Језик: Ко су есперантисти у Србији, а како су Чех и Холанђанин помогли да се сви Словени разумеју

Била је 1972. година, а тада 16-годишњи Јован Зарковић из Бечеја проводио је летњи распуст далеко од куће и пријатеља, па је неко време смишљао како да се избори са досадом.

Имао је више од месец дана на располагању, решио је да учи стране језике и упутио се у књижару, где је са полица редом узимао уџбенике из енглеског, немачког, шпанског, француског и италијанског језика, када му је за око запала мала књига на којој је писало „есперанто".

„Нисам имао појма шта је то и помислио сам 'ајде да купим и то, да видим шта је'", присећа се овај пензионисани преводилац у разговору за ББЦ 50 година касније.

Учио је, каже, по једну лекцију сваког од ових језика.

„А већ кроз 15 дана приметим колико брже напредујем у есперанту и да неупоредиво лакше разумем него друге језике", прича Јован.

За само шест месеци је, додаје, савладао основе, а потврду знања добио је већ у августу наредне 1973, на Светском конгресу есперантиста у Београду, главном граду тадашње Југославије, где је „апсолутно могао да се споразуме и разговара са свима - Јапанцима, Кинезима или Арапима".

Есперанто је вероватно најраспрострањенији конструисани или планирани језик који је настао вештачким путем, процењује се да га говори око 100.000 људи широм света.

На овом језику написано је више од 30.000 књига, а више од 100 новина и магазина издаје се на есперанту, према подацима енциклопедије Британика.

„Мене код њега привлачи лепота, изражајност, брзина којом се учи и прилика да преко њега могу да добијем информације које не могу преко других језика", каже Јован.

Пола века касније, Зарковић је председник Савеза есперантиста Србије, друштва које окупља стотине љубитеља језика насталог 1887. године по замислима пољског офтамолога Лудвига Заменхова.

Први вештачки језици, који су настали вољом човека, а не развијајући се природно у друштву, настали су пре 900 година са циљем да се олакша међународна комуникација, наводи се на сајту Универзитета Оксфорд.

Њихов број се значајно увећао почетком 21. века и сада их има више хиљада, додаје се.

Један од језика који су недавно настали је и међусловенски, изум холандског лингвисте Јана ван Стенбергена и чешког софтверског инжењера Војтеха Мерунке.

Овај језик настао је из старословенског језика и других савремених језика које говоре Словени, а користи и ћирилично и латинично писмо.

„Многи га називају словенским есперантом, али он то није - есперанто морате да учите да бисте разумели, а међусловенски разумете први пут када га прочитате, иако је потребно мало учења да бисте га проговорили", каже Мерунка за ББЦ на српском.

'Онај који се нада'

Отац есперанта је Лудвиг Заменхов, пољски офтамолог, који је 1887. године објавио књигу Доктор Есперанто, први уџбеник овог језика.

Он је 1905. објавио и Фундаменте есперанта, књигу у којој је поставио основне принципе формирања и структуре језика, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Овај плански језик спада у категорију „апостериорних", што значи да је направљен полазећи од постојећих европских језика и речи које су већ биле познате, каже Јован Зарковић.

„Назив је настао од 'еспер', што значи нада, док 'анто' значи 'онај који нешто ради'.

„Дакле, есперанто значи човек који се нада, а аутор га је тако назвао зато што се надао да ће овај језик заживети", објашњава преводилац у пензији и председник Савеза есперантиста Србије.

Есперанто нема дијалекте и падеже.

Настао је усвајањем речи из постојећих европских језика које су препознатљиве великом броју људи, што олакшава учење и разумевање чак и почетницима.

Зарковић објашњава да „60 одсто речи долази из романских језика, 30 одсто из германских, а 10 одсто из словенских, углавном руског и пољског".

„Када кренемо да га учимо ми већ знамо 70 одсто речи у старту, јер има много речи које су међународне - примера ради, професоро је професор, а чоколадо чоколада", додаје он.

Речи се у овом језику изводе „лепљењем једне за другу", по томе је сличан мађарском или финском језику.

„Есперанто је врло логичан, има јасна правила и учи се неупоредиво брже од других језика", сматра Зарковић.

Попут њега, и Радојица Петровић, 73-годишњи математичар и информатичар у пензији, заинтересовао се за есперанто у детињству.

Тада је са пријатељима маштао о једном заједничком светском језику, којим би се сви несметано споразумевали, присећа се овај Чачанин за ББЦ на српском.

„Касније сам сазнао да такав језик постоји и да се зове есперанто, а први сусрет са њим сам имао у првом разреду гимназије у Чачку, кроз дописни курс за почетнике", прича Петровић, који данас подучава друге и члан је управе Међународног удружења наставника есперантиста (ИЛЕИ).

После вишедеценијског учења и преношења знања другима, овај пензионер увиђа неколико предности, али и мана, које есперанто има у поређењу са другим светским језицима.

Добре стране су „равноправност свих саговорника, отвореност за даљи развој и идеологија која подржава културолошку и језичку разноврсност и међукултуралну размену и зближавање", каже Радојица.

„Језик припада свима подједнако и нико се не осећа доминантно нити подређено у комуникацији таквим језиком", сматра он.

Мане есперанта се огледају у томе што је „ближи европским него, рецимо, источно-азијским језицима па је, рецимо, кинезима много тежи за учење него Шпанцима или Пољацима".

„Такође, стручни речник још није довољно развијен у неким областима у којима нема довољно стручне литературе, а постоји и недостатак економске и политичке моћи, која би га подржала у улози универзалног међународног језика", додаје Петровић.

Универзални језик који повезује Србију са светом

Током више од пет деценија проведених у есперанто заједници, Радојица је склопио „разноврсна и многобројна" познанства са људима из Италије, Кине, Конга, Француске и других крајева света, препричава он.

„У ствари, мање је земаља у којима немам познанике или пријатеље есперантисте, међу којима и они са којима се познајем само кроз комуникацију преко интернета", каже Петровић.

Као професор есперанта у јулу 2009. године водио је семинар на Националном педагошком универзитету у Киншаси (УПН) како би се додатно едуковали наставници из тог региона.

Радојица каже да је то било „ризично путовање" због грађанског рата у Конгу, али и чињенице да никада раније није био у Африци и да никога из те земље није непосредно познавао.

Када је слетео у Најроби, престоницу Кеније, одакле је требало да продужи за Киншасу у Конгу, иза себе је зачуо глас:

„Сињоро Петрович, кие ви естас?" (Господине Петровићу, где сте?)".

Био је то Еду из Конга, који му је тада био водич у домовини, а касније му је постао пријатељ са којим се редовно чује и сусреће на скуповима есперантиста.

За лакше повезивање говорника овог несвакидашњег језика раније су се користили беџеви са зеленом звездом, која је симбол есперанта, али ова пракса је данас реткост.

Сада је главно оруђе за очување и ширење заједнице есперантиста интернет и много више путовања и повезивање са људима из целог света, каже Јован Зарковић.

„Поједини прихватају есперантисте из других делова света - ако путујем у Истанбул могу да погледам у књизи Пасошке службе који есперантисти су доступни у том граду и онда они могу да ми покажу град или да ми омогуће да преспавам у њиховом дому.

„Ми се трудимо да исто то урадимо у Србији, да странцима покажемо Београд или их изведемо на вечеру", додаје он.

Радојица Петровић је љубав према есперанту ширио по свету, али и у сопственом дому, па сада и његови ближњи говоре овај вештачки језик.

„Супруга пасивно разуме, али га не користи активно у писаној или говорној комуникацији.

„Ћерка и син активно користе есперанто, а двоје унука од рођења су тројезични: паралелно су проговорили есперанто и матерње језике родитеља, српски и шведски.

„Број таквих породица рођених есперантиста у свету се данас процењује на око 1.000", додаје Петровић.

Како је новинарка из Врања постала хит на друштвеним мрежама због дијалекта:

„Причај међусловенски језик да те цео словенски свет разуме"

Тако је могла да се сумира идеја твораца међусловенског језика, холандског лингвисте Јана ван Стенбергена и чешког софтверског инжењера Војтеха Мерунке.

Чак иако се први пут сусрећете са овим језиком, бићете у стању да читате и разумете суштину написаног или изговореног уколико потичете из неке од земаља у којим се говоре словенски језици.

Он звучи веома слично језицима народа из централне и источне Европе, а њиме се наставља и традиција црквенословенског језика, наводи се на званичном сајту међусловенског језика.

Настао је комбинацијом новословенског, који је осмислио Војтех Мерунка, и словијанског језика, чији је творац Јан ван Стенберген.

Мерунка се у разговору за ББЦ присећа да је на идеју за стварање новословенског дошао када је имао 25 година.

„Тада сам учио црквенословенски језик, а он је страшно компликован, па сам поново употребио стратегију проналаска упрошћавања", прича он.

„Резултат је био новословенски језик, то је био мој први лингвистички пројекат, на којем сам радио много година, а 2010. године сам написао и уџбеник", додаје.

Када је књига објављена на интернету ступио је у контакт са холандским лингвистом, и убрзо су почели да сарађују, а 2017. године објавили су да спајањем њихова два пројекта настаје међусловенски језик.

На тестирањима које је спровео, Мерунка је установио да 84 одсто Словена који су учествовали разуме текст „без икаквог претходног учења".

Иако се међусобно не могу споразумети ако се служе само матерњим језицима, Пољак, Чех, Србин и Рус могу да разумеју међусловенски.

На питање како је то постигао, овај 55-годишњи професор информатике каже да је за то заслужан „математички дизајн" међусловенског језика и његов „технички мозак", који се труди да компликоване ствари упрости.

„Имамо речник са 6.000 речи из старословенског језика, које потичу из средњег века, пре свега из црквених текстова, уз речи из савремених словенских језика.

„Правопис је много близак српском језику - једини знакови који у српском не постоје су 'E' са квачицом и 'Y', а у међусловенском само нема српских знакова са кукицама (Ч, Џ, Ш, Ђ, Ћ, Ж)", објашњава.

Око 7.000 људи течно говори међусловенски језик, показују подаци из 2020. године објављени у тексту на сајту Emerging Europe.

Војтех Мерунка каже да није сигуран колики је данас број говорника, иако истиче да страница међусловенског језика има 17.000 чланова.

„Не говоре сви они међусловенски и наша стратегија и није да га сви говоре, али сваки Словен одмах може пасивно да разуме", објашњава Чех.

Његова идеја је да Словени пре свега пасивно користе овај језик, понајвише у јавном простору, што би им олакшало проналажење корисних информација.

„У теорији, када би два до пет одсто Словена научило да говори активно међусловенски, био бих задовољан - пре свега људи који раде за јавне институције, у туризму или у бизнису.

„Данас углавном на јавним местима имате натписе на језику те земље и на енглеском, а када би у музејима или археолошким локалитетима стајали натписи на међусловенском, сви Словени би пасивно разумели а да не разумеју енглески или неки други језик", закључује Мерунка.

Каква је будућност есперанта у Србији?

Попут Зарковића и Петровића, Аранка Ласло из Суботице труди се да пренесе знање есперанта и љубав према том језику младима, како би он наставио да живи у Србији.

Ова 53-годишња професорка информатике у Политехничкој школи у Суботици чланица је Друштва есперантиста „Тибор Секељ", које организује предавања, музичке догађаје где се пева на овом језику и издаје литературу написану на есперанту.

Ласло је пре осам година у школи у којој ради основала и секцију есперанта, прича она за ББЦ на српском.

„У рад ове секције су се углавном укључивали ученици који су и иначе били заинтересовани за језике, као и они који су хтели да покажу таленат кроз спој струке коју уче, попут графичког дизајна или ликовне уметности", каже.

Друштво за есперанто „Тибор Секељ" и њена школа су се удружили и у организацији Светског дана испита из есперанта између 2015. и 2017. године.

„Испит из есперанта се тада полаже истог дана у исто време на свим континентима, на нивоима, а ове године су у јуну и јулу први пут организовани онлајн испит, на којима су учествовале и две девојке из Србије", каже Ласло.

Међутим, Аранкино ангажовање је више изузетак него правило, пошто есперанто у Србији није институционализован, каже Радојица Петровић.

„Он је недефинисан, ствар је слободног избора, мотива и могућности сваког појединца, као и понуде курсева есперантских организација", појашњава.

То је и део одговора на „најтеже питање" због чега не постоје прецизне бројке о томе колико људи у Србији и свету говори, пише и користи есперанто, сматра члан управе Међународног удружења наставника есперантиста.

„При попису становништва не постоји могућност да се неко изјасни као есперантиста и немогуће је успоставити јединствену евиденцију, а и не учлањују се у есперантске организације сви који науче есперанто", објашњава Радојица.

Док у Чачку, где живи, познаје стотине суграђана који су похађали курсеве есперанта, у Србији постоје „десетине хиљада људи који су некад учили и говорили есперанто, наспрам стотинак оних који су данас активни есперантисти", закључује Петровић.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]