Сребреница после резолуције: „Исто нема људи као и пре, исто нема посла“

Сабрија Хајдаревић долази сваке године у родни град Сребреницу на обележавање масакра у којем су снаге војске Срба у Босни убиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.

Те 1995, изгубила је и мужа и оца.

Овог пута ће њихове гробове обићи 11. јула, који се први пут обележава као Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници, недавно донетом резолуцијом Генералне скупштина Уједињених нација.

За 67-годишњу пензионерку, која је из рата у Босни и Херцеговини најпре избегла у Немачку, а затим се са децом преселила у Аустралију, ова одлука УН представља „сатисфакцију и олакшање".

„Нека је усвојена и треба, да се зна шта се десило, да се не измишљају лажи, јер мене душа боли због тога.

„Па зар бих ја рекла да је мој муж или бабо мртав, а он жив, да бог да да је жив", каже Хајдаревић за ББЦ на српском.

Масакр у Сребреници био је стравичан врхунац рата у Босни, који је букнуо после распада Југославије, када су се босански Срби, уз подршку Србије, супротставили Бошњацима и Хрватима.

Заштићена зона која је остала незаштићена

Сребреница, некада рударски градић на истоку Босне, дубоко је ушушкана у котлину окружену шумовитим брдима.

Током рата, овај град је постао уточиште за око 40.000 муслиманских избеглица током етничког чишћења које су на тим просторима спроводиле снаге босанских Срба.

Уједињене нације су 1993. Сребреницу прогласиле „заштићеном зоном", први пут у историји ове организације.

Међународне мировне снаге, УНПРОФОР, биле су задужене да сачувају град од напада.

Али у јулу 1995. када су војници под командом генерала Војске Републике Српске Ратка Младића заузели град, мировњаци су се брзо повукли.

Избеглице су кренуле из града према селу Поточари, седишту међународних мировњака, али су убрзо Младићеве трупе наредиле да се жене и деца раздвоје од мушкараца и дечака.

Многима је то био последњи растанак.

Хиљаде људи су убијене у оближњим селима и шумама док су покушавали да побегну из града.

Данас се у Поточарима, на неколико километара од Сребренице, налази непрегледно гробље са истим, белим надгробним споменицима за 8.372 жртава које су страдале за само неколико дана.

Тела убијених пронађена су у десетинама масовних гробница, али су и премештана, што је годинама отежавало идентификацију и сахрањивање.

Овај злочин је постао познат као најгори масакр на тлу Европе од Другог светског рата.

Остаци око хиљаду жртава још нису пронађени.

Сребреница, Београд, Загреб - 11. јул 2024.

У Поточарима је у четвртак обележена 29. годишњица страдања више од 8.000 бошњачких мушкараца и дечака у геноциду који су починиле снаге босанских Срба 1995. године.

Покопани су и посмртни остаци још 14 идентификованих жртава, одржана је џеназа, а на мезарју у Поточарима присуствовале су хиљаде људи, које су учествовале у молитви за страдале.

Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници облежен је и у другим градовима Босне и Херцеговине, попут Сарајева и Мостара, а од ове године обележава се и у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Кристијан Шмит, високи представник Европске уније у Босни и Херцеговини, присуствовао је комеморацији у Поточарима и за телевизију Н1 изјавио је да резолуција Генералне скупштине УН-а „намерно погрешно схваћена".

„Резолуцијом о сећању на геноцид у Сребреници 11. јул проглашава се Међународним даном сећања и призива подршку међународне заједнице за обећање 'Никад више!' и именује само осуђене ратне злочинце као кривце.

„Избегава се свака колективизација кривице. Ипак ова декларација покреће инсценирану политичку кризу поверења између етничких група у земљи", рекао је Шмит.

На мермерним плочама на мезарју, гробљу, уклесана су и имена Сабријиног мужа Зухда Хајдаревића и оца Сабрије Чивића.

Као и многе породице жртава, она је годинама чекала да јој јаве да су пронашли њихова тела.

Мужу је сахранила „само главу", каже.

Очево тело до сада није нађено, иако зна да је убијен на десет метара од куће - код џамије у Сребреници.

„Имам слику оца како лежи на цести убијен, са штапом, шлогиран, њега никад нисам нашла.

„Мати је очима гледала то", прича нам и показује Фејсбук где чува слику очевог убиства.

Убиство је забележио београдски фотограф Драгољуб Замуровић који је непосредно после уласка Младићевих трупа у Сребреницу пролазио „аветињски празне улице препуне лешева".

Док Сабрија говори, тужне плаве очи јој се зацакле, али успева да не заплаче.

Мајка јој је, каже, шест месеци касније умрла „од туге".

Сваке године се на годишњицу масакра у Поточарима сахрањују посмртни остаци пронађени у последњих 12 месеци.

Ове године ће бити 14 нових гробова.

Берија Делић је изгубила мужа, чији су посмртни остаци нађени деценију касније, а сахрањени 2010.

Берија је решила да се врати у Сребреницу са Малте, где је живела после рата, прошле године.

Наглашавајући да није националиста, ведро нам прича да јој је син у браку са православком и да чекају друго дете, а да снајка „највише воли њене баклаве".

„Какву разлику ми имамо, иста крв, ако треба некоме крв у болници, је л' се пита чија је - је ли муслиманска, католичка или православна".

Ипак, живот у граду у ком и данас живе и Срби и Бошњаци, није увек једноставан.

„Видим и сад неке ходају по граду, знаш да је убијао и шутиш, не можеш да поднесеш", каже кроз јецај 69-годишња Берија.

Правда

Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде масакр у Сребреници су пресудама означили као геноцид.

Младић, као и његов ратни политички шеф Радован Караџић, осуђени су на доживотне робије за ратне злочине, међу којима је и геноцид, као и још педесетак војних и цивилних представника Срба из Босне.

Ипак, и у Републици Српској, једном од два послератна ентитета Босне и Херцеговине, баш као и у Србији, политичари деценијама поричу да је масакр почињен у Сребреници геноцид.

Снажно су се противили доношењу Резолуције УН којом се осуђује и негирање масакра, али и величање ратних злочинаца, и захтева да се сви одговорни приведу правди.

Печат српског противљења се и данас види у Сребреници, где на главном тргу уз фонтану и споменик миру, стоји билборд на ком пише „ми нисмо геноцидни народ".

Исписан је и резултат 109:84 који сугерише да је „српска страна" освојила више гласова у Уједињеним нацијама, иако су за Резолуцију гласали представници 84 земље, довољно за усвајање.

„Тај билборд игноришем, јер знам да није истина", каже Берија, крупна жена снажног гласа.

Србија и геноцид

Највећи проблем незапосленост

Сребреница је и данас је талац политике.

Бошњачких становника је мање, Срби чине већину, али сви деле исти проблем незапослености.

Мештани са жаљењем помињу судбину извора оближње бање Губер чија је лековита вода препуштена отицању у оближње речице.

Некада луксузни бањски хотел Домавиа, сведочи о пропасти града.

Унутар оронуле зграде попуцалих прозора чији су зидови ишарани графитима буја самоникла ботаничка башта дрвећа, корова и шибља.

На падинама брда у близини су православна црква и џамија.

„Сребреница се користи као монета када треба некоме, небитно да ли је Србин, Бошњак или Хрват, а то све иде преко наших леђа.

„Ко год хоће да помогне може да покрене бању, отвори радна места да људи не одлазе и тиме ће нам помоћи, а то што су пуна уста Сребренице у било ком контексту, а овамо град остаде пуст, то није брига за нас", каже Славиша Петровић, директор Туристичке организације.

Овај 37-годишњи економиста, који је из Сребренице одлазио само током рата и на школовање, каже да Срби и Бошњаци у граду немају никаквих проблема.

Посећују се, излазе, друже, а „тензије донесу само људи са стране" и медији сензационалистичким и нетачним извештавањем.

Српска и бошњачка деца иду заједно у вртић и школу, а слике матураната стоје у излогу највећег маркета у граду.

Ипак, ти ђаци на одмору не могу да ужинају - у граду нема ниједне пекаре.

Једини рок кафе са тек неколико столова унутра и напољу, на излогу, уместо адресе, има натпис „улица затворених пекара".

Нема ни места за изласке, осим кафана у којима су углавном средовечни гости.

Затворена је и посластичарница Слатки залогај, коју су држали супружници Српкиња и Бошњак.

Петровић се са колегама труди да привуче посетиоце да уживају у нетакнутој природи, упознају налазишта из доба старог Рима и обиђу средњевековне тврђаве и манастире.

Међутим, све је тек у зачетку, јер туризам не може без хотела, ресторана и путева.

Тек понеки хостел и апартмани нису довољни, а мотел је затворен.

На аутобуској станици полупаних излога и прашњавих шалтера одавно нема путника.

Иако су у центру фасаде многих зграда окречене, а спортски терени испред школе модерно уређени, у скоро свакој улици града разрушене куће, неке са траговима гелера и метака, тмурни су подсетник на ратне године.

На предњем зиду зграде бивше полицијске станице стоје две спомен плоче - црна за српске и бела за бошњачке ратне жртве.

Пар метара даље, белим кречом је исписано УН - подсетник да за масакр у Сребреници одговорност сносе и међународни миротворци, што је утврдио и холандски Врховни суд.

На бочним зидовима зграде, међутим, насликани су мурали с порукама мира, љубави и толеранције, налик дечијим цртежима.

Тачан број становника Сребренице данас вероватно нико не зна, пописа није дуго било, а мештани кажу да не би ни показао стварну слику, јер има оних који у град дођу само тада.

За злочине почињене над српским заробљеницима баш у овој полицијској станици одговарао је Насер Орић, командант бошњачких снага у Сребреници, пред Међународним кривичним судом у Хагу.

После две године у притвору, најпре је осуђен, а затим ослобођен одговорности за оптужбе да није спречио убиства и окрутно поступање према српским заробљеницима, као и убиства цивила у околним селима, које су за време рата биле под контролом српских снага.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Колико су ратни злочини обележили Сребреницу и пре геноцида, сведочи и табла на трибинама школског игралишта.

У гранатирању са околних брда које су контролисале српске снаге 12. априла 1993 убијено је 74 људи, а рањено 100.

За овај злочин нико није одговарао.

'Слепо црево'

Раденко Новаковић је рођен у оближњем Братунцу, а у Сребреницу се доселио после рата.

Некадашњи борац Војске Републике Српске за себе каже да је „Србин, а не Босанац", и то „Србин из Републике Српске".

Дружи се са комшијама, и Србима и Бошњацима, мада политика свађа људе, а највећи проблем су радна места, каже.

Некада се из Сребренице могло на све стране, сад иде само минибус до Зворника и Братунца, и школски аутобус.

„Сребреница је сад слепо црево", каже он.

Прима борачку надокнаду од 130 марака, око 70 евра месечно.

„То је дно дна, шта да радиш с 130 марака, људи се сналазе и раде приватно.

„Ја нисам политички ангажован, можда зато и немам посао", каже 56-годишњи аутомеханичар уз осмех.

Сабрија Хајдаревић се сећа како је Сребреница некад била „леп град, пун живота, са сретним фамилијама" док описује и набраја све фабрике које су радиле у граду.

Данас, „ништа од тога", каже.

Због најмилијих које је изгубила, али и оних лепих успомена на предратну Сребреницу, „нешто је вуче" да сваког лета „пређе пола света".

Чим дође у двориште родитељске куће, каже, пред очима јој се појави слика мајке и оца како је дочекују.

„И дан данас, веровали или не, у мени се овде помеша и туга и радост и мој мозак не може да функционише нормално.

„То су емоције које се не могу описати".

Кућа на уласку у град, у којој је живела са мужем и децом, међу првима је у рату опљачкана и запаљена, а после рата су се у њу уселили нови станари.

Када је после близу 10 година, први пут дошла у Сребреницу 2005, затекла их је на спрату куће.

„Дошла сам пред моју кућу, ушла сам у авлију, кад су отворили врата, жена ме пита 'је л' моја кућа', кажем јесте, а она ће: 'Хоћеш сока од ове твоје руже?'

„Ја изгубљена, кажем 'нећу' и одем", сећа се Сабрија.

Недавно усвојена резолуција Уједињених нација Сребреници није донела никакве промене, уверен је Петровић.

„Људи и даље одлазе, као што су одлазили и пре резолуције, и даље немају посла као што нису имали и пре".

О пустоши сведоче и околна села, зарасла у траву, да се једва разазнаје где је био пут.

„Кад год неко оде, као да ми је из куће отишао", каже сетно.

Иако је од читавог његовог разреда у Сребреници остало тек троје, а свадбе и рођења деце су све ређа, он је решен да остане.

Да ли ће и његова данас четворогодишња ћерка желети исто?

„Тешко", искрено одговара.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]