НАТО бомбардовање 1999: Зашто су мостови често били на мети и како су све брањени

„После детонације, ништа нисам чуо пола минута, био сам ван себе", каже 56-годишњи Селимир Ристић из Варварина, малог места недалеко од Крушевца, за ББЦ на српском.

Тог 30. маја 1999, пред крај НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, његова сестра је на варваринској пијаци продавала гардеробу, а он само „наишао".

У доба ручка, на оближњи мост преко Велике Мораве пала је бомба.

„Срушио се као да је од палидрвца, а сестра ми каже да нам је отац у том тренутку тамо. Морао сам да је држим да не крене за њим", присећа се Ристић.

„Одвезао сам је кући и вратио се да тражим оца. Нашао сам га после три сата у мртвачници."

Уз Стојана Ристића, тог дана је у једном од најтрагичнијих догађаја читавог бомбардовања погинуло још деветоро, а рањено 30 цивила, 17 њих тешко.

Мост у Варварину, за који су убрзо из Алијансе изјавили да је „легитимна мета", био је само један у низу широм Србије на мети НАТО авиона.

Из Министарства одбране до тренутка објављивања текста нису одговорили на питања ББЦ колико је мостова гађано, оштећено и срушено током бомбардовања.

На интернету се могу пронаћи различити подаци: од списка оштећених мостова у Хронологији бомбардовања на Википедији, до „58 порушених мостова" у појединим медијима, који се позивају и на биланс Грађевинске дирекције Србије из 2006. од 44 „срушена или оштећена моста".

Љубомир Влајић, професор Грађевинског факултета у Суботици, наводи „44 потпуно или делимично срушена друмска, 17 железничких и један железничко-друмски мост". у раду „Обнова и изградња мостова оштећених у НАТО бомбардовању СР Југославије" из 1999. године.

Бомбардовање је уследило после пропалих преговора руководства Србије и косовских Албанаца у француском Рамбујеу 1999. године, у тренутку када на Косову увелико трају сукоби Ослободилачке војске Косова (ОВК) и српских безбедносних снага.

Зашто су мостови били мета?

Када је мост у Варварину погођен, сведоци су рекли да су четири аутомобила упала у Велику Мораву, али је то био само први талас напада.

У другом, неколико минута касније, погођени су они који су желели да помогну рањенима.

„Имао сам осећај да ће поново да пуцају, као што су на многим местима увек два пута бацали бомбе, и зато сам се задржао на пијаци, није ме повукло да одем и ја на мост.

„Срећом па сам остао присебан, иначе ко зна шта би са мном било", каже Ристић.

Спасоје Смиљанић, бивши командант ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије током бомбардовања, војничком терминологијом објашњава да су мостови „битни као средство наступања, напредовања и маневра у простору".

„Ако нема моста на Сави, немогуће је прећи из Срема у Шумадију. Или је могуће, али другим средствима, далеко сложеније и ризичније", каже Смиљанић у разговору за ББЦ на српском.

На питање зашто су мостови често гађани током бомбардовања, Смиљанић одговара: „То не зна ни НАТО".

„Ако је мост у Мурину, на граници Црне Горе и Косова, срушен због маневра црногорских снага, зашто су рушени мостови по Војводини, кад су скоро све снаге одведене на југ?"

Шест особа, међу њима троје деце, страдало је на мосту у Мурину, погођеном 30. априла 1999.

„Или зашто су рушени мостови у Новом Саду", наставља Смиљанић у даху.

Сва три моста преко Дунава у другом највећем граду у Србији срушена су током бомбардовања - Петроварадински 1. априла, два дана касније, Мост слободе, а 26. априла и последњи, Жежељев мост.

Стеван Врбашки, тадашњи градоначелник Новог Сада, изјавио је раније за Време да је „дуго размишљао шта то тај град згрешио да буде толико разрушен и нема објашњења".

Рибарски чамац спаса: Сећања преживелих на бомбардовање Моста слободе у Новом Саду

У Нишу је погођен Камени мост, иако према речима тадашњег градоначелника Ниша Зорана Живковића. он „нема драматичан утицај на укупни саобраћај".

„Туда не пролази ниједан магистрални пут, ауто-пут или нешто слично, тако да је било потпуно бесмислено гађати тако нешто", каже Живковић за ББЦ на српском.

Из НАТО-а до тренутка објављивања текста нису одговорили на питања ББЦ на српском због чега су мостови били мета током бомбардовања и колико их је гађано.

Уместо тога, упутили су нас на страницу њиховог сајта посвећену бомбардовању Југославије, као и на НАТО онлајн архиву материјала са конференција за медије из 1999. године.

Питер Данијел, портпарол НАТО, 1. маја 1999. је изјавио да је у претходна два дана гађано „седам мостова који представљају кључне линије комуникације између остатка југословенске војске и снага на Косову", где су трајали сукоби са ОВК.

Повод за интервенцију, према званичном образложењу НАТО, био је да се спречи хуманитарна катастрофа Албанаца на Косову коју су спроводиле српске безбедносне снаге, а ваздушни удари су покренути без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Џејми Шеј, портпарол НАТО током бомбардовања, средином маја је гађање пет различитих мостова назвао „стратешким нападима", а претходно и онемогућавањем „комуникација и снабдевања српских снага".

„НАТО не напада цивилне, већ искључиво војне циљеве и предузимамо све мере предострожности да избегнемо наношење штете цивилима", навео је Шеј 1999. за ББЦ.

„Увек постоји цена да се победи зло, то никада, нажалост, није бесплатно, али је цена неуспеха далеко већа."

Поред моста у Варварину, међу најтрагичнијим случајевима је и гађање моста код Лужана, северно од Приштине, док је њим пролазио аутобус „Ниш експреса".

Страдало је 40 људи, међу њима и деца, док је у нападу на железнички мост у Грделичкој клисури погођен воз у коме је погинуло најмање 12 људи.

Како су мостови брањени?

Убрзо по почетку бомбардовања, широм Југославије почели су скупови и протести против рата.

„Ајмо, мост, да чујем", викао је Ненад Јанковић, познатији као Неле Карајлић, у то време фронтмен Забрањеног пушења, 12. априла 1999. са Бранковог моста у центру Београда.

На старом снимку на Јутјубу, који у десном углу има лого телевизије Пинк, види се да је те вечери на Бранковом мосту било пуно људи.

Политика Експрес, дневне новине блиске тадашњем режиму Слободана Милошевића, писале су 11. априла о „хиљадама грађана који су телима" штитили мост код Бешке преко Дунава, а „више хиљада Новосађана" чувало је Жежељев мост.

Оба ће касније бити погођена.

Највише скупова је било у Београду: Политика Експрес пише 13. априла 1999. о становницима Котежа, Борче и Крњаче, београдских насеља на левој обали Дунава, који сваке ноћи излазе на Панчевачки мост како би га сачували, а дан касније и о „живом ланцу" на мосту Газела.

На мостовима су одржавани концерти и играла су се кола, а окупљени су често носили нацртане мете у рукама, познатије као „таргет".

„Да чујем врисак јачи од њихових авиона", чује се Карајлић на снимку са Јутјуба, што су присутни послушали и завриштали.

Двадесет пет година касније, Карајлић за ББЦ на српском каже да му је „била част и срећа да наступа на мостовима за време бомбардовања".

„Иза себе имам 40 година свирки, наступали смо на свим могућим местима и континентима, али смо тада, због дејства противваздушне одбране, имали далеко најбољи лајтшоу.

„Ниједан бенд на свету то није имао", каже уз осмех.

Те свирке су „враћале и опорављале људе од трауме" и представљале им средство „пражњења, доказ да су још живи", сматра он.

Због тога је, каже, Бранков мост често био пун.

„Кад смо кренули да свирамо наш највећи хит, Жени нам се Вукота, мост је почео тако да се љуља… Помислио сам да ћемо га срушити ми, не непријатељски пројектили."

Свирки под сиренама се није плашио иако је „човек плашљиве природе".

„Највећа објективна опасност је била када смо свирали и када је ПВО (противваздушна одбрана) стварно почео да пуца, што је значило да су авиони и пројектили изнад наших глава.

„Из организације су нам јавили да том песмом завршимо наступ и покупили смо се са моста у приличном реду и дисциплини."

Фајронт песма

Драган Којић Кеба, певач, за ББЦ на српском

Једне ноћи је на Бранковом мосту било сигурно 30 певача.

Постојао је списак ко када пева, гледам где је моје име, кад оно на самом почетку.

„Супер", рекох себи, отпевам то и одох кући.

Међутим, како је кренула ваздушна опасност и како је почело да сева на небу, тако је моје име све више померано ка крају списка.

На крају сам заиста био последњи.

Кад сам дошао на ред, покојни Боки Милошевић ме пита 'сине, шта певамо', ја отпевам „Имао сам" и помислим „чекај да мало помешам карте".

„Дајте ми један а-дур", кажем и кренем: „Само један дан живота, још једну чашу ми дајте сад, јер ја сутра нисам с вама, јер сутра умрећу млад".

Људи су спуштали руке и најбрже што могу кренули кућама.

Дакле, песма може да утиче на то да се скупимо, али и да се разиђемо.

То је била фајронт песма.

Карајлић мисли да је концерте на мостовима организовала „раја са Пинка", али наглашава да се временом „иницијални покретач изгубио".

Други извођачи су ББЦ-ју дали најразличитије одговоре: неки не знају, други мисле да су наступе организовале тадашње београдске власти, трећи помињу Жељка Митровића, власника телевизије Пинк, а има и оних који кажу да су „све то организовали ЈУЛ-овци", покрета на чијем је челу била Мирјана Марковић, Милошевићева супруга.

„Ја сам организовао тај програм и мање-више су сви то у граду знали", каже Слободан Черовић, некадашњи министар туризма и један од оснивача Југословенске левице (ЈУЛ), за ББЦ на српском.

Милошевићу ће касније пред Хашким трибуналом бити суђено због ратних злочина током1990-их, између осталог и на Косову, али је он 2006. преминуо пре доношења пресуде.

ЈУЛ је у време бомбардовања био најближи партнер његове Социјалистичке партије Србије (СПС).

„Али нисам ја то водио као активност ЈУЛ-а, већ грађана, то је био цивилни, ненасилни отпор агресији", додаје 69-годишњи Черовић, у то време председник градског одбора странке и члан најужег руководства.

Идеја је дошла од „неколико другова на самом почетку бомбардовања", због „подизања духа народа и стварања јединства".

Нико, каже, није ту никога звао, већ су се људи „сами окупљали", што описује као „величанственост духа једног народа и грађана Београда".

„Неки су после, иако тек двоје-троје, изјавили да их је неко терао да певају… Нико то никада није радио, долазили су сви добровољно, да не кажем да је била ствар престижа", каже.

Да никоме није било наређивано потврђује и певач Којић, иако сматра да су „људи на власти и при власти" концертима „купили политичке поене и додворавали се највишим врховима".

„Нико мени није рекао мораш, био сам два-три пута, али се касније нисам одазивао. Није ми више било до песме, искрено да вам кажем", каже Којић за ББЦ на српском.

Черовићу је био проблем да направи распоред наступа, јер „кад се неко попне на бину више неће да сиђе, хоће цело вече да пева".

Ипак, било је и случајева да „неко прође и опсује и нас и Милошевића", каже и додаје да никада неће разумети због чега.

Слободан Милошевић и Мира Марковић у све што се дешавало на мостовима „нису били умешани, али су били обавештени", тврди.

„И сад кад се сетим тих дана, тог јединства и солидарности међу народом, мени се грло стегне", каже Черовић дрхтавог гласа и сузних очију.

Учесници концерта су добијали захвалнице у облику мете и једну такву поносно ће одмах по завршетку разговора послати певачица Јасна Миленковић Јами.

„Тих дана би ми се увек некако заломило да наступам после сирене за ваздушну опасност - сирена и следећа сам ја, није било баш пријатно", каже Миленковић за ББЦ на српском.

„У једној руци микрофон, у другој таргет, то смо сви пркосно држали у рукама. Када причам са вама о томе, мало ми то тешко падне", додаје помало дрхтавог гласа.

Жак Ширак спасао Бранков мост?

Бомбардовање је завршено 10. јуна 1999. године.

Истог дана, тадашњи француски председник Жак Ширак изјављује да је Париз искористио право вета на предложене циљеве НАТО-а како би спречио бомбардовање мостова у Београду.

„Ниједан ваздушни напад, а било их је око 22.000, није изведен без одобрења Француске", рекао је Ширак на француској телевизији ТФ1, пренео је Вашингтон пост.

„Ако београдски мостови данас стоје, а били су предмет важних и оштрих разговора војних званичника, то је углавном заслуга Француске. Ако Црна Гора није била жртва великог броја ваздушних удара, то је зато што сам се томе успротивио."

Да је Француска одбила да дозволи НАТО-у да гађа Бранков мост, изјавио је и амерички генерал Хенри Шелтон.

„'Не губите време покушавајући да добијете одобрење за то', рекли су", присећа се.

Четврт века касније

Породице жртава и рањених из Варварина су поднеле тужбу против Немачке, захтевајући одштету.

Случај је стигао и до немачког Уставног суда, али је одбијен.

Немачка је, како је образложено, била укључена у „превентивно састављање листе могућих циљева на којој јесте био и Варварински мост", али тиме „није донета одлука о нападу".

Не постоје „општа правила међународног права према којима појединци приликом кршења хуманитарног међународног права имају право на надокнаду штете", наводи се у образложењу.

„То је све увезано, не зна се ко је више одговоран - НАТО или Милошевић, односно власт", сматра Селимир Ристић.

„Убрзо после рушења моста, сазнајем да су наша општина и полиција знали да ће бити бомбардован, имали су ту информацију."

Помен страдалима на мосту, каже, званичници некад организују 24. марта, на дан почетка бомбардовања, а некад 30. маја, када је његов отац погинуо.

„Долазе и разне делегације из Београда, била је и војска пар пута, прави се банкет од тога, клопа се и пије, као да су дошли на весеље", прича помало огорчено.

После бомбардовања је за њега и породицу уследило десетак тешких година.

„Претило ми је да ми се кућа затре тотално, да ко зна шта буде са мном", каже кратко.

Мајка му је преминула девет година после бомбардовања.

„Сломила је депресија, годинама сам имао муке због тога. Лекари, болница, брига и време часком оде, због тога сам се и оженио у касним годинама.

„Хвала богу, уследио је један син, други син, трећи син и кућа се није затрла. Колико год да си у проблему, нека сила ти не даје да пропаднеш", каже.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]