Србија, поскупљења и ментално здравље: „Анксиозна сам кад год уђем у продавницу"

Раст трошкова живота не удара становнике Србије само по џепу, већ утиче и на ментално здравље.

Јелена*, васпитачица из Малог Пожаревца, надомак Београда, каже да је забринута што, из месеца у месец, „све већи део плате" троши на основне намирнице.

„Анксиозна сам кад год уђем у продавницу.

„Цене стално расту, па бринем да се не осрамотим на каси, да не испадне да немам довољно ни на картици ни у готовини", прича мајка четворогодишње девојчице за ББЦ на српском.

Психотерапеуткиња Милена Марковић каже да велике промене у свету у последње три године, од пандемије ковида до рата у Украјини, имају велики утицај на емотивни живот.

„Нормално је да људи осећају известан степен страха, стрепње и забринутости у погледу будућности и дневних изазова због финансијских тешкоћа", говори за ББЦ на српском.

Егзистенцијални проблеми повезани са новцем су „за многе реалан проблем", али начин гледања ситуације „одређује како ће се ко осећати", сматра психотерапеуткиња Ана Милановић.

„Када се људи осећају исцрпљено, беспомоћно, постиђено или несрећно, то значи да им унутрашња уверења не помажу у изазовној ситуацији, али у нашим рукама је моћ да то променимо", каже за ББЦ на српском.

У Србији је храна за годину дана поскупела 20 одсто, а међугодишња инфлација је 14 одсто, подаци су Републичког завод за статистику (РЗС).

Знатно су виши и многи други трошкови - кирије, вожња аутомобила, школовање, али и улошци и тампони и храна за кућне љубимце.

Док поскупљења нафте и њених деривата погађају људе широм света, у Србији је најављено и ново поскупљење струје које ступа на снагу у јануару.

'Велики страх' пред економском кризом

Трошкове бриге о ћерки, Јелена дели са бившим партнером.

„Мала деца брзо расту, па морам да јој купујем одећу и обућу сваких неколико месеци", каже двадесетшестогодишњакиња.

Осим поскупљења хране, посебно је погађа и раст цена кирија.

Иако закуп у приградском насељу Мали Пожаревац „није скочио нагло као у Београду", каже да је приморана да се сналази.

„Газда ми излази у сусрет, па плаћам на рате, али раније за тим није било потребе", наводи.

Јелена каже да осећа „велики страх" због појачаног финансијског притиска.

„Већи него када је почела пандемија ковида - тада ми је било лакше да прихватим да ствари нису под мојом контролом, него сада", додаје.

Страх је „природна и адекватна реакција" на кризне ситуације, каже психотерапеуткиња Марковић.

Додаје да осећај страха мотивише људе да се заштите и прилагоде новонасталим ситуацијама и „троше мање, купују јефтиније, праве залихе и чувају новац".

„Оваква понашања могу да оду у негативни екстрем, као што су паничне куповине, али код највећег броја људи долази до промена у понашању које су разумне и у складу са реалношћу", оцењује.

Стручњакиња каже и да „страх није потребно лечити уколико доприноси прилагођавању".

Важно је прихватити непријатна осећања која се јављају.

„У томе могу да помогну блиски људи, неговање односа, разговор о осећањима, рад на себи, активан и уравнотежен живот", појашњава Марковић.

Мање новца - мање и дружења

Скок цена унео је промене и живот студената - поскупели су домови, мензе, кирије и школарине, па све мање остаје за трошкове који нису основни.

Мање новца значи и мање прилика да се искусе свакодневне чари студентског живота, као што су изласци и склапање нових пријатељстава, каже Милица Михајловић, деветнаестогодишњакиња из Пожаревца, која од октобра студира новинарство на Факултету политичких наука у Београду.

„Одласци на кафу, који су се у средњој школи подразумевали, одједном су постали луксуз.

„Скоро сва пријатељства почињу уз шољицу кафе, а како их учврстити у новом граду, где се инфлација баш осећа", каже Михајловић за ББЦ на српском.

Како додаје, уместо позива на кафу све чешће чује Ајмо у читаоницу, али и Ћао, видимо се сутра!

И даље се дружи са пријатељима из средње школе, али се радије суздржавају од излазака у Београду и виђају се викендима, у 80 километара удаљеном Пожаревцу.

„Али и ту се све чешће дешава да људи не могу да путују кући на дружење, јер новац који је потребан за карту морају да потроше на прече ствари", каже.

Додаје да „позоришта и биоскопи већини тек не падају на памет, а концерти су мисаона именица".

Михајловић се студентском животу дуго радовала, али га није овако замишљала.

„Разочарана сам - не мислим да је смак света, али волела бих да је другачије.

„Београд више није једва дочекани сан, већ сурова реалност", додаје.

Психотерапеуткиња Милановић каже да људи због мањка новца могу да се осете „неадекватно".

„Када процене да не задовољаваju одређени критеријум који су себи поставили, могу да осете стид и инфериорност", каже.

Додаје да је ту и страх од одбацивања.

Милановић каже да је важно раздвојити биће од понашања.

„Уместо да се стидим што немам новца за кафу, могу да осмислим друге начине да квалитетно проведем време са пријатељима", додаје.

Кад ништа не иде по плану

Двадесетседмогодишња Миона* из Београда већ дуже време машта да започне заједнички живот са момком.

„Али стално одлажемо - чекамо сигурније послове, пристојније плате, а сад су и кирије скочиле у небеса", каже млада жена, која последњих годину дана ради „на црно" - плату добија на руке, не преко рачуна.

Момак са којим је у вези пет година има сталан посао, али и он живи са родитељима како би „могао више да уштеди за убудуће".

„Осећам да смо у ћорсокаку - и финансијски и емотивно, као да све ради против нас.

„Веома сам фрустрирана због читаве ситуације, као да никако немамо среће", каже.

За две трећине младих у Србији, запослење не значи да ће успети да се осамостале од родитеља, показује извештај Људска права младих у Србији за 2021. годину Београдског центра за људска права.

Чак 75 одсто млађих од 35 година не зарађује довољно за самосталан живот, наводи се у извештају.

Миона се прибојава да са момком „неће моћи да води живот каквом се надала".

„Заједничку будућност одлажемо већ неко време, али ме је тешило да ћемо ипак моћи да живимо одвојено од родитеља када се испуне други услови.

„Сада све делује као да ћемо морати да пристанемо на мање, јер и када бисмо имали боље послове, плате више не би биле довољне за самосталан живот, јер је све поскупело", каже.

Уверење да „никако немају среће" може људе да одведе у хроничан осећај беспомоћности, наводи Милановић.

„У таквим ситуацијама, теже је донети одлуку да се крене у остварење циљева", додаје.

Милановић подсећа да „ако су тренутне околности такве да пар није у могућности да живи засебно, не значи да ће тако живети заувек".

„Већина ствари у животу не иде по плану, али то не значи да треба одустати - врло мали број проблема је коначан и нерешив.

„Где постоји проблем, постоји и решење", каже.

Подсећа да „проблем може да се посматра и као временски ограничен".

„Сагледавање начина за решавање ће не само довести до решења, него ће и допринети да се људи осете оснажено и схвате да имају потребну моћ да се носе са животним изазовима", сматра Милановић.

Умор због сталне неизвесности

Бојан Савић из Чајетине у западној Србији има 45 година, а са супругом брине о сину осмогодишњаку.

Добро памти кризу деведесетих година прошлог века - хиперинфлацију, санкције и несташице које су пратиле распад Југославије.

„Моја генерација је добар део живота провела у ужасно тешком временима, знамо како изгледа екстремно сиромаштво и свесни смо да је врло могуће да нам се деси нешто слично", каже Савић за ББЦ на српском.

Додаје да су се супруга и он трудили да дођу у ситуацију да могу да штеде новац, али то постаје све теже.

Каже да обоје пристојно зарађују, али новца је, како каже, „све мање".

„Наравно да се човек осећа нелагодно и фрустрирано, а исто чујем и од мени блиских људи.

„Чини ми се и да су људи уморни због сталне неизвесности и борбе да преживе, а делује ми да ћемо дуго морати да се носимо са последицама ове кризе", додаје.

Осећај „сталнe неизвесности" значи да су људи „готово стално у стању појачане приправности на опасност", каже Милановић.

„Бити често у неизвесности и ишчекивати опасност је исцрпљујуће за психу и тело.

„Ако је спољашња ситуација таква да је људи не могу променити, нити напустити, преостаје да јој се прилагоде", додаје.

У томе може да помогне постављање питања самом себи, као што су:

Милановић предлаже да се пажња усмери на ствари на које човек може да утиче.

„Повезивање са другима који имају сличне проблеме и заједничко осмишљавање начина за њихово превазилажење ће, такође, допринети оснаживању", додаје.

Да ли о поскупљењима треба разговарати са децом?

Талас поскупљења осећају и деца, јер многи родитељи одлажу куповине које нису хитне.

До пре само неколико месеци, ситне жеље четворогодишње ћерке Јелена је „редовно испуњавала".

Међутим, сада куповину новог сјаја за усне или играчке углавном одлаже.

„Приметила сам да јој све чешће говорим како немам пара, али да ћу јој купити од следеће плате", каже Јелена.

Сличну реченицу све чешће изговара и Марија Ђорић, тридесетосмогодишња новинарка из Београда.

Има троје деце - дечака од 11 година, шестогодишњу девојчицу и бебу стару четири месеца.

„Када им се нешто јако допадне, а ја не могу да приуштим, обећам да ће бити наредног месеца", прича.

Обе маме кажу да обећања дају само уколико знају да могу да их испуне.

„Дете се растужи када то чује, али не прави драму, вероватно зато што зна да ћу урадити обећање", додаје Јелена.

Психотерапеуткиња Марковић сматра да са децом треба разговарати о финансијској ситуацији.

Каже да је организовање породичног састанка један од начина да се промене у начину живота представе најмлађима.

„Родитељи ће се потрудити да деци објасне шта се дешава и зашто је важно да се сви на свој начин прилагоде", наводи Марковић.

Додаје да млађа деца не разликују себе од сопствених жеља, па често мисле да их родитељ не воли уколико им не испуњава неку од њих.

„Зато је важно са њима разговарати и, прилагођено узрасту, објаснити због чега све жеље не могу бити задовољене и да неиспуњење жеље није негација љубави", каже психолошкиња.

Марковић примећује да родитељи у Србији често избегавају да са децом разговарају о финансијама.

Разлог за то је, додаје, што многи верују да би „децу тиме оптеретили".

„Али савет који се практикује у Америци је да деца што раније треба да буду укључена у процес организовања кућног буџета, како би развила финансијску писменост", истиче стручњакиња.

Када треба потражити стручну помоћ?

Стручну помоћ треба потражити уколико нервоза, страх и друга осећања ометају уобичајено дневно функционисање, каже Марковић.

„То су ситуације када су страх и анксиозност високог интензитета, па ометају функционисање појединца", наводи.

Марковић додаје да се људи у Србији последњих година „чешће и слободније" обраћају за помоћ.

„Ствари иду у позитивно смеру, полако се ослобађају разних предрасуда о психотерапији", каже.

Ипак, сматра да је потребан додатни подстицај, „кроз даљу нормализацију тражења помоћи и дестигматизацију менталног здравља", сматра.

*Јелена и Миона нису права имена саговорница. Њихова права имена позната су редакцији.

Где потражити бесплатну психолошку подршку

Сви позиви су анонимни и бесплатни, а број 0800 309 309 доступан је нон-стоп.

За психолошку подршку, изабрати опцију 3.

Ово је линија за помоћ родитељима у решавању проблема у породици и користи директивни метод саветовања ради проналажења решења.

Сви позиви су анонимни и бесплатни, а број је 0800 007 000 доступан од 16 до 22 часа.

Погледајте видео: Колико у Србији кошта полазак ђака првака у школу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]