Југославија: Вијугав пут Вељка Влаховића, комунистe са штапом, од Колашина до Несврстаних

Револуција, комунизам и нескривена љубав према родној Црној Гори.

„Kомунисти морају бити такви комунисти као што је био Вељко Влаховић", поручио је Јосип Броз Тито, доживотни југословенски председник.

Шпански борац, идеолог марксизма, пропагандиста, ратни војни инвалид, високи функционер комунистичке Југославије и публициста, прошао је вијугав пут кроз врлети балканских гудура, европских градова и политичких бојних поља.

„Био је веома скроман, посвећен идеалима, правдољубив", описује га 42-годишњи унук и имењак Вељко Влаховић.

Остао је доследан тим идеалима читавог живота, али се о њему данас зна „можда само у родном Колашину и међу старијима", каже Филип Кузман из Историјског музеја Црне Горе.

Влаховић је данас „по много чему заборављен", слаже се и Божена Миљић, црногорска историчарка.

„Имамо ману као друштво да људе који нису контроверзни лако заборављамо.

„Требало би га памтити као борца за боље друштво и бољу будућност младих и у предратној Југославији и 1968. кад је стао на страну студената - његови идеали се нису променили", каже Миљић.

Црна Гора 'дар и проклетство'

Високи и маркантни Колашинац рођен је 2. септембра 1914. године у селу Трмање, у срезу Колашина, високо у планинама Црне Горе, над реком Морачом.

И крајем 1970-их, када је о њему писао Душан Митевић у књизи „Вељко Влаховић", село је било тако забачено да је од последње саобраћајнице требало три или четири сата брзог хода да се стигне у изненадну равницу и родне куће.

Стасавао је у угледној војничкој породици, али је већ као тинејџер остао без оца, поставши „глава породице".

Оштре литице морачке клисуре и смарагдна река, пејзаж који и данас изазива страхопоштовање, оставиће и на њему вечни траг који ће преточити у лирске описе.

Носити непрекидно у себи Црну Гору значи и дар и проклетство.

Црна Гора је и морска пјена и сњежна прашина, игра камених литица и суноврат потока, грохот битака и пијанство ратова.

То је земља наде и очајања, јаве и сновиђења, изрешетана је куршумима и громовима.(…)

То је никад написана историја у којој су људи вјековима плакали криомице и своје и туђе сузе.

Вељко Влаховић о „терету рођења" у Црној Гори.

Божена Миљић каже да је његов приказ Црне Горе „најдирљивији и најтачнији".

„Црна Гора јесте држава контрадикторности, прелепа је и сурова, народ је отворен и изузетно незгодан, исто као природа", каже историчарка која је припремала изложбу о Влаховићу.

Током школовања у Подгорици и Београду, Влаховић приступа Савезу комунистичке омладине Југославије са 19 година.

Док је студирао машинство у Београду, упознаје и Иву Лолу Рибара, комунисту и касније истакнутог партизана, који је погинуо током рата.

Чврсто уверен у идеје слободе и једнакости и огорчен стањем у Краљевини Југославији, био је међу организаторима студентских штрајкова на којима је тражио аутономију универзитета.

Критиковао је ригидне професоре који су били „пришипетље режима и више се бавили политиком, него што су учили студенте", наводи Миљић.

Због захтева који личе на многе савремене студентске бољке, додаје, средином тридесетих је могла да се изгуби глава.

„Штрајкови су жестоко гушени, неколико студената је погинуло у демонстрацијама, а Вељко је завршио у логору и након тога је избачен с факултета", каже Миљић.

Вероватно је зато, три деценије касније, током студентских демонстрација 1968. стао на страну студената.

Студије ће наставити у Прагу, где је од прогона власти у Краљевини Југославији побегао са партијским друговима.

У Чешкој одлучује да се као борац Интернационалних бригада укључи у Шпански грађански рат и са групом југословенских студената ће се скијајући преко Пиринеја крадом спустити у Шпанију, описује историчарка Миљић.

Али врло брзо бива тешко рањен у једној бици и у 23. години остаје без ноге.

О Шпанији „као промуклој песми и бакљи коју је фашизам привремено угасио" писаће касније, али тамо није спознао само револуционарни занос и опијеност слободом, већ и љубав и трагедију.

Црноока медицинска сестра Пилар, која му је читала поезију и делила политичка уверења, погинула је од гранате док је он још био у болници.

„Када више није могао да се бори на фронту, дефинитивно се окренуо новинарству, извештавање ће постати његов допринос борби.

„Уређивао је лист Димитровац, јер се бригада звала Георги Димитров и водио радио станицу", каже Миљић.

Крајем јула 1938. године стиже у Париз, где од партије добија задатак да организује логистику и документа за повратак у земљу југословенских добровољаца из Шпанског грађанског рата.

Тамо је први пут срео Валтера, што је било кодно име Јосипа Броза Тита, и до смрти, 7. марта 1975, остаће један од његових блиских сарадника.

„Вељко Влаховић је, као велики револуционар, сагоревао на послу. Радио је до задњег дана и такорећи сагорео на раду.

„Тиме нас је много задужио", рекао је Тито после Влаховићеве смрти.

Рат у Москви и радио таласи

Док је вихор Другог светског рата обавијао и гутао Европу, ходајући уз помоћ штапа, чита, пише, преводи и шири вести о југословенским партизанима преко радија и штампе из Москве.

Априлски рат 1941, којим је започела немачка окупација Југославије, Влаховића затиче у Москви, где је добио задатак да буде представник земље у Коминтерни, Kомунистичкој интернационали.

Водио је радио станицу Слободна Југославија, која је имала предајнике у Европи и емитовала емисије на неколико језика.

„Чула се и у Југославији, на словеначком, македонском, да се и у тим крајевима прошири истина ко се бори и на којој страни, а истовремено је писао текстове за новине у Лондону и Паризу", напомиње Миљић.

У Москви упознаје Словенку Миру Вајбергер, тада младу удовицу са двоје деце, са којом ће се венчати и вратити у Београд после ослобођења.

Комунистичка партија у то време није имала много високо образованих функционера, а Влаховић је говорио шест језика, што му је отворило и врата дипломатије.

Несврстани

У свету подељеном између Истока и Запада, Југославија је током 1950-их била један од иницијатора стварања Покрета несврстаних, земаља које се нису сврстале ни уз Москву, ни уз Вашингтон.

Влаховић је био укључен у припреме прве конференције Покрета у Београду 1961. јер је годинама раније посетио многе земље, будуће чланице.

„Био је у Јапану, Индонезији, Шри Ланки, Јужној Америци, то је довело до тога да буде делегат на конференцији.

„Користили су што зна језике, а био је изузетно образован, интелигентан, са ауторитетом, људи су волели да с њим разговарају, био је непосредан", наводи Миљић.

О припремама је водио белешке, недавно објављене као „Дневнички записи", у којима пружа сликовите описе места и градова, али и политичке анализе светских збивања у блоковски подељеном свету.

Влаховић је оставио утисак на Вилија Бранта, канцелара Западне Немачке 1969. до 1974.

Упознао га је лета 1955. током приватне посете Југославији и Бранту се у сећање урезало како је начином размишљања утицао на људе око себе.

„Био је веома далеко од свега шематског, од учмалог начина мишљења који је био распрострањен на Истоку и на Западу", испричао је својевремено Брант у емисији Радио-телевизије Црне Горе Два Вељка.

Студентски протести 1968.

Несврстани су помогли Југославији да изгради углед у свету, али држава није била лишена унутрашњих превирања.

Бурне 1968, студенти започињу вишедневне демонстрације у Београду, као један од првих удара на темеље социјалистичког уређења.

Тражили су демократизацију друштва, укидање бирократских привилегија и решавање економских питања, а пре свега незапослености, али је полиција на захтеве одговорила батинама.

Највише им је сметао раскошни живот црвене буржоазије која је „становала на Дедињу, летовала на Брионима, а хранила се по дипломатским магацинима", како је то описао учесник демонстрација Драгољуб Мићуновић.

Појам црвена буржоазија означавао је новонасталу владајућу класу коју је махом чинило привилеговано руководство Савеза комуниста Југославије.

Иако је биографијом део те елите био и Вељко Влаховић, сматрао је да су многе ствари погрешне и имао храбрости да то јавно каже, истиче Филип Кузман.

„Иако је био високо позициониран припадник партије, он је 1968. стао на страну студената, а тад није било лако бити опозиција.

„Он је то учинио, јер је сматрао да су у праву, а да се то данас деси, мислим да би одмах добио искључење из партије, изгубио посао и био стигматизован од друштва", оцењује Кузман.

Пошто је и Тито подржао студенте, Влаховић није сносио видљиве последице сопственог иступа, које су му касније поједини замерали као „морални застој".

Строга породица без протекције

Унук Вељко деду није запамтио, али је о њему слушао из породичних прича и поносан је што носи његово име.

Као отац је био строг, на ручак није смело да се касни, а деца нису могла да бирају шта ће да једу, већ оно што има, препричава унук породична предања.

Противио се протекцијама и сматрао да његови синови треба сами да се изборе за животне позиције.

Иако је био директор „Борбе", једног сина је после средње школе запослио у магацину штампарије да превози колица с новинама и оловним испарењима, прича унук.

„Такве ствари сад делују незамисливо", каже Влаховић уз осмех.

Имао је и топлу страну, каже Влаховић млађи.

„По сликама видим да је водио тату где год је могао, био је страствени риболовац, имао је чамац на мору и пецао.

„Волео је да проводи време с породицом, изводио је деци мађионичарске трикове, причао ми је рођак", каже Влаховић.

Легат на Цетињу

У Историјском музеју на Цетињу је и Легат Вељка Влаховића где се чува бројно ордење, лични предмети, рукописи и фотељa за одмарање коју је, кад се разболео, добио од Тита.

Иако су свима у Црној Гори „пуна уста антифашизма", не ради се довољно на очувању споменика и култури сећања, сматра Кузман.

„Проблем је небрига.

„Обично се сетимо Саве Ковачевића, Љубе Чупића јер су погинули за време рата и, тек понекад, Пека Дапчевића због ослобођења Београда, али Црна Гора већину народних хероја заборавља", закључује.

Унук Вељко, међутим, сведочи да Влаховића нису баш сви заборавили.

Једном га је, по слетању на аеродром у Тивту, полицајац питао да ли су у сродству, а онда се десило да исти човек буде на шалтеру и у повратку.

„Тад је устао и гласно рекао: 'код нас ко дочека народног хероја, ред је и да га испрати',препричава уз осмех Влаховић млађи.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]