је тројицу руских космонаута да ли би летети у свемир свемирском летелицом Восток у том стању, у којем је била 1961.

Павел Виноградов, који је три пута летео у свемир 1997., 2006. и 2016, рекао је да би летео, али само због авантуристичког карактера.

Међутим, према његовим речима, Гагарин је био у другачијој ситуацији - пре свега са тачке гледишта количине информација:

„Морате разумети, наша знања, моје знање у тренутку када сам први пут летео, то су небо и земља.

Ја сам инжењер, ракетни научник, знам прилично много. Гагарин вероватно није знао то што ја знам."

Михаил Корњиенко, који је два пута летео у космос, 2010. и 2015, рекао је да би на месту Гагарина сигурно летео, али сада - не, јер је ризик изузетно висок.

„Али сигуран сам да би неко уместо њега ушао и сео у тај брод", рекао је космонаут.

Сергеј Рјазански је два пута летео у космос и током лета је са својим колегом држао предавање петом разреду из орбите, а сада наставља да популаризује космонаутику.

Каже да су за први тим астронаута регрутовали војне пилоте, људе који су били дисциплиновани и спремни да жртвују своје животе за своју отаџбину.

Осим тога, примећује, први космонаути су били млади:

„Вероватно бих, да сам био у тим годинама, једноставно због своје жеље за авантуром пристао [да одлетим у свемир на свемирској летелици Восток]. Сада, наравно, више не.

Већ имамо четворо деце, постоји одговорност према породици."

Рјазански је рекао да је летење у свемир и сада застрашујуће:

„Нормалан човек има страхове. И то је добро. Човек постаје прибранији, пажљивији, одговорнији, не дозвољава да буде превише опуштен."

Код 125

Постојао је још један проблем са одласком човека у свемир, који је било немогуће решити.

Чињеница је да нико у целом свету није знао како ће људска психа реаговати на такав лет.

Као што Марк Галај, инструктор-методичар за пилотирање космичким бродом у првом тиму космонаута, писао у мемоарима Са човеком у летелици, један немачки научник је утврдио да човек под дејством „ужаса космоса" не само да не може да управља системима свемирске летелице, већ да може и себи да нанесе штету „до мере самоуништења".

Према Галајевим речима било је тешко само узети и одбацити изјаве професора уочи првог лета човека у свемир, јер је сам предмет био превише важан.

Заправо, главна ствар коју је космонаут морао да уради, у случају да главни и резервни аутоматски системи откажу, је да ручно оријентише летелицу тако да се кочиони мотор укључи.

Међутим, пошто нико раније није био сигуран у урачунљивост космонаута, конструктори су одлучили да блокирају контролу „логичке браве", да би се она активирала, било је потребно позвати посебан код „125".

Првобитно су, како пише Галај, желели да му јаве овај код путем радија, али су онда помислили да можда неће добити информацију због сметњи.

Тада су дошли на идеју да овај код запечате у коверту, коју су затим залепили на зид брода.

Међутим, тајни код који је служио да омогући да се укључи управљање летелицом, Марк Галај је тајно рекао Гагарину непосредно пре полетања.

А када се космонаут већ укрцао у летелицу, последња особа која га је испратила у космос, пројектант Востока Олег Ивановски, напослетку му је такође саопштио те три цифре - „125".

Погледајте видео о Јурију Гагарину

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]