Бомбардовање 1999: Како је путнички воз у Грделичкој клисури постао мета НАТО авијације

Делимично зарђала, црвенкаста метална конструкција железничког моста израња из густих грана околног дрвећа, док сирена локомотиве наговештава пролаз теретног воза по дотрајалим шинама преко Јужне Мораве у негостољубивој Грделичкој клисури.

Чује се и зелени трактор што језди по њиви окупаној сунцем на левој обали реке, док на десној мали црни пас срамежљиво лаје, трчећи ка зиданој кули на којој пише „Заборави ако можеш".

Поред је и споменик на који су уклесане речи: „Не треба се бојати људи већ нељудског у њима", а испред њега, тик уз пругу и покрај железничке ћуприје на Морави, ред крајпуташа.

Имена и поруке су различите, али је датум смрти свима исти - 12. април 1999.

Тог дана, око поднева, бомбе из НАТО авиона пале су на путнички воз 393 док је прелазио мост код Грделице, варошице на југу Србије.

„Било је страшно - и кукњава, и вика, и плач, а вода носи", говори Гордана Стаменковић, 80-годишња пензионерка, за ББЦ на српском, шетајући недалеко моста.

У нападу је погинуло најмање 12 људи, а више је рањено.

Најмлађа жртва био је шестогодишњи дечак Бранимир Станијановић, који је са оцем и мајком пошао код старије сестре у Сурдулицу, на други дан православног Ускрса. Све троје су погинули.

„Имам три сина и, када су били у том периоду, поистовећивала сам их са мојим братом који је тада био само дете", говори Сунчица Банковић, једна од три сестре страдалог Станијановића, за ББЦ на српском.

„Не знам како да причам, а да не заплачем - болно, стресно и тешко, колико год година да прође", прича у сузама.

Весли Кларк, амерички генерал и командант савезничких снага НАТО-а у Европи, дан после напада је овај догађај назвао „несрећним инцидентом", због чега је „и пилоту, и посади, и свима њима жао".

„Ми свакако желимо да избегнемо колатералну штету", рекао је Кларк.

Овај случај је, између осталих, допринео да се од тада и адвокати укључују при одлучивању о војним циљевима унутар оружаних снага, каже Анисе Ван Енгеланд, докторка правних наука, за ББЦ на српском.

„Тако сада, када се ради на дефинисању војних циљева, пилот увек има адвоката са којим разговара о непредвиђеним ситуацијама пре него што уђе у авион, што тада није био случај", говори професорка међународног права и безбедности на енглеском Универзитету Кранфилд.

НАТО бомбардовање државе коју су чиниле Србија и Црна Гора уследило је после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Повод за интервенцију, према званичном образложењу НАТО-а, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

'Томахавка'

Путнички воз 393 полазио је из Београда, а крајња станица била је Ристовац код Врања.

У Нишу је извршена смена кондуктера и машиновођа, те је пут несметано настављен - ништа није наговештавало ужас који ће уследити.

„Обичан дан на послу, никакве назнаке, није било страха и паника", говори Драган Ћирић, један од двојице нишких кондуктера који су тог дана били у возу, за ББЦ на српском.

Сместили су се у претпоследњем купеу другог од укупно четири вагона.

Пар минута пошто су напустили железничку станицу Грделица, његов колега Зоран Јовановић је кренуо до првог вагона.

„Рекао сам му: 'Нема потребе, нико није ушао', а он узврати 'Нека, идем ја'", присећа се Ћирић.

Био је то последњи разговор двојице кондуктера.

Убрзо је путнички воз, док је прелазио мост, погодио први пројектил - према извештајима, негде око 11.40.

Бомба је пала на почетак другог вагона, одбацивши први и локомотиву неколико десетина метара даље, ка друмском мосту.

„Прашина свуда, све порушено, ниси могао да изађеш на врата, а од детонације стакла попуцала.

„Искочио сам из купеа кроз прозор спасавајући живу главу", прича Ћирић коме су колеге касније дале надимак 'Томахавка'.

Уследио је нови напад - погођен је трећи вагон који је, уз четврти, остао на мосту.

Две бомбе су пале и на оближњи друмски мост, познат и као Сарајевски.

Искочивши из купеа, крвави Ћирић је најпре лежао у пољу на обали реке, а онда се упутио ка оближњим кућама, где се у једном дворишту умио на чесми.

У помоћ му је потом притекао један мештанин, пребацивши га колима до Дома здравља у Грделици, одакле су га превезли у Лесковац.

Пошто су му лекари прегледали посекотине, позвао је породицу у Нишу да јави да је жив.

„Таст, жена и клинац су дошли по мене југом, улазе на врата и гледају имам ли све делове тела, а ја зовем сина: 'Дођи слободно, немам ништа'", присећа се кроз осмех.

До краја бомбардовања је остао на боловању, испрва стрепећи и трчећи са сином у подрум сваки пут када би се зачули авиони.

Слике од 12. априла 1999. до данас нису избледеле, посебно када путује ка Прешеву и прелази бомбардовани мост.

„Питају ме да ли се сећам - нормално, сад да ме неко пита нешто, аутоматски се враћа филм, као да је јуче било."

Поред Зорана Јовановића, у возу је страдао још један железничар, Петар Младеновић, који није тог дана био у служби.

Имена двојице погинулих колега уклесана су на таблу закуцану за конструкцију моста у Грделици.

Птичија гнезда и бежанија уз брдо

Док је простирала веш на тераси куће на ободу Грделице, Гордана Стаменковић је видела воз који се приближава мосту.

„И одједном је пукло, нисам знала где да идем, шта да радим, сама сам била", прича ова пензионерка.

Кренула је уз брег, али се вратила и затекла крвавог човека у железничкој униформи који јој је тражио воду.

Упутила га је на чесму у дворишту - био је то кондуктер Драган Ћирић.

Други пројектил који је погодио воз, бацио ју је на земљу, после чега је наишао њен зет и одвезао је у град.

Тада су јој, каже, у кући попуцала стакла на прозорима, врата излетела из лежишта, а регал у соби пао.

Сличну штету је претрпела и кућа њеног комшије Љубомира Николић, даље низ улицу.

Воз је погођен док је затварао ролетне и прозоре, а од силине удара, пао је на под.

„Почео сам да бежим уз брдо, не знам шта ћу, горело је све живо, авиони лете, можда баце још неку бомбу", говори Николић за ББЦ на српском.

Свуда унаоколо су били гелери, делови композиције, али и људских тела.

Носила их је и река, низводно од железничког моста.

„Сећам се птичијих гнезда како плутају низ Мораву", говори пензионер Драгомир Станковић, чија је кућа неколико стотина метара од моста, на левој обали реке.

Он је током напада био на радном месту у Грделици, да би га код куће дочекала срча од попуцалог стакла и оштећен кров.

„Не дао бог више, не поновило се", додаје.

'Колатерална штета због које је свима жао'

На конференцији за новинаре НАТО пакта одржаној 13. априла 1999 у Бриселу, Весли Кларк је показао видео снимак напада.

„Пилот је добио задатак да гађа железнички мост као део интегрисане комуникационе мреже за снабдевање у Србији", рекао је амерички генерал.

Тако је прву ракету лансирао из авиона километрима далеко и „одједном, на секунд од удара" на екрану му се указао воз који је пролазио мостом.

Иако је коришћено прецизно навођено оружје, пилот наводно није могао да заустави пројектил.

Пошто није погодио мету напада, мост, „верујући да мора да изврши мисију", вратио се назад, нишанећи други крај, тачку коју је требало погодити.

Како се бомба ближила циљу, а мост био „покривен димом и вагони склизнули даље од првобитно погођеног места", тако је „удар у други крај нанео додатну штету возу".

„Две бомбе су биле намењене мосту и у оба случаја се настојало да се избегне колатерална штета.

„То је једна од оних жалосних ствари које се дешавају у оваквој кампањи и свима нам је јако жао због тога, али чинимо све што можемо да избегнемо колатералну штету, уверавам вас у то", говорио је тада амерички генерал.

Овим поводом се потом огласио и амерички заменик секретара одбране Џон Хамре изјавивши да „никада нису желели да униште воз или убију путнике у њему."

„Желели смо да уништимо мост и жалимо због ове несреће", рекао је тада.

Неколико месеци касније, немачки дневник Франкфуртер Рундшау објавио је да је видео бомбардовања моста, приказан дан после напада, убрзан три пута, остављајући погрешан утисак кретања воза.

Организација Амнести интернешенел у извештају наводи да је америчка авијација убрзани снимак приписала техничкој грешци, откривеној месецима после приказивања.

Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, рекао је да су се траке током кампање убрзавале како би олакшале гледање, те кривицу свалио на прес службу која није вратила оригиналну брзину за јавно приказивање.

Принцип војне потребе и разликовања цивила од бораца

Према наводима НАТО-а, удари су били махом усмерени на војне циљеве, попут објеката, возила и формација, али и на путеве снабдевања.

Тако је и мост у Грделици посматран као „легитимни војни циљ".

„Њихов аргумент је у основи био да су транспортне везе, као што су главни мостови, укључене у интегрисану комуникациону мрежу снабдевања и логистику српских оружаних снага на Косову", говори професорка Ван Енгланд.

То је, додаје, покренуло и принцип војне потребе, „суштинске компоненте међународног хуманитарног права", којим се дозвољава напад ако од њега има „директне и конкретне предности", уз поштовање живота цивила.

Ипак, у овом случају, професорка би предност дала другом принципу из међународног хуманитарног права - принципу разликовања цивила од бораца.

Тако би се, на пример, укључила обавештајна служба на терену тражећи, рецимо, железнички ред вожње, и онда би заштита цивила била на првом месту.

Зашто нико није одговарао за смрт путника из воза у Грделици?

По завршетку бомбардовања, различите организације критиковале су и оптуживале НАТО за кршење међународног хуманитарног права.

Тако се у извештају Амнести интернешенела из јуна 2000. наводи да је одлуком о другом гађању моста „чини се, прекршен члан 57, (допунског) Протокола I" из Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба, будући да је пилот знао да је тамо воз.

Овим чланом се захтева да се напад „откаже или обустави уколико постане јасно да циљ није војни… или се може очекивати да напад за последицу има губитак живота цивила".

При Међународном кривичном суду за бившу Југославију (Хашки трибунал), у мају 1999. основан је Комитет са циљем да се испитају наводи о кршењу међународног закона током НАТО бомбардовања.

У финалном извештају Комитета наводи се да је мост био „легитиман војни циљ", те да воз „није намерно гађан".

„Особа која је контролисала бомбе, пилот или официр система наоружања, циљао је мост, и услед веома кратког времена, није успео да препозна долазак воза док је прва бомба била у лету", наводи се у извештају.

Иако је Комитет био подељен по питању „постојања елемената непромишљености пилота или официра система наоружања" код другог напада, закључено је да нема критеријума за покретање истраге.

„Оно што смо у основи научили је да ће кривична одговорност бити покренута само ако покажете намеру да прекршите закон или ако се понашате непромишљено.

„То нас води до стратешке комуникације америчких власти одмах након бомбардовања, где су се извинили, признајући да је то био несретан случај, чиме јасно показују да није било намере", објашњава Ван Енгеланд, ауторка књиге Цивил или борац? Изазов 21. века (Civilian or Combatant?: A Challenge for the 21st Century).

Комитет није разматрао командну одговорност јер „није било информација из којих би се закључило да је неопходна истрага о кривичној одговорности лица на вишим позицијама у командном ланцу".

У оваквим поступцима увек постоје препреке, опасност од политизације закона, али и недостатка политичке воље, каже Ван Енгеланд.

„Ако погледате Карлу Дел Понте (главна тужитељка Хашког трибунала) након објављивања извештаја, она је заправо признала да су инциденти попут моста могли да буду правно обрађени, али није имала (политичких) средства и буџет", сматра професорка.

'Сећамо се, гледамо слике, обилазимо гробље'

Видосав и Дивна Станијановић из Прћиловице код Алексинца пошли су тог понедељка са сином Бранимиром возом у посету једној од три ћерке у Сурдулицу.

Воз су сачекали у оближњем Житковцу и кренули ка југу, у варош одакле су се одселили 1986.

Пут је трагично прекинут у Грделичкој клисури.

„Само тело мајке смо пронашли и идентификовали, оца и брата нисмо", говори Сунчица Банковић која је остала код куће са мужем и тромесечном бебом.

За погибију родитеља и брата сазнали су у вестима у три поподне, када су „чули и видели слику".

„Надали смо се да није тај воз, али је тако било", додаје.

Мајка, домаћица, имала је 40, а отац, радник 47 година.

„Сећамо се, гледамо слике, идемо на гробље стално, обилазимо кад су рођендани, годишњица."

Породица им је поставила и споменик поред моста у Грделици.

Најтеже је када се приближи датум почетка бомбардовања и страдања њених родитеља и брата - тада телефони звоне.

„Све нас то стиже, оставило је последице и на психичко здравље.

„Али наравно да морамо да живимо за нашу децу и породицу", тихо закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]