Србија и језик: Шта псовке говоре о српској култури

Од шире и уже фамилије, преко сунца, бога, слона, миша, па све до семена и племена - псовке су некад сочне, некад одвратне, али неоспорно маштовите.

Лингвисти се слажу да је српски изузетно богат псовкама у односу на друге словенске језике, а став према псовању је у Србији доста релаксиран.

„Особеност наших псовки заправо је разноврсност, коју не можемо наћи на другим словенским просторима", каже Данко Шипка, професор словенских језика и примењене лингвистике на Државном универзитету Аризоне, за ББЦ на српском.

Пригодна псовка постоји готово за сваку прилику - тужну и срећну, али и све између, како за живо, тако и за неживо, а у српском их до сад нико није пребројао.

Иако могу да буду смешне и креативне, псовке су „често апсурдне", примећује професор Предраг Крстић са Института за филозофију и друштвену теорију и аутор књиге „О чему говоримо када говоримо о псовању".

„То су парчићи смисла, који преносе емоцију, али сами по себи не значе ништа", додаје.

Чему служи псовање

Псовке играју читав дијапазон улога, увреда до комплимента - контекст је све.

„Могу да буду вентил за фрустрацију кад нам нешто не иде или да увредимо некога", каже професор Шипка.

Подсећа да п**** ти материна „има једно значење кад га упутимо шрафу који неће да се одврне, друго кад је упутимо некоме ко нас је увредио, а треће када разговарамо са добрим пријатељем".

Псовке понекад и зближавају људе.

„Када се користе као изрази присности, полази се од идеје да сте с неким толико блиски да можете све да му кажете, док бисте се с неким другим куртоазно разговарали", примећује професор Крстић.

Додаје да је псовање неретко и начин за ослобађање од фрустрација.

„Савремени психолози кажу да је здраво псовати, уместо да изнутра кипти бес, али за мене је болно што као да немају у виду опсованог", примећује Крстић.

Додаје да, иако псовке могу да буду израз присности, „није им то основна делатност у језику".

(Бе)смисао псовки

Већина псовки „нема никаквог логичког смисла", каже Крстић.

„Питање откуд идеја да изговарамо не само ружне речи, него речи узалуд, има и филозофску позадину", оцењује.

Додаје да људи не размишљају о значењу када псују.

„За мене је најфасцинантија псовка марш у п**** материну, зато што је то најгора ствар коју некоме можете пожелети".

Појашњава да се тиме изражава жеља да се опсовани никада није ни родио.

„Такорећи је клетва, можда најстрашнија од памтивека, и због тога ме је ова псовка посебно дирнула", каже професор.

Култ и магија

Опсцене речи су јако старе, а корене вуку из праиндоевропске и прасловенске старине, појашњава професор Шипка.

„Имају везе са магијским ритуалима - оне су, макар у свом основном пореклу, врста врачања", каже.

Руски семиотичар Борис Успенски сматрао је да је у основи псовке мит о светој свадби неба и земље, која води оплођењу, наводи се у књизи „Митолошки аспект руске експресивне фразеологије" из 1994. године.

Актери псовки су Бог Неба - Громовник и Мајка Земља, а удар грома у земљу сматран је чином оплођења.

Проучавајући словенску етнографију, Успенски је утврдио је псовка код старих Словена била део разних обреда - како свадби и прослава, тако и ритуала везаних за земљорадњу, и разних магијских радњи за терање нечистих сила.

Према руским изворима из 18. века, учење деце псовкама спадало у саставни део васпитања, и доживљавало се као увођење у свет одраслих.

С временом, псовке су престале да буду део култа, а постале начин изражавања осећања у свакодневном животу.

Шта псовање открива о култури

Псовке показују шта се у култури вреднује, а шта осуђује, али откривају и степен конзервативности друштва.

Много је псовки у којима се помињу ужа и шира фамилија, примећује Крстић.

„А то је зато што отац, мајка, сестра и остали чланови породице представљају нешто важно, драгоцено, готово свето".

У Србији се често псује бог, а у Шпанији неретко и црквени предмети, додаје професор.

„А то нам говори да религија у овим друштвима игра важну улогу", каже Крстић.

Професор Шипка оцењује да српске псовке „осликавају патријархалну природу заједнице".

„Највећу снагу имају, највише се осећају увредљивим, оне псовке које садрже мајку и сестру, дакле две улоге које треба да у патријархалној култури буду заштићене", додаје.

Патријархат подразумева да је жена у подређеном положају у односу на мушкарца, а заједно са сексизмом представља неке од стубова традиционалног друштва, кажу социолози.

У Србији, патријархална оријентација међу младима је у паду током последње две деценије, а између 2003. и 2018. године, дошло је до њеног „постепеног опадања", наводи се у истраживању из 2019. године.

Шипка сматра да су српске псовке „у великој су мери сексистичке".

„Сексуалне преференције и понашање жене сасвим различито третирају од истог понашања мушкарца.

„Док за промискуитетног мушкарца постоји свега неколико негативно конотираних одређења, типа курвар, за жене их има безброј - радодајка, ку*ва, фа*фуља, лака женска", наводи Шипка.

Сматра да је коришћење псовки код Срба „одраз опште релаксираности друштва".

„Нама није ништа лепше него кад чујемо да дете опсује, а постоје и специфичне псовке типа ј**** ти миша, које се користе у обраћању деци", наводи.

Регионалне разлике на Балкану

У различитим деловима Балкана разнолико се и псује.

Најмање псовки чује се у Словенији, каже професор Шипка.

„Они сами кажу да, кад треба да псују, користе или италијански или српскохрватски", додаје.

Има и примера када псовка постане варијација на тему.

Шипка примећује да свуда на Балкану „може да нас ј*** отац", као у примеру ј*** те твој луди ћаћа који те је направио.

Али, како додаје, само понегде, као у Црној Гори, „можемо ми да ј***** оца ономе којем псујемо".

„За разлику од мајке, коју можемо да ј***** посвуда", каже професор Шипка.

Крвавост псовки

Једна од специфичности српских псовки је што се у њима често помиње крв, наводи се у истраживању Марије Мандић и Љубице Ђурић са Балканолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ).

Како појашњавају, често се користи ј**** ти крв, која служи за псовање чланова породице, односно људи са којима је опсовани у крвном сродству.

„Светски фолклор обилује мотивима савезништва потврђеног крвљу, од Индије до Европе.

„Крв представља саму личност, и зато било који чин с њом доводи до духовног и крвног сродства", наводи се.

Реч крвав може да се упарује са читавим низом речи - сунце, бог, богородица, отац, мајка, али и са било којом другом која се нађе при руци.

Међутим, ништа слично готово да не постоји у другим словенским језицима, наводе ауторке.

Нема их руском и украјинском, али ни у чешком, док је у пољском преостала само једна старомодна псовка - пасја крв, која се сматра благом.

Нема их ни у бугарском, док Македонцима уме да се омакне крв да ти е***, и то „вероватно под српским утицајем", наводе ауторке.

Погледајте видео: Има ли места родно осетљивом језику у Србији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]