Технологија и жене: Како би изгледало када би интернетом управљале жене

У ноћи 29. октобра 1969. године, двадесетједногодишњи студент Чарли Клајн седео је згурен над компјутерским екраном у соби без прозора са зидовима боје пистаћа на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (УЦЛА).

Док га је надгледао његов ментор из компјутерских наука Леонард Клајнрок, Клајн је пажљиво откуцао једну једину реч.

Неколико тренутака касније, на екрану око 560 километара даље на Универзитету Стенфорд, појавила се Клајнова порука: „Ло", гласила је она.

Био је то климав почетак (систем се срушио пре него што је Клајнова порука „Логин" могла да се пренесе до краја), али су обе стране славиле: био је то први пут да су два компјутера комуницирала виртуелно.

И то је обележило рођење онога што ће постати познато као интернет.

Ономад се он звао Арпанет - комуникациони систем који је осмислило америчко Министарство одбране да би омогућило дељење информација између умрежених компјутера.

Педесетак година касније, интернет је израстао из свог експериментално војног раног детињства које се састојало од свега четири компјутера у цивилно и комерцијално зрело доба сачињеног од бескрајног глобалног сајбер-простора.

У стварању технологије која вам омогућује да читате ове речи на екрану данас учествовале су хиљаде људи.

Многи од њих биле су жене.

Ту је била Радија Перлман, америчка инжењерка и математичарка која је помогла да интернет рутинг постане поуздан и да може да се проширује.

Ту су биле и Карен Спарк Џонс, британска компјутерска научница на чијем раду се заснива већина претраживача и њена земљакиња Софи Вилсон, која је била кључна за дизајн микропроцесора ББЦ Микро и АРМ који се могу наћи у више од половине светске електронике данас.

„Жене су заиста биле кључне за рани рад на рачунару и програмирање", каже Мар Хикс, ванредна професорка историје са Института за Технологију Илиноиса.

Али њихови напори често нису били препознати, каже дама Стефани Ширли, која је основала женску софтверску компанију шездесетих.

И иако су у стварању интернета учествовале бројне жене, њиме су „наравно, доминирали мушкарци", каже она.

Прецизније: стрејт бели мушкарци, од којих су многи потекли из Силицијумске долине.

Али какав би интернет био да је хетерогеније група - људи свих боја коже, родова и сексуалне оријентације - помогла у изради интернет услуга и система које користимо данас?

Шта би било да су жене и мањине добиле више места за столом и имале већу моћ одлучивања у његовој изради?

Иако је немогуће вратити се и изменити историју, ово хипотетичко питање открива на који начин су мушкарци оставили неизбрисив траг на интернету - од начина на који је он устројен и како изгледа, све до средстава преко којих га користимо да се изразимо и комуницирамо са другима.

Не може се узети здраво за готово, наравно, да би се жене и мањине на врху нужно понашале другачије, али многи верују да би.

Ако јесте тако, како би изгледале те другачије одлуке?

И да ли бисмо имали алтернативни интернет који би био правичнији и безбеднији за свакога?

Шарлот Веб, која предаје интернет равноправност на Универзитету уметности у Лондону и суосвнивачица непрофитног Феминистичког интернета, верује да би онлајн свет могао бити заснован на другачијем пословном моделу кад би жене и мањине биле на његовом челу.

Данас већину интернет платформи покреће једна једина жеља: да се сакупе информације о корисницима, да се они бомбардују циљаним рекламама и да се генерише добит.

„Друштвене мреже на прво место стављају оглашавање, приходе, пажњу, економију", каже Веб, што она верује да проистиче из „патријархалне", „капиталистичке" , доминантно „белачке" оријентације.

Наравно, женски и мањински руководиоци такође могу бити мотивисани зарадом.

Да све буде занимљивије, у неким земљама компаније са више женских чланица у управним одборима обично имају бољи учинак од оних којима доминирају мушкарци, међу којима неке од највећих компанија на свету.

Али Веб мисли да би оне могле бити отвореније према прихватању различитих пословних модела - на пример, оних који демонстрирају еколошку одрживост, социјалну правду, корпоративну одговорност, људска права и колективну еманципацију.

„Мислим да је вероватније да ће ови модели испливати ако су разноврснији људи на положајима моћи, који долазе са другачијим перспективама, традицијама и мотивацијама", каже она.

Разноврснији тим би такође за последицу могао да има интернет који је интернационалнији у својој поставци, са већом осетљивошћу и свешћу о незападним културама.

То би избегло непријатне „нетактичне" ситуације, као кад је 2016. Индијски врховни суд наредио Гуглу, Јахуу и Мајкрософт Бингу да уклоне рекламе које нуде ултразвучна и пренатална тестирања пола.

Ове услуге су илегалне у земљи са једном од најнеизбалансиранијих размера међу половима и највишом стопом женског чедоморства на свету.

Претраживачи су такође били приморани да блокирају 43 кључне речи у вези са таквим тестирањем.

„Да је било више људи обојене коже, можда би постојала већа свест да кад радимо у некој земљи, морамо да поседујемо експертизу да бисмо боље разумели локалну ситуацију", каже Анупам Чандер, професор права и технологије са Универзитета Џорџтаун у Вашингтону, у САД.

„Потребно је веома специфично културолошко предзнање да би се разумело да је нешто проблематично."

Можда ће вас занимати и ова прича:

Са хетерогенијом екипом задуженом за стварање интернета, доживели бисмо и мултилингвалније интернет окружење.

Тренутно може да се чује критика да интернетом доминира енглески језик и тек шачица других језика.

На свету постоји скоро 7.000 језика и дијалеката, али њих само 10 њих заслужно је за скоро 80 одсто свог интернет садржаја.

Алати за безбедност на интернету такође би могли да изгледају другачије.

На пример, корисници друштвених мрежа могли би да верификују налоге а да не морају да откривају своје телефонске бројеве, као што Фејсбук - најпопуларнија платформа на свету данас - и Воцап, у власништву Фејсбукове родитељске компаније Мета, тренутно захтевају.

То би могло кориснике да учини мање изложеним нетраженим порукама или да се избегне да њихове кућне адресе и друге информације повезане са цурењем телефонских бројева буду откривене у хакерским инцидентима.

Они би такође могли да имају опцију да користе псеудоним на својим налозима.

Већина других платформи то дозвољава, али „у овом тренутку, Фејсбук и даље мора да зна ваше право име", каже Ања Ковач, директорка Пројекта интернет демократије, невладине организације из Делхија.

Међутим, „постоји обиље доказа да то штети угроженима", каже она.

На пример, трансродној жени која се налази усред транзиције или особи у Индији која би могла да се нађе на мети због касте.

Нека истраживања указују на то да би анонимност заправо могла да доведе до бољег понашања на интернету.

Фејсбук је 2015. најавио компромис у својој политици према правим именима како би омогућио неким члановима да затраже коришћење псеудонима ако докажу да се налазе у „посебним околностима", али би и даље морали да верификују властити прави идентитет.

Групе активиста критиковале су овај потез, јер он захтева од људи који су потенцијално угрожени да откривају интимне детаље приватних живота.

Портпарол Фејсбука каже да се право име на њиховом сајту тражи да би се спречило издавање за другога и разоткрило лажно представљање.

„Намера наше политике аутентичности је да створи безбедно окружење у ком људи могу да верују једни другима и позову једни друге на одговорност", каже он.

Веб, међутим, верује да је тај став кратковид.

„Ако сте белац из Силицијумске долине или Силицијумске заобилазнице у Лондону, ако никад нисте доживели ништа од ситних микроагресија до веома тешког насиља читавог живота, онда није ваша природна склоност да размишљате о тим стварима кад осмишљавате нове технологије", каже она.

Али жене и мањине носе највећи терет онлајн злостављања.

Целокупно гледано, скоро свака шеста од десет жена на свету доживи неки облик интернет насиља, као што је показало истраживање из 2020. спроведено на више од 14.000 младих жена из 22 земље.

Друга студија спроведена на више од 1.600 случајева осветничке порнографије показала је да су 90 одсто жртава жене.

А 2020. године, анкета Истраживачког центра Пју показала је да су жене у САД три пута склоније од мушкараца да доживе сексуално злостављање на интернету.

Седам од 10 лезбејских, геј или бисексуалних одраслих особа доживело је злостављање, за разлику од четири од 10 стрејт одраслих особа.

А више од половине (54 одсто) црначких или хиспано мета сматрало је да је раса главни покретачки фактор за злостављање извршено на њима, за разлику од 17 одсто белих мета.

Због овог диспаритета, жене и мањине склоније су да „мисле о граничним случајевима" у којима би групе људи могле да буду занемарене, „да антиципирају проблеме и предвиде начине на које би технологија могла да буде злоупотребљена", каже Веб.

Да су оне биле задужене за стварање интернета, могле су на прво место да ставе безбедносне мере.

И могле су то да учине од самог почетка.

Друштвене мреже као што су Фејсбук, Твитер и Редит, на пример, сада забрањују осветничку порнографију на страницама.

Али они су то учинили тек 2015. године - отприлике деценију откако су покренуте - пошто су се суочиле са притисцима водећих активисткиња, каже Чандер.

„То је требало да буде политика од самог почетка", додаје он.

Ниједна од платформи које је ББЦ контактирао није била вољна да објасни зашто јој је требало 10 година да почне да примењује ту политику.

Кад је Твитер први пут покренут 2006, они су „поносно објавили да ће бити крило слободе говора партије слободе говора", каже Чандер.

Његови творци - четири белца, од којих су двојица били бивши радници Гугла - замислили су платформу на којој ће људи моћи да износе мисли отворено, без обзира на то какве су оне.

Али 10 година касније, Твитер је увео мере против говора мржње, који се до тог тренутка већ отргао контроли - анализа из 2016. показала је да од 19 милиона твитова из четворогодишњег периода, 40 одсто садржао расно увредљиви језик.

Данас је Твитер „много више заштитнички оријентисана платформа", каже Чандер.

„Али касно су се укључили у ту игру."

„Мислим да би да су га водиле жене, оне препознале проблем много раније зато што је велики део непријатељства на интернету усмерен против жена, нарочито жена обојене коже које се двоструко налазе на мети", каже он.

Хикс додаје: „Много жена, нарочито црнкиња, упозоравало је на начине на које се ове платформе злоупотребљавају за промоцију дезинформација и нападе на црнце."

На пример, 2014. покренут је хештег #YourSlipIsShowing како би се искоренили лажни Твитер налози које су отворили тролови издајући се за црне феминисткиње.

Тролови су убрзо одустали од своје кампање дезинформисања, али су се поново појавили две године касније као алт-десница, ширећи лажне вести пред америчке председничке изборе 2016.

„Црнкиње су препознале тактику алт-деснице на Твитеру на километар", каже Хикс.

„Али људи их нису слушали све док Доналд Трамп није био изабран за председника."

Да жене имају већу контролу над интернетом, то би било веома другачије место у визуелном смислу

Да се оне питају, поред нагласка на безбедносним својствима, жене и мањине могле би да модерирају интернет садржај веома другачије.

Претраживачи и друштвене мреже ослањају се на мешавину људских модератора и вештачке интелигенције да би откривали илегалне, опсцене, увредљиве или лажне материјале на својим страницама.

„Правила о модерацији садржаја обично непропорционално цензуришу сав садржај који се не уклапа у хетеронормативне традиције које су укорењене у систему и људима који их модерирају", каже Ари Волдман, професор права и компјутерских наука на Универзитету Нортистерн.

Каролина Ар, истраживачица која проучава интернет злостављање на Универзитету Нортамбрија у Великој Британији, слаже се с тим.

Модерација садржаја „опонаша оно што чини патријархат, а то је одлучивање шта жене смеју или не смеју да раде са телима, а потом их кажњава ако одступе од прихваћене путање."

Она сматра да би, кад би жене имале већу контролу над интернетом, то било веома другачије место у визуелном смислу.

Ар је страствена плесачица на шипки која редовно објављује слике и снимке вежбања на интернету.

Иако не нуди секс и не објављује потпуно голишаве фотографије, Ар се десило да јој се налози на ТикТоку и Инстаграму обришу или „забране из сенке" - када је садржај блокиран на начин који није одмах очигледан кориснику - у више наврата.

У једној скорашњој прилици Инстаграм је ступио у везу са Ар дан касније да би јој рекао како је њен налог повраћен после „грешке у модерирању садржаја".

„Понекад су жене забрањене самим својим постојањем у властитим телима, кад чак ни не изводе сексуални чин", каже Ар.

Она истиче да је плес на шипци спорт који су створиле стриптизете, изазивајући велику збуњеност алгоритама на друштвеним мрежама.

Неке од њених црних пријатељица „плус величине" које су објавиле слике у бикинију такође су биле обележене „претњама да ће им налози бити обрисани", каже она.

„То се десило чим им је слика објављена, због чега мислим да се радило о алгоритамском модерирању."

„То се не дешава мушкарцима", каже Ар.

„Очигледно у очима оних који су правили друштвене мреже, бити жена аутоматски значи секс."

Кад би жене или мањине биле главне, људи би се можда осећали слободније да се изразе без страха од цензуре или одмазде, сматра Ар.

Резултати претрага такође би могли бити мање сексистички.

„Оно што видимо на интернету само додатно учвршћује негативне стереотипе о женама, које су често хиперсексуализоване", каже Сузи Дун, ванредна професорка права на Универзитету Далхауси у Канади.

У својој књизи из 2018. године Алгоритми тлачења, Сафија Нобл, ванредна професорка информационих студија са УЦЛА, пожалила се како претраге за латино, азијским или хиспано девојкама често воде до порно страница.

А Гугл функција аутоматског завршавања реченица приликом претраживања у случају „жене треба да…" са „остану код куће, буду робиње, буду у кухињи" (кад укуцате „жене не смеју да…" доводи до слично сексистичких резултата као што су „имају права, гласају, раде").

То је тренд који су Уједињене нације истакле у кампањи из 2013. о указивању на проблеме.

Интернет претраге такође умеју да буду расистичке, пише Нобл.

Она наводи примере како речи као што су „леп" и „професор" у огромној већини случајева доносе слике белаца и како гуглање „непрофесионалне фризуре за посао" избацује слике црнкиња - што је довело до општег незадовољства 2016.

Чак и претрага само „жена" или „девојка" доноси слике које су у огромној већини белачке.

То је резултат пристрасних пракси које су „преузете без размишљања" из ранијих индустрија и технологија, према истраживачима као што је Џонатан Кон, који проучава дигиталну културу на Универзитету у Алберти.

Резултати претрага могу да постану пристрасни кад програмери користе сетове података за обучавање који нису довољно разноврсни - што је могло да се избегне да постоји више женских или мањинских кодера, који би могли да пруже шири референтни систем.

Ипак, мора се напоменути да интернет није увек мрачно место за жене и мањине.

Он им је пружио и платформу за дељење властитих искустава.

На пример, #MeToo и #BlackLivesMatter покренули су глобалне покрете против сексуалног злостављања и узнемиравања, баш као и расизма.

Он је пружио и раније недовољно заступљеним особама глас и средства за стварање садржаја који их „прецизно представља у правом светлу и показује како изгледа њихов живот", каже Дан.

Најважније од свега, он многима пружа и осећај заједништва.

„Ја сам као дете одрасла у северној Калифорнији, али ако сте, на пример, трансродни тинејџер у Јукону, можда сте једини", каже Дан, говорећи о најмање насељеној покрајини у његовој земљи.

„Али уз интернет, ви можете да пронађете себи сличне."

„Групе људи које би се у прошлости можда осећале усамљено сада проналазе своје место на интернету", каже она.

Али кад је у питању замишљање алтернативног интернета који воде жене и мањине, важно је не идеализовати ситуацију, упозоравају стручњаци.

Стицање добити - кључни аспект данашњег интернета - и даље би вероватно била главна покретачка снага.

Било да сте квир или црни, „и даље можете да будете капиталиста који извлачи податке од других људи", каже Волдман.

А нема гаранција да би се жене и мањине понашале другачије од мушкараца ако би доспеле на врх.

„Кад би наша друштва била организована као матријархат или нешто где би они имали сву моћ, могли би да раде шта год пожеле, без обзира на последице", каже Хикс.

„Могли бисмо да завршимо у једнако проблематичној ситуацији."

Алтернативни интернет „био би много инклузивнији", додаје Ебигејл Курлу, докторанткиња са Универзитета Карлтон у Отави, која истражује троловање на друштвеним мрежама.

„Али не знам да ли би он био утопијски."

То је зато што већина проблема на интернету потиче из стварног света.

„Друштвене мреже су само огледало друштва", каже Лилијан Едвардс, професорка права, иновација и друштва са Универзитета у Њукаслу.

Да бисмо се изборили са проблемима са којима се суочавају жене и мањине на интернету, морамо да се позабавимо са дискриминацијом и насиљем са којима се они суочавају ван њега.

То значи пружити бољи приступ образовању, здравству, становању и тако даље.

„Људи који имају некакав удео у друштву обично га не поткопавају испод себе", каже Едвардс.

Курлу се слаже.

„Кад заједнице ојачају, људи постану мање насилни и склони сукобима", каже она.

„Да бисмо имали велике промене на интернету, морамо да имамо велике промене у стварном животу", додаје.

Можда ће се тек тада, без обзира на род или групу која држи контролу, интернет вратити ономе како га је Клајн првобитно замислио кад је послао ону прву поруку од два слова „Ло" - као начин да комуницирамо међу собом.

Можда ће вам и ова прича бити интересантна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]