Svemir, istorija i Rusija: „Limena konzerva iznad sveta” - kako se Jurij Gagarin spremao za istorijski let

Let Jurija Gagarina u kosmos koji se odigrao 12. aprila 1961. godine predstavlja pobedu Sovjetskog Saveza nad Sjedinjenim Američkim Državama u trci za osvajanje svemira.

Njegov povratak na Zemlju bio je trijumf koji nije mogao da se ospori.

Gagarin je ostvario poduhvat koji je od čoveka zahtevao neverovatnu hrabrost i smelost.

On se uputio u kosmos, o kome se tada jako malo znalo, letelicom bez sistema za spasavanje, na lansirnoj raketi, koja je imala isto onoliko nezgoda, koliko i uspešnih poletanja.

„Sedim u limenoj konzervi daleko iznad sveta. Planeta Zemlja je plava, a ja tu ne mogu ništa da uradim" - ove reči pesme Dejvida Bouvija Space Oddity lepo opisuju prvi let čoveka u kosmos.

Sasvim mala i veoma jednostavna svemirska letelica, letela je oko Zemlje, lansirana pomoću balističke rakete, a astronaut koji je sedeo u njoj nije moga skoro ni na šta da utiče.

Sam zadatak da se poleti u kosmos, koji je izdala državna komisija 8. aprila 1961. sadržao je u često ponovljenu reči „proveriti":

„Ostvariti jedan krug oko Zemlje na visini od 180-230 kilometara u trajanju od jednog časa i 30 minuta sa sletanjem u zadatom području.

Cilj leta je da utvrdi moguđnost zadržavanja čoveka u kosmosu, u specijalno opremljenoj svemirskoj letelici, da proveri opremu u letelici tokom leta, da proveri vezu između letelice i Zemlje, da se uveri u sigurnost opreme za prizemljavanje letelice i kosmonauta."

U to vreme nisu verovali u pouzdanost rakete za lansiranje, svemirske letelice, sistema upravljanja, kao i generalno u to da čovek može normalno da boravi i radi u svemiru.

„Kada bismo sada na poligon stavili letelicu Vostok, sve glavešine današnjice sele bi i pogledali je, i niko ne bi glasale za to da se tako nepouzdana letelica lansira.

Ja sam takođe potpisao dokumenta da je kod mene sve uredu i da garantujem bezbedan let.

Danas to nikada ne bih potpisao.

Stekao sam ogromno iskustvo i shvatio kako smo mnogo rizikovali", rekao je u jednom od svojih intervjua za televiziju 2009, konstruktor Boris Čertok, jedan od saradnika Sergeja Koroljeva.

'Ruski rulet'

Lansirna raketa-nosač Vostok na kome se nalazila istoimena kosmička letelica, bila je razvijena na osnovu tehnologije rakete R-7, dvostepene interkontinentalne balističke rakete, koja je prvi put poletela u avgustu 1957.

Te iste godine pomoću nje je lansiran prvi veštački Zemljin satelit. Godine 1960. R-7 su uvrstili u strateške raketne snage.

Konstrukcija R-7 pokazala se veoma korisnom, a rakete ovog tipa do danas se koriste u Rusiji kao jedine rakete za letove u svemir sa posadom.

To je veoma pouzdano kosmičko transortno sredstvo, stara tehnologija ali garantuje isporuku svemirske letelice u orbitu.

Međutim, 1961. godine stvari su bile sasvim drugačije.

„Ako bismo gledali savremene sigurnosne standarde za lansirne rakete, onda tog aprila 1961. nije bilo osnove da budemo optimistični.

Čak su i za komercijalne letove bespilotnih letelica i komunikacione satelite, 80-tih godina prošlog veka, međunarodni standardi predviđali da se koriste lansirne rakete koje su imale najmanje osam uspešnih lansiranja u nizu", napisao je Boris Čertok u knjizi Rakete i ljudi.

„Od pet lansirnih raketa za satelite, koji su lansirani 1960. za proveru sistema, poletela su četiri.

Od ova četiri, tri su ušla u orbitu, a dva su sletela. Od ta dva koja su se vratila, jedan se prizemljio normalno!

Pre nego što je čovek lansiran, bilo je apsolutno neophodno imati još dva ili tri uspešna lansiranja bespilotnih letelica", pisao je on.

Prvo lansiranje u okviru programa „Vostok" dogodilo se 15. maja 1960, manje od godinu dana pre Gagarinovog leta.

Kao posada svemirske letelice nalazila se lutka koja je na kosmodromu dobila ime Ivan Ivanovič.

Brod je ušao u orbitu, ali nije mogao da se vrati - sistem za orijentaciju je otkazao.

Dvadeset osmog jula, tokom leta svemirske letelice čiju posadu su činili psi Čajka i Lisička došlo je do kvara na lansirnoj raketi, koja je pala i eksplodirala.

Psi su poginuli.

Psi Belka i Strelka su 19. avgusta poleteli u svemir i vratili se.

Ovo lansiranje 1960. godine bilo je jedino potpuno uspešno.

Svemirski brod sa psima Muška i Pčolka 1. decembra nije mogao da se vrati po izračunatoj trajektoriji.

Počeo je da se spušta izvan granica SSSR-a i raznesen je specijalnom opremom zajedno sa životinjama kako ne bi došao u ruke stručnjaka iz drugih zemalja.

Svemirska kapsula koja je lansirana 22. decembra, čiju posadu su činili psi Kometa i Šutka, za vreme leta nije mogla da uđe u orbitu zbog kvara sa lansirnom raketom, već se od nje odvojila pomoću uređaja za spuštanje i normalno je sletela u tajgu.

Oba psa su čudom preživela.

Već 1961, pre Gagarinovog leta, lansirane su još dve svemirske letelice, koje su za razliku od prethodnih u potpunosti ostvarili let baš onog „Vostoka" na kome je poleteo sovjetski kosmonaut.

Ta dva lansiranja su bila uspešna.

Ivan Mojsijev, stručnjak i šef Instituta za svemirsku politiku, ispričao je da raketa R-7 praktično nije imala sistem za spašavanje u slučaju kvara.

„Sistem za spasavanje u slučaju kvara kod Rakete R-7 je praktično bio sistem katapultiranja. I ako se dobro razume šta se događa kada raketa eksplodira ...

To onda nije rešenje za spasavanje. Ona odbaci na nekoliko metara i dogodi se takva eksplozija ...", kaže on.

„Šanse [za uspeh čitave misije] su bile 50-50. Kada pričam o ovome, setim se ruskog ruleta. Bila je takva igra.

A Gagarin je imao takve šanse samo na raketi, a tu je još bio i let svemirskom letelicom!" kaže on.

Pre samog leta TASS je pripremio tri izveštaja: jedan „uspešan", koji je objavljen nakon leta, drugi - da je sovjetski kosmonaut sleteo van granica SSSR-a i da mu je potrebna potrebna pomoć ili spas, i treći koji je saopštavao o njegovoj smrti.

Skoro savršeno

Dvanaestog aprila 1961. godine tokom leta, Gagarinova raketa je sve odradila skoro savršeno.

Međutim, sitnice kod svemirske tehnike nisu dozvoljene, to „skoro" moglo je da košta Gagarina života.

U poslednjoj fazi, sistem za upravljanje raketom, kojim su upravljali radiosignali sa Zemlje, nije reagovao na signal, i pre nego što je proradila automatska rezervna radio komunikacija, Vostok sa Gagarinom podigao se nekoliko desetina kilometara više.

Ovo nije bio veliki problem za normalan let.

Ali o takvom scenariju nisu unapred razmišljali.

Pred kraj svemirska kapsula je morala da se orijentiše u svemiru pomoću glavnog ili pomoćnog sistema za orijentaciju, zatim da koči pomoću specijalnog motora, a nakon toga atmosfera bi sama ugasila brzinu letelice koja se spuštala.

Vostok je projektovan tako da se vrati čak i ako sistem za kočenje zakaže prilikom izlaska iz orbite, u slučaju da se letelica nije orijentisala prilikom ulaska u atmosferu, i nisu joj se uključili motori za kočenje, ionako bi se vratila, prirodno usporavajući.

Ali posle pet do sedam dana.

Sistem za održavanje u životu u okviru letelice mogao je da radi 10 dana, ali konstruktori su polazili od toga da će put kroz orbitu biti proračunat.

Prema rečima Čertoka, ako bi pred sletanje otkazao sistem za orijentaciju letelice ili bi se dogodio neki drugi kvar, onda bi se Vostok prizemljio posle 15 do 20 dana.

Međutim, Gagarin ih nije imao u rezervi.

Na kraju se Vostok prizemljio bez problema.

To je takođe skoro pa uznermirilo prvog kosmonauta.

Nakon isključivanja motora za kočenje, letelica je počela da se okreće oko obe svoje ose brzinom od oko 30 stepeni u sekundi.

Gagarin, u takvoj situaciji, već nije mogao ništa da uradi i samo je neko vreme jednostavno čekao.

Na kraju se ispostavilo da se upravljački deo nije odvojio od svemirske kapsule.

Na sreću, automatika ga je posle nekog vremena odvojila i lopta svemirske kapsula se stabilizovala.

„Sirovi" svemirski brod

Činjenica da je prvi let protekao uz vanredne situacije ne iznenađuje - brod je bio prilično „sirov".

Kao prvo, nije primenio sistem mekog sletanja, usled čega je bilo neophodno da se koristi katapultiranje i odvojeno spuštanje astronauta pomoću padobrana.

Ovim je prekršen zahtev Međunarodne Federacije vazduhoplovstva (FAI) da astronaut treba da sleti u svemirskoj letelici, inače bi moglo da se desi da se let u svemir ne računa.

Posle toga ovaj zahtev je odbačen.

Činjenica, da Gagarin praktično nakon boravka u kosmosu poslednje kilometre nije proveo u svemirskom brodu, naknadno je pažljivo sakrivana.

Kao što je Čertok pisao u svojoj knjizi, shema za prizemljavanje, koja se sastojala praktično iz dva padobranska kočiona sistema, bila je nezgrapna i složena.

Međutim, zbog otkazivanja kočionog sistema svemirske kapsule bilo je neophodno učiniti upravo tako.

Istovemeno, izmene u konstrukciji svremirskog broda morale su da se unose ponekad u poslednjem trenutku.

Priča Anton Pervušin, ruski pisac i autor knjige „Jurij Gagarin: jedan let i ceo život", kada je pre leta Gagarin meren u skafanderu, ispostavilo se da je težak nekoliko kilograma više nego što su konstruktori izračunali.

Ideja da se on zameni sa Titovim, koji je bio lakši nije prihvaćena, od januara 1961. bilo je definisano u svim dokumentima da je Gagarin prvi budući kosmonaut.

„Koroljev je noću poslao inženjere da odseku suvišne kablove sa svemirskog broda.

Uglavnom su odsekli taj sistem za hitnu detonaciju - sistem za detonaciju, naravno nije postojao na brodu sa posadom, ali sam sistem je ostao", kaže pisac.

To je isti onaj sistem za detonaciju koji je uništio letelicu sa psima Muškom i Pčolkom 1. decembra 1960.

Osim toga, uklonjeni su i neki senzori sistema za termoregulaciju, rekao je on.

U poslednjem trenutku pred samo lansiranje, kada se kosmonaut već nalazio u letelici, automatika je iznenada pokazala poruku da poklopac nije hermetički zatvoren.

Pre samog leta, bukvalno nekoliko desetina minuta pre poletanja, montažeri su otvorili 30 brava, proverili da li je poklopac hermetički zatvoren, pronašli neispravne kontakte koji su davali lažni signal i popravili ih.

Stabilna psiha i samokontrola

Nekoliko meseci pre Gagarinovog leta 24. oktobra 1960, na Bajkonuru, prilikom pripreme za lansiranje druge balističke rakete, R-16, dogodila se katastrofa u kojoj je, prema različitim izvorima, stradalo od 75 do 100 ljudi.

Među njima je bio i prvi vrhovni komandant raketnih snaga SSSR-a, maršal Mitrofan Nedeljin, koji je aktivno učestvovao u programu lansiranja čoveka u svemir.

Trideset 30 minuta pre lansiranja, motor R-16 drugog stepena se iznenada pokrenuo, praćen eksplozijom rezervoara za gorivo prvog stepena.

U tom trenutku na lokaciji je bilo puno ljudi.

Njihovu smrt zabeležila je kamera koja je bila postavljena u blizini.

Ova raketa je bila drugačije konstruisana, njenim projektovanjem su se bavili drugi inženjeri, a sama katastrofa se dogodila, kako se ispostavilo, zbog velikih propusta u pripremi za lansiranje, žurilo se da se lansira do 7. novembra.

Pervušin kaže da je ova nesreća, najveća u istoriji sovjetskog i ruskog raketnog programa, bila skrivana od kosmonauta, iako se to desilo na istom poligonu:

„Možda im je neko nešto rekao sa strane, ali zvanično im nije saopšteno."

U knjizi Čertok napominje, da se poslednje lansiranje pre leta sa posadom, kada su poleteli pas Zvezdočka i lutak Ivan Ivanovič, koji je imitirao Gagarina, odvijalo u prisustvu kosmonauta.

Nije objasnio da li je to urađeno namerno, da li je Sergej Koroljev bio posebno uveren da će ovo lansiranje biti uspešno, ali, kako god bilo, sve je prošlo bez problema i kosmonauti su to videli.

„Kosmonauti koji su bili na poligonu mogli su da se uvere u pouzdanost radio veze u fazi lansiranja u orbitu i prilikom orbitalnog leta, dok je brod bio u zoni vidljivosti naših ZMT (zemaljskih mernih tačaka. - BBC).

Sletanje je bilo uspešno u području Votkinska. Na Zemlju su se vratili lutka Ivan Ivanovič i pas Zvezdočka, kako su joj uoči leta dali ime na predlog Gagarina", piše u njegovoj knjizi.

Prema rečima Pervušina, kosmonautima nisu govorili o komplikacijama i kvarovima koji su pratili program Vostok.

Između ostalog, kako on kaže, Gagarin je u januaru 1961. odabran iz grupe kosmonauta za prvi let u svemir zbog njegove stabilne psihe i samokontrole.

To se pokazalo tokom eksperimenata u gluvoj sobi - prostoru koji je izolovan od spoljnog sveta, u kome treba provesti nekoliko dana.

„On je veoma lako prelazio iz radnog stanja u stanje mirovanja, praktično u trenutku. On je sebi nalazio dodatni posao, nije lenčario kada je trebalo da se ne radi.

Kod njega je primećen visok nivo adaptivne reakcije na nove stvari, nije oštro reagovao na nove stvari.

Unutar sobe nalazile su se svakojaki signali, sirene i svetlosni signali sistemi, a kosmonaute bi povremeno protresli i posmatrali njihovu reakciju.

Gagarin je reagovao sa radoznalošću i nije se zbunjivao", priča pisac.

Redakcija BBC-ja na ruskom pitala je trojicu ruskih kosmonauta da li bi leteti u svemir svemirskom letelicom Vostok u tom stanju, u kojem je bila 1961.

Pavel Vinogradov, koji je tri puta leteo u svemir 1997., 2006. i 2016, rekao je da bi leteo, ali samo zbog avanturističkog karaktera.

Međutim, prema njegovim rečima, Gagarin je bio u drugačijoj situaciji - pre svega sa tačke gledišta količine informacija:

„Morate razumeti, naša znanja, moje znanje u trenutku kada sam prvi put leteo, to su nebo i zemlja.

Ja sam inženjer, raketni naučnik, znam prilično mnogo. Gagarin verovatno nije znao to što ja znam."

Mihail Kornjienko, koji je dva puta leteo u kosmos, 2010. i 2015, rekao je da bi na mestu Gagarina sigurno leteo, ali sada - ne, jer je rizik izuzetno visok.

„Ali siguran sam da bi neko umesto njega ušao i seo u taj brod", rekao je kosmonaut.

Sergej Rjazanski je dva puta leteo u kosmos i tokom leta je sa svojim kolegom držao predavanje petom razredu iz orbite, a sada nastavlja da popularizuje kosmonautiku.

Kaže da su za prvi tim astronauta regrutovali vojne pilote, ljude koji su bili disciplinovani i spremni da žrtvuju svoje živote za svoju otadžbinu.

Osim toga, primećuje, prvi kosmonauti su bili mladi:

„Verovatno bih, da sam bio u tim godinama, jednostavno zbog svoje želje za avanturom pristao [da odletim u svemir na svemirskoj letelici Vostok]. Sada, naravno, više ne.

Već imamo četvoro dece, postoji odgovornost prema porodici."

Rjazanski je rekao da je letenje u svemir i sada zastrašujuće:

„Normalan čovek ima strahove. I to je dobro. Čovek postaje pribraniji, pažljiviji, odgovorniji, ne dozvoljava da bude previše opušten."

Kod 125

Postojao je još jedan problem sa odlaskom čoveka u svemir, koji je bilo nemoguće rešiti.

Činjenica je da niko u celom svetu nije znao kako će ljudska psiha reagovati na takav let.

Kao što Mark Galaj, instruktor-metodičar za pilotiranje kosmičkim brodom u prvom timu kosmonauta, pisao u memoarima Sa čovekom u letelici, jedan nemački naučnik je utvrdio da čovek pod dejstvom „užasa kosmosa" ne samo da ne može da upravlja sistemima svemirske letelice, već da može i sebi da nanese štetu „do mere samouništenja".

Prema Galajevim rečima bilo je teško samo uzeti i odbaciti izjave profesora uoči prvog leta čoveka u svemir, jer je sam predmet bio previše važan.

Zapravo, glavna stvar koju je kosmonaut morao da uradi, u slučaju da glavni i rezervni automatski sistemi otkažu, je da ručno orijentiše letelicu tako da se kočioni motor uključi.

Međutim, pošto niko ranije nije bio siguran u uračunljivost kosmonauta, konstruktori su odlučili da blokiraju kontrolu „logičke brave", da bi se ona aktivirala, bilo je potrebno pozvati poseban kod „125".

Prvobitno su, kako piše Galaj, želeli da mu jave ovaj kod putem radija, ali su onda pomislili da možda neće dobiti informaciju zbog smetnji.

Tada su došli na ideju da ovaj kod zapečate u kovertu, koju su zatim zalepili na zid broda.

Međutim, tajni kod koji je služio da omogući da se uključi upravljanje letelicom, Mark Galaj je tajno rekao Gagarinu neposredno pre poletanja.

A kada se kosmonaut već ukrcao u letelicu, poslednja osoba koja ga je ispratila u kosmos, projektant Vostoka Oleg Ivanovski, naposletku mu je takođe saopštio te tri cifre - „125".

Pogledajte video o Juriju Gagarinu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]