Порођаји током НАТО бомбардовања 1999: Пригушена светла, звуци авиона и плач новорођених беба

Две Снежане деле исто име и исто искуство - обе су се породиле у априлу 1999, током НАТО бомбардовања тадашње Савезне Републике Југославије.

Био је осми април када је Снежана Малетин, са петогодишњим сином и торбом на рамену, у деветом месецу трудноће кренула из Новог Сада на пут дуг 650 километара, до Скопља.

На западу Србије, у Краљеву, њена имењакиња се 1. априла порађала под пригушеним светлима, у болници, док су се звуци сирене и авиона преплитали.

Недељу дана раније, почело је бомбардовање.

Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, када је окончано, у Србији је рођено 14.391 деце.

Снежана Малетин је одлучила да оде из родног Новог Сада код родитеља у данашњу Северну Македонију.

„Муж је сваког дана одлазио на посао, желела сам да будем на безбедном, где ћу имати помоћ и нећу бити сама", говори 25 година касније за ББЦ на српском.

Хтела је да се породи „у мирној средини, да су око бебе људи који нису фрустрирани, јер је ситуација око нас била напета".

„Ја идем, одлучила сам. Желела сам да дете има све што му је потребно.

„И даље мислим да сам донела рационалну одлуку", каже.

'Лежим на столу, чујем како падају бомбе'

У Краљеву, 1. април, Светски дан шале, те 1999. био је све само не смехом испуњен.

„До болнице смо морали да пређемо два моста, авиони прелећу, само чекаш да нешто падне, а ти су ту, немаш где другде.

„Двоје мале деце ми је код куће, толико сам била уплашена, свашта ми је пролазило кроз главу", прича Снежана Вукадиновић четврт века касније за ББЦ на српском.

Краљево је, због географског положаја и војног аеродрома Лађевци у близини, гађано „готово свакодневно".

„Лежим на столу, чујем како падају бомбе, само размишљам да се детету нешто лоше не деси", присећа се.

Напетост се видела и на лицима лекара и сестара.

„Порађа ме начелница, која само панично улази и излази, бабица је узнемирена јер су јој младог сина мобилисали.

„Бебу односе у једину просторију коју греју, где могу да је окупају, а све је тако организовано да у случају напада могу прво њих да извуку", изговара дрхтавог гласа.

'Где ћеш на пут, свашта може да се деси?'

Снежанином одласку у Скопље су се противили готово сви осим њене мајке, која је свакодневно позивала да што пре крене.

'Где ћеш на пут, свашта може да се деси, могу да вас зауставе, да гађају аутобус', говорио јој је отац.

„Испратио ме је у сузама, а мој син је све време певао За Београд, за Београд из филма Ко то тамо пева.

„Била сам убеђена да ништа неће да се деси, да ћемо се вратити јако брзо после порођаја - и сада се питам откуд та моја мирноћа", препричава сцене поласка са главне новосадске станице, преко пута које седимо 25 година касније.

Ка југу земље путују заобилазним путем, избегавајући мостове.

У Нишу, највећем граду на југу Србије, у аутобус улазе мајка са бебом, старом неколико дана, и брачни пар Албанаца.

„Аутобус је био пун деце и мајки и сви иду у Скопље.

„Станица у Лесковцу никада пунија, све млади војници, као да сам била део сценарија неког ратног филма, невероватно", одмахује главом.

Нешто касније, аутобус зауставља и претреса полиција, а потом жену са бебом и брачни пар Албанаца изводе из аутобуса.

„Било је застрашујуће, питала сам се како ће она сама натраг, за неколико сати крећу сирене, остављају је на путу у најгорем тренутку", док се присећа, очи су јој затворене.

НАТО бомбардовање уследило је после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Повод за интервенцију, према образложењу НАТО-а, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Аутобус стиже на границу са Македонијом, а њених родитеља који је требало ту да је сачекају, нема.

Мобилни телефони су реткост те 1999. године, па Снежана одлучује да настави ка Скопљу.

Јавила им се из малог ресторана, покрај старе скопске станице и неколико сати касније, на сигурном, са родитељима одлази ка Прилепу, граду на два сата вожње од македонске престонице.

Две недеље касније, родила се Милица.

Снежанин супруг је сам у Новом Саду, иде на посао сваког дана.

„Било му је тешко, сам је, родила му се ћерка.

„Успели смо да му пошаљемо једну фотографију, факсом", прича, први пут уз осмех на лицу.

Снежана у Македонији свакодневно чује и види авионе.

„Видите их како прелећу небо, знате да иду ка Србији", благо повисује тон.

Можда баш ти авиони свакодневно надлећу Краљево.

Снежану Вукадиновић са бебом два дана после порођаја пуштају из болнице кући, у изнајмљени стан у приградском насељу Берановцу.

„Седмог дана од мог порођаја, све нам је попуцало, прозорска окна на тераси, на улазним вратима, све се тресло - те катастрофалне звуке и дан данас не могу да заборавим.

„Узела сам Наталију, син и ћерка виде да се нешто дешава, али не разумеју у потпуности, стајемо испод штока", препричава данас.

Километар даље, пала је бомба.

Запослен при војном аеродрому Лађевци, Снежанин супруг се после краћег боловања због њеног порођаја, вратио да ради и није долазио кући до краја бомбардовања

Снежана је остала сама са троје деце.

„Бринем за мужа, не јавља се, а стално слушам да гађају Лађевце, патронажна сестра не може да те обилази, не могу бебу да водим на контролу, јер је ваздушна опасност, старија деца уплашена.

„'Проћи ће, проћи ће', тешим их, одакле сам црпела снагу, не знам. Тада не размишљате о себи, већ о деци - данас не бих могла тако, навукла сам такав страх", говори тихо.

'Жене су се порађале за два, три минута од страха'

Ту мучну 1999, како је назива, Љубица Илић, бабица у Општој болници у Шапцу, не заборавља ни после четврт века.

„Пацијенти су на првом месту, размишљаш о њима, они су приоритет, авиони не престају да круже.

„Заборавиш да је полицијски час, да су сирене, само јуриш да помогнеш женама које се порађају - потиснеш страх", сећа се Љубица Илић, која готово 40 година ради као бабица.

Док кроз прозор гледају авионе како прелећу, бабице и лекари бодре породиље „говорите им да ће све бити у реду, да сте са њима, да нису саме".

„Жене су се порађале за два, три минута од страха", описује Илић за ББЦ на српском.

Бебе су биле у посебном делу, све заједно, у заграђеној просторији.

Једног дана зачула се јака експлозија - гађана је касарна недалеко од болнице.

„Жени од страха крећу контракције, општа јурњава, ми покушавамо да је заштитимо, да је склонимо.

„Размишљате о својој деци која су код куће, да ли је тамо све у реду - ма то је било страшно, катастрофално", прича Илић.

'Ту радост нису могле да потисну ни бомбе ни сирене'

Неколико дана после окончања бомбардовања, средином јуна, Снежана Малетин напушта Македонију, али је дочекују проблеми на граници са Србијом.

Гранични службеници тврде да дете нема путне исправе, иако Милица има међународно важећу крштеницу.

„Била сам толико бесна, плашила сам се да ће ми престати млеко и то је једино што ме је спречавало да не кренем пешице", прича огорчено.

Враћају се у Прилеп, и после два дана бирократских перипетија, успевају да се врате у Нови Сад.

Двадесет и пет година касније, Снежана нема дилему да ли би исто урадила - поновила би сваки корак, каже.

У том тренутку, у станицу улази аутобус фирме Ниш експрес, истог превозника којим је тог априла 1999. кренула ка Македонији.

Четврт века касније, Снежана Вукадиновић се на сваки јачи звук стресе.

Дуго по завршетку бомбардовања није могла да спава.

О тим месецима ретко говори.

„Осетим неку језу, страх, све ми се врати у секунди - не поновило се", каже.

Љубица Илић и данас ради као бабица у болници у Шапцу.

„Када мајци предате дете, а она га загрли, па нема лепшег призора - тако је и било и тих месеци.

„Ту радост нису могле да потисну ни бомбе ни сирене", каже она.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]