Сребреница: Џеназа, преживели и мучна сећања

Непрегледан низ белих надгробних споменика, нишана, пружа се низ стрма поља Меморијалног центра Поточари, где од раног јутра пристижу хиљаде људи да одају пошту страдалима у масакру у којем су, пре скоро три деценије, српске снаге убиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.

На подневном сунцу, температура прелази 39 степени и многи покушавају да пронађу заклон у хладовини, бришући зној са чела, док се преко разгласа чују молитве.

На сваку годишњицу злочина који је највише међународно правосуђе више пута осудило као геноцид, сахрањују се посмртни остаци жртава пронађених и идентификованих током претходних 12 месеци.

Ове године ће бити 14 нових нишана, а 11. јул се први пут обележава и као Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници, недавно донетом резолуцијом Генералне скупштина Уједињених нација.

„Сваки овај нишан кад погледам, пред очима имам слику тих људи, сви смо се познавали, мали круг је био заштићена зона", говори Сулејман Балтић из Церске, који је са 19 година преживео масакр.

„Тешко је о томе говорити", каже и застане, очију пуних суза. крупни 48-годишњак, док седи у хладу дрвета окружен споменицима.

Пут смрти

Балтић носи мајицу са натписом Преживели '95 и његовом фотографијом, снимљеном после такозваног Пута смрти, којим су многи Бошњаци потражили заклон у шумама изван Сребренице на путу ка Тузли, граду под контролом Сарајева током рата.

На њој је млад и мршав.

У Сребреницу је стигао као тинејџер 1993. са оцем, мајком, дедом, стричевима и браћом, пошто су је Уједињене нације прогласиле заштићеном зоном у дужини од шест километара - од центра града до Поточара, где је у некадашњој фабрици акумулатора била база УН мировних снага.

Некадашњи рударски градић у котлини био је уточиште за десетине хиљада бошњачких избеглица из источне Босне, али су војне трупе Срба држале положаје на околним брдима.

„То није био живот, него жива патња", каже Балтић, данас незапослен.

Када су у јулу 1995. у Сребреницу ушли снаге босанских Срба предвођене њиховим ратним командантом Ратком Младићем, читава Балтићева породица кренула је ка Поточарима.

Мајка, сестра с дететом и деда су уточиште потражили у УН бази, заједно са стотинама других, док је Балтић пошао ка шуми, у колони у којој је било, како каже, 15.000 цивила.

Многи су страдали када их је на путу сачекала заседа српских снага.

„За пет минута је ту убијено око хиљаду људи, ја сам рањен у овај део руке", каже и показује савијени мали прст на левој шаци.

Пошто је познавао тај крај, окупио је више од 350 људи и повео их ка Тузли.

Ходали су 15 дана, кроз густу шуму, заборављеним сеоским путевима, кроз зарасла поља и најзад стигли до Тузле.

Фотографију одштампану на мајици коју носи снимили су страни новинари.

У масакру је изгубио два стрица, браћу, деду, а његова супруга целу породицу и рођаке - укупно њих 30, прича и показује на оближњи гроб стрицу.

Није имао снаге да одмах оде до његовог нишана, каже.

Један од његових стричева убијен је, заједно са још око 1.300 заробљеника, у хангарима Земљорадничке задруге у оближњем селу Кравици, једном од првих места које су после рата међународни истражитељи утврдили као поприште масовних убистава цивила.

Стотине тела убијених преношена су у десетине масовних гробница, али и премештана, па се и даље трага за посмртним остацима 1.000 људи.

Петоро деце и унуци су данас једина утеха Балтићу.

„Психолози и психијатри не помажу", каже гласом обојеним тугом.

Досад сахрањено 6.765 људи

У Меморијалном центру је досад сахрањено 6.765 од 8.372 идентификоване жртве - мада и за ту бројку, уклесану на камену на улазу у Поточаре, пише да није коначна.

По жељи чланова породица, 250 жртава сахрањено је на месним гробљима.

На сваком споменику је исти натпис:

И не реците за оне који су на Алаховом путу погинули: „мртви су".

Не, они су живи, али ви то не осећате.

Овде су сахрањена три брата и муж Сребреничанке Хабибе Мунић, која између усијаних белих камених нишана тихо изговара молитве из Курана.

„Сва тројица млађи од мене, ево погледајте 1953, 1957, и 1959, а ја '52, ни криви ни дужни.

„У овога што је '53, остало четворо деце без оба родитеља", говори тихо Хабиба која данас живи у Тузли.

Петорица браће њеног мужа су убијена - „кад све збројите, педесеторо из фамилије".

„Живим, а не могу живети, а опет кажу, није ту ништа било", каже.

Лидери Републике Српске, једног од два ентитета послератне Босне и Херцеговине, али и Србије, већ деценијама поричу да је масакр у Сребреници геноцид, иако су то утврдили међународни судови десетинама пресуда.

Хабиба има сина и унуке, али туга не пролази.

„Моје срце зна, и ја и Алах који ме је створио како ми је, а колико ће моћи овако, не знам."

Меморијални центар званично је 2003. године отворио тадашњи амерички председник Бил Клинтон.

Посмртни остаци жртава пронађени су на 150 локалитета, међу којима је и 77 масовних гробница.

Најмлађа досад сахрањена жртва била је тек рођена беба Фатима, а најстарија Шаха Измирлић, убијена у 94. години.

Марш мира

Сваке године се у Поточаре упуте и хиљаде људи у Маршу мира, вишедневном симболичном ходу од Незука, поред Тузле, до Поточара - у супротном правцу од оног који су прешли они који су бежали од убистава у јулу 1995.

Дневно препешаче око 30 километара, а ове године је несносна врућина отежавала поход, па је један од учесника марша преминуо.

Француз Тибо Фарде већ трећи пут хода Марш мира, у знак „солидарности са Бошњацима".

„Прошао сам читаву руту, због сунца је било врло тешко, спавали смо у камповима, али су нас успут мештани примали у куће, давали освежење и смештај", каже 26-годишњи лекар док слушамо молитве на арапском.

Док сунце залази за брда која се надвијају над гробљем, улицама пролазе мотоциклисти и бициклисти, носећи поруке „Да се не заборави" и „Никад не понови".

Џеназа и мук

Џеназу, сахрану, води Хусеин Кавазовић, поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, поручивши да се још чекају потпуна правда и истина о жртвама, а бели нишани подсећају на „чистоћу душа настрадалих".

„Ми од пре не личимо на себе од после геноцида, Сребреница је постала наше окупљалиште, узвориште свести о себи и свету у којем живимо", рекао је Кавазовић.

Током клањања џеназе, Поточарима влада мук, и само се повремено чује звук дронова који су из ваздуха снимали обред.

Многи се спуштају до колена и до земље, уз повике „Алаху екбер" (Бог је велики), не тражећи заклон од узаврелог сунца.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Помен за страдале Србе

Пет дана раније, 6. јула, Срби из овог дела Босне и Херцеговине дочекали су патријарха Српске православне цркве Порфирија, који је у Братунцу држао парастос за жртве убијене 1992. када су почели сукоби српских и бошњачких снага.

Прошле су 32 године, а то је и даље „злочин без казне", подсећа и билборд на улазу у Сребреницу.

У знак сећања на страдале, на путу Братунац-Сребреница постављене су фотографије 600 убијених и погинулих, већином српских цивила из ове две општине.

Дан после 11. јула, у Залазју се обележава годишњица страдања 69 српских цивила, који су у овом и околним селима убијени 12. јула 1992. године.

У овом делу Босне из Херцеговине, Подрињу, страдало је више од 3.000 Срба током рата 1992. до 1995.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, ЈутјубуиВајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на[email protected]