Србија, историја и школовање: Пет занимљивости из скоро век дуге историје Универзитетске библиотеке у Београду

Милена Јовановић стрпљиво чека на столици међу књишким каталогом да јој библиотекар донесе књиге. И тако већ 55 година.

Прво као студенткиња, затим као докторaнткиња, а онда и као професорка Филолошког факултета, ова седамдесетдвогодишњакиња редовно посећује Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић" у Београду.

„Ми смо се аутоматски уписивали у Универзитетску библиотеку јер смо тако могли да дођемо до литературе која није била доступна", каже Милена Јовановић за ББЦ на српском.

Зграда академистичког стила библиотеке, која је матична свим универзитетима у Србији, од ове редовне читатељке старија је 24 године.

Како је зграда наменски грађена за библиотеку, изабран је популарни европски стил који архитектонски подсећа на античко доба - академизам.

На месту некадашњег тркалишта, а сада између луксузног хотела и техничких факултета, пуних 96 година студенти, истраживачи и професори свакодневно посећују ову зграду.

Здање је удаљено десетак минута хода од Скупштине Србије и познато је студентима у Београду, као и многима широм Србије и света по ентеријеру из многобројних филмова.

Пут до 'књигохранилишта'

Била је потребна 21 година и један вичан српски дипломата у Вашингтону да би Универзитет у Београду добио сопствену библиотеку.

Идеја о великој библиотеци која ће академским грађанима бити од користи потиче још с почетка двадесетог века, односно 1905. када је и основан Универзитет у Београду, наводи се у публикацији ове институције „Књигохранилиште Универзитета у Београду - почеци" из 2021.

„Киша је била престала за неколико тренутака чак, последњих дана увек натмурено, небо се разведрило", пренео је дневни лист Политикa атмосферу са полагања камена темељца нове библиотеке 23. јуна 1921.

Ипак, наводи се у публикацији, то није био само полагање камена темељца, већ и прослава двогодишњег „мукотрпног и неизвесног пута до Библиотеке".

Од 1919. до 1921, српски дипломата и правник Стојан Грујић заједно са супругом Мејбл Грујић, америчко-српском хуманитарком, успео је да од Карнегијеве фондације добије 100.000 америчких долара за изградњу библиотеке.

Ендру Карнеги био је амерички индустријалац шкотског порекла који је 1910. основао фонд за помоћ просветним и социјалним установама, пре свега библиотекама.

Једини услов који је био да новац стигне у Србију јесте да град и држава дају бесплатно земљиште, па су се одлучили за некадашње тркалиште одмах до Техничког факултета, једног од пет тадашњег Београдског универзитета.

Улазећи у Библиотеку, још са спољних степеница у централном делу хола налази се биста овог америчког добротвора, а изнад ње и речи са отварања 24. маја 1926.

„Знано буди да ово књигохранилиште постаде и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбине и да извољењем од бога би отворено 24. маја 1926."

По Карнегију је названа и велика централна читаоница која је у стилу енглеске ренесансе обложена пуним дрветом и великим прозорима, изнад које се надвија велика галерија.

Крајем 1925. Библиотека је изграђена, а планирало се да буде отворена 27. јануара, на дан Светог Саве.

Ипак, сачекало се још четири месеца како би намештај, као и библиотечки фонд били потпуни.

Од почетног фонда од 170.000 свезака (што обухвата књиге, периодику и научне радове) до садашњих скоро милион записа прошло је готово један век, али и доста промена.

Европски дух у Универзитетској библиотеци

Писма српских студената крајем деветнаестог века стизала су са поштанским маркама из Париза, Пеште, Беч, Берлина и других градова широм Европе.

Неки од првих доктора наука у Србији добили су ову титулу на француским универзитетима и постали, након повратка у Србију, професори на факултетима Београдског универзитета.

Уским степеницама које воде на други спрат, на месту некадашњег књишког магацина, с леве и десне стране налазе се Франкофони центар и Читаоница Аустријске библиотеке, наставак традиције европског духа на Универзитету.

„Франкофони центар служи као место сусрета у Библиотеци - а, иако издвојен као посебна јединица, и Библиотека га често користи", каже Драгана Столић из Сектора за научне информације и јавност.

Уједно, у овим просторима библиотеке књиге су на дохват руке читаоцима, за разлику од осталог фонда који се налази у магацинском простору.

Члан је лако постати - и то бесплатно на два начина: чланством у Универзитетској библиотеци аутоматски се добија чланство и у ова два простора, али и засебним учлањењем.

„Аустријска библиотека функционише и одвојено, па читалац на месец дана може узети 10 књига из нашег фонда од пет хиљада књига.

„У нашем фонду налазе се књиге на немачком или на српском у вези са Аустријом", каже Шејла Џидић из Аустријске библиотеке.

Аустријска амбасада подржава рад Библиотеке која сваке године добија педесетак нових књига.

Трезор у соби Исидоре Секулић

На супротном крају Библиотеке, у соби у сутерену, нових књига нема.

Мирис старих књига и намештаја подсећа на кућну библиотеку, што она и јесте била.

Све књиге које су припадале Исидори Секулић она је усмено завештала Библиотеци у којој је највише времена проводила, каже Зоран Бајин из Одељења реткости који је смештен у Легату ове чувене српске књижевнице.

„Исидора није имала свој стан, већ је живела као подстанарка читав живот, па су, осим књига након смрти донели и целокупни намештај, као и уметничке слике."

Управо у овом простору који је посвећен првој чланици Српске академије наука и уметности и оштрој књижевној критичарки, иза тешких дрвених врата, у посебним условима чувају се неке од најстаријих књига у овој Библиотеци.

Трезор, како га међу собом радници у овој институцији зову, чува рукописне књиге старе и до 700 година.

У посебним кутијама, и никако без нежних памучних белих рукавица, Зоран Бајин износи неке од најстаријих књига.

Међу њима, издваја се и прва књига штампана у Београду давне 1552. године - Београдско четворојеванђеље.

„На црквенословенском језику, старој варијанти старословенског језика који се у неким црквама и даље користи у богослужењу, написана је захвалница султану Сулејману Величанственом који је омогућио да се ова књига штампа."

Традиција и континуитет писмености и културе, тако је најпростије објаснити постојање оваквог одељења.

Ипак, Зоран Бајин каже да углавном истраживачи и посебно заинтересовани студенти долазе у Одељење реткости.

„Не видим сврху чувања, ако некога не понесе та шесто година стара књига, да осети неку везу са прошлошћу.

„На срећу, још има таквих, а и биће."

Библиотека будућег дигиталног света

Осим чувања у Трезору, последњих седам година Универзитетска библиотека дигитализује фонд.

Никола Крсмановић са великом пажњом рукује посебним скенерима који папир и олово преносе у дигитални бајт.

„За сваку публикацију постоји посебан начин на који се дигитализује, а онда иде обрада у посебним програмима како би било све то читко."

Највише пажње Крсмановић и његове колеге обраћају када дигитализују ретке и старе књиге, али највише мука им задају оне које су мањег формата.

„Некада се дешава да морамо да фотографишемо сваку страницу апаратом и онда обрађујемо, уколико постоји могућност да се оштети", одаје тајну овај библиотекар.

Рукописи заоставштине Исидоре Секулић, дигитализовање ћириличних рукописа и дигитализација новина, неки су од великих пројеката ове библиотеке.

На сајту, читаоци могу да пронађу више од 400.000 дигиталних колекција новина.

Два су разлога за дигитализацију: чување уколико нестане физичка копија, а и млађи више воле дигиталну копију коју имају у свако доба на екрану, у џепу, каже Никола Крсмановић.

На питање да ли је све важно дигитализовати - овај библиотекар са осмехом потврдно клима главом.

„И оно што не вреди ни у папиру треба дигитализовати, јер ће неко после пар година видети све то и рећи 'ово не треба никад више да нам се деси да читамо'."

Магацин

Док читав фонд не буде некада дигитализован, у рукама су и даље књиге од папира.

Мирис олова шири се још на степеницама које воде у подрум Универзитетске библиотеке.

Велики фонд од око милион јединица је потребно негде чувати, па се 1989. дошло на идеју да се подрум Библиотеке прошири и испод површине задњег дворишта ка Архиву Србије у Карнегијевој улици.

У неколико просторија, разврстане по фондовима и азбучним редом, налазе се књиге.

„Сећам се као да је јуче било како смо са другог спрата преко прозора спуштали књиге - сви смо били прашњави, али коначно смо добили простор где је лако доћи до књига.

„Заправо, они који су вадили књиге из полица били су највише прашњави, а ми који смо имали среће да те књиге стављамо на нове полице - и не баш", присећају се кроз смех Драгана Столић и Владимир Живановић „радне акције" пре више од 25 година.

Уз зид Магацина налазе се колица која служе за превоз књига од полица до посебних лифтова на улазу.

Владимир Живановић неколико старих књига из класичне филологије ставља на колица и лагано одлази до једног од два лифта.

Звонце на одељењу за издавање књига даје сигнал да су књиге стигле из магацина и љубазни библиотекар предаје их Милени Јовановић.

„И даље користим све фондове Универзитетске библиотеке - и дигиталне и папирне", каже она.

А у холу, на Гардероби једна студенткиња излази из читаонице и узима торбу.

Гардероберкиња је пита да ли иде на испит, а студенткиња потврдно клима главом.

„Срећно, положићеш чим ми то кажемо", отпраћа је гардероберкиња и сипа мало воде из чаше за њом, против урока.

Погледајте видео: Познати грајм уметник учи студенте да репују

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]