Југославија, Тито и историја: Светозар Вукмановић Темпо, човек који је „искрено остао револуционар и то га је можда коштало каријере"

У богатом животном циклусу, са примесама трагедије какве се дешавају када се политика увуче у породичне односе, Светозар Вукмановић Темпо, близак сарадник и саборац Јосипа Броза Тита, затворио је пун круг.

Од тешког живота у црмничком селу, школовања у Цетињу, па студија права у Београду где ће га завести комунистички покрет отпора, да би захваљујући добро обављеним важним задацима током Другог светског рата, по победи постао део владајуће елите.

И потом, на врху каријере, повлачи се са политичких функција, враћа у родну Црну Гору, и само је повремено у јавности, често у неочекиваним приликама, попут гостовања у песми легендарне југословенске групе Бијело дугме.

„Иако је био, данас би рекли доиста фаца, високо позиционирани политичар, пријатељ Јосипа Броза Тита, он је био enfant terrible (немогуће дете) у смислу да није могао прећутати неке ствари и није био полтрон.

„Често није био прагматичан, да процени с киме треба улазити у сукобе, а критике, посебно кад је неправедно бивао оптужен, јако су му сметале", каже хрватски историчар Хрвоје Класић.

Успомену на Темпа чува биста и спомен табла на кући у родном селу Подгору.

Његов рођак Славко Вукмановић, у радничком комбинезону, спретно отвара искривљену белу капију прошарану корозијом.

Откључава кућу у којој поред камина у ћошку, на белим зидовима висе слике Темпове мајке, брата, а у другом углу још једна биста најпознатијег Вукмановића.

„Кад су хтели тамо код спомен-дома да руше бисте, ја сам узео ову под мишку и рекао 'ајде ти, Темпо, дома'", каже Славко који живи у селу и брине о кућама рођака који су се давно одселили.

Од Подгора до Комунистичке партије

Када се од Подгорице пође према Петровцу на мору и пресече Скадарско језеро, са десне стране одваја се уски вијугави пут уоквирен шареним жуто-црвеним крошњама.

Путокази на раскршћу воде до винарија са погледом на море, али и до села Подгор и суседног, необичног имена, Грађани.

Узбрдо путем је Утрг, сеоце чијим центром доминира спомен-дом, налик на приземне зграде некадашњих месних заједница, с металним вратима, испред ког поносито стоје бисте народних хероја.

Један од њих је и Темпо, као најпознатији житељ Подгора, у области Црмнице.

По ведром децембарском дану, ваздух је чист и мирише на свежину.

Над сваким двориштем надвија се лоза и шире стабљике воћа, а у подрумима се суши скоро па прозирно грожђе розаклија, слатко и месец дана после брања.

У једној од тих камених кућа, данас са модерном ПВЦ столаријом и антенама на крововима, у Ђурином кршу, рођен је Светозар Вукмановић 3. августа 1912.

Црна Гора је тада била у рату са Турцима, две године касније почеће Први светски рат, у којем ће се Црногорци борити са Аустроугарском, а наредне је већ почела окупација, записао је Темпо у мемоарима „Револуција која тече".

Његов отац Никола, иако неписмен, једно време је радио у рудницима у Америци, не знајући енглески, али решен да се његова деца школују.

Сву тројицу синова овај вешти зидар шаље на Цетиње у гимназију, а код куће, по тадашњим обичајима, остаје само ћерка.

Најстарији брат Ђуро, студирао је касније филозофију у Паризу и постао члан Комунистичке партије Француске 1925.

Средњи брат Лука, теолог и православни свештеник, редовно Темпу шаље новац за издржавање након што је 1931. уписао Правни факултет у Београду, пише у мемоарима.

„Лука је био идеолошки противник комунизма, који никад пушку није држао, никакав милитантни контрареволуционар.

„А он га је као старији брат школовао, без обзира што су се идеолошки разишли", говори Миодраг Лекић, црногорски политичар и професор из Бара, који је Темпа и лично познавао.

Ипак, Ђурин утицај је био јачи и Темпо ће се прикључити Комунистичкој партији, тада већ забрањеној у Краљевини Југославији.

Више пута је хапшен, а једно време је био и затворен у логору за политичке неистомишљенике у Вишеграду.

„Тада је бити симпатизером, а камоли чланом Комунистичке партије било пуно више од самог политичког избора или опредељења, доиста су стављали главу у торбу.

„Али тај ентузијазам, тај жар људи који су се у партију учлањивали тих година, до краја живота нису губили", наводи Хрвоје Класић.

Лекић оцењује да је „пуно таквих примера да се из Црне Горе директно са села одлази у неке авантуре."

„То су велики идеали, брзо одушевљење једном великом идејом, да не кажем мегаломанском... Што је идеја шира, то је више примамљива", каже Лекић.

Први прстен око Тита

Темпо је био и део најужег круга партијског руководства које је 4. јула 1941. у кући породице Рибникар у Београду, заједно са Титом, Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом и Едвардом Кардељем прогласило устанак народа Југославије против окупатора.

Тај датум се касније славио као Дан борца.

„Тад је добио специјални задатак од Тита да иде да диже устанак по Босни и током рата ће бити важна личност на врло специфичном терену, територији Македоније и Албаније, који је заиста био другачији од свих осталих крајева Југославије", описује Класић.

Септембра 1941. постављен је за команданта Главног штаба Босне и Херцеговине, одакле ће наредне године бити послат у Македонију да организује партизанске одреде и бригаде.

У том периоду је одлазио и у Грчку и Албанију, успоставио сарадњу и са Бугарском радничком партијом.

Трагична породична прича

Док је рат буктао, његова мајка је остала сама - најстарији син Ђуро умро је, као млади комуниста, 1927, годину касније њен супруг Никола, а ћерка Милица у 20, како пише Темпо у мемоарима, од „срамоте" јер је родила ванбрачно дете.

Остали само синови Лука, тада свештеник у Македонији, и Светозар, комуниста и партизан спреман да ствара нову власт после победе над окупаторима.

Знао је да ће сукоб са братом бити неминован, испричао је Темпо у интервјуу 1988.

То је рекао и мајци кад је једном током рата дошао у село.

„Онда ме је питала онако престрашена шта ће бити с нашом земљом, са нама, а ја не размишљајући много, али пун тога што сам читао о револуцији, нарочито о Француској револуцији, њој одбрусим 'ова ће земља бити руска'.

„А она пита шта ће бити са Луком, ја онако безобзирно, доста грубо, сада то не бих направио, тада јесам направио, кажем 'А њега ћемо стрељати', а ако они победе, они ће мене стрељати.

„Онда мени, вели, никад добро. Та драма те старице то је драма у ствари револуције", испричао је скоро пола века касније Вукмановић.

Лука Вукмановић убијен је 1945. у Словенији, заједно са хиљадама оних који су покушали да се домогну Аустрије бежећи од нових комунистичких власти и домогну се Аустрије.

Међу њима је било четника, усташа, белогардејаца, али и цивила и свештеника које су масовно, углавном без суђења, стрељали партизански борци.

Остаци Луке Вукмановића нису пронађени, али му се гроб налази у истом реду где и Темпов и споменик њиховим родитељима, на сеоском гробу у Утргу, окруженом младом боровом шумом.

Зоран Вукмановић, Темпов син, каже да је за његовог оца породица била „изузетно важна, ту нема дилеме."

„Мислим да је до краја живота носио белег, неки рез, није имао инфаркт, али му је остао на срцу неки траг", каже Зоран Вукмановић.

'Симбол револуције'

Историчар Зоран Лакић, члан Црногорске академије наука и уметности, Темпа описује као „врхунског руководиоца у антифашистичкој борби", чија је популарност временом расла.

„Темпо је био вољен од комуниста, али мислим да га нису антикомунисти третирали као остале.

„Уживао је поверење и са једне и са друге стране", каже Лакић за ББЦ, који додаје да је са Темпом био пријатељ те су се често и виђали.

Због искуства пре рата сматран једним од „симбола револуције", у новој комунистичкој држави је обављао низ министарских функција на савезном нивоу.

Био је познат по жустрини и жељи да се реформе спроводе што брже.

Темпо

У једном од говора, Светозар Вукмановић је више пута изговорио реч темпо, а после њега за реч се јавио Тито и не могавши да му се сети имена, рекао је: „Као што рече друг Темпо", и тако му је остао надимак.

Темпо је врло брзо искочио из „шињела" руководилаца, није ишао с осталима на билијар или у лов, каже Зоран Вукмановић.

„Памтим га као свестраног човека, који је имао широк круг интересовања", каже Вукмановић.

Сећа се како је из ћошка слушао очеве разговоре са разним занимљивим људима - књижевницима, сликарима, уметницима.

„Била су то велика имена из области културе, мој отац није волео да се дружи са политичарима.

„Мој отац је био јако скроман, није био наметљив, чак то из ове данашње перспективе сматрам да је био срамежљив."

Да се често склањао у страну, види се, каже, и по фотографијама.

„Никад се није гурао да буде у првом плану."

Док је Темпо после рата обављао важне политичке функције, породица је живела у вили у елитном београдском насељу Дедиње.

Иако су им најближе комшије били сам Тито и сви важни државни руководиоци, живело се скромно, каже Темпов син.

„Ја сам јео хлеба и масти, да се разумемо.

„Ми смо у почетку грејали каљеве пећи само у његовој радној соби у кући и тамо где смо седели сви, само у две собе", описује Вукмановић, рођен 1946. године.

Иако је био повлашћено дете, увек под посебном пажњом, Зоран Вукмановић је више волео да време проводи са другарима из кошаркашког клуба, него са децом генерала и руководилаца.

„Нисам волео ту пажњу, сметала ми је", каже.

Случајно је одабрао ривалски клуб Црвена звезда да у њему тренира, иако му је отац био један од оснивача клуба Партизан.

Оцу је, каже, било важно да децу научи правим вредностима - када је Зора имао 12 или 13 година, послао га је на Сутјеску, где су војници скупљали кости бораца погинулих у чувеној бици, да би били сахрањени у заједничкој гробници.

„Колико се сећам, ми смо тад носили воду тој војсци, трудио се и он и његови пријатељи да ми, њихова деца што раније стекнемо искуства и научимо шта треба поштовати", каже Вукмановић.

Лидер синдиката и студентски протести

Једна од високих функција у социјалистичкој Југославији била је и председавање Синдикатом, на којој је 1958. Вукмановић наследио угледног Ђуру Салаја.

„Југославија крајем педесетих, посебно почетком 1960-их година улази у једну нову фазу прилагођавања светском тржишту.

„Тада више није нагласак на екстензивном великом запошљавању и великим предузећима, него се иде на квалитет - води се рачуна и о законима тржишта, а не само о плански одређеним подухватима које треба остварити", објашњава Хрвоје Класић.

Темпо је, каже, „имао занимљиве идеје које су у оном тренутку за неке биле чак и шокантне, он предлаже да не буде уравниловка - имате платне разреде и сви добијају једнако".

„Он је предлагао већу аутономију предузећима у расподели прихода", каже Класић, напомињући да је 1961. донет закон који је то омогућавао, те се животни стандард радника знатно побољшао.

Идеја је била да предузеће које добро ради, убира приходе, кад исплати држави све обавезе које има, може стимулисати најбоље раднике повећаним платама.

Темпо је и даље био међу Титовим најближим партијским друговима.

„Могло би се рећи интимус, један од ретких који је Тито сматрао пријатељем и који му је веровао", наглашава Класић.

Један од примера су студентски протести у Београду 1968, када је прва одлука највишег партијског руководства била да се не реагује, већ да се скупљају информације са терена.

До Тита су стизале информације од Државне безбедности, преко партијских комитета, али и од пријатеља које је слао на факултете да се увере о чему се ради.

Такав задатак добио је и Темпо који одлази на Медицински факултет.

„Занимљиво, Темпо Тита извештава на битно другачији начин од српских власти и од тајне службе.

„Уверава га да нема никаквих непријатељских парола, камоли монархистичких, а све се то Титу покушавало приказати - да су студенти, малтене, контрареволуција", каже Класић.

И Темпов син је тих година студирао у Београду.

„Тито је напустио седницу која се одржавала и дао ону изјаву на телевизији која се у потпуности поклапала са сагледавањем ситуације коју је мој отац дао", каже Вукмановић млађи.

Миодраг Лекић, међутим, сматра да је Темпо у каснијим годинама „постао једна номенклатура, губио је индивидуалност".

Из данашње перспективе делује да његове идеје нису биле разрађене, већ само „на површини", додаје он.

„Деловао је са темпераментом, уносио се да објасни, као покушавао да се врати изворно радничкој класи и настави идеје комунизма, али са дозом аутоцензуре", оцењује Лекић.

У важним тренуцима, попут разлаза Тита и Ђиласа или кад је почело Прашко пролеће у ком су тражене одређене реформе и демократизацију друштва, Темпо је као тврда струја био против.

Касније ће тек схватити да је погрешио и да је у случају Ђиласа испао „нечовек".

„Он је убеђивао себе да је реформатор и зато је њему Револуција која тече, а она не да није текла, него се све више бирократизовала и трошила и на крају компромитовала", наводи Лекић.

За многе изненада, Темпо 1970. напушта политичке функције у Београду, враћа се у Црну Гору и у селу Режевићи почиње да пише мемоаре, нашироко представљене у стручним и научним круговима, каже историчар Зоран Лакић.

Тајна успеха је, између осталог, била и одобрење са самог врха државе.

„'Знаш ли', вели мени Темпо, 'како сам ја избегао суд?'

„'Сваку страницу мојих Мемоара ја сам потписао, понео Титу и Тито је потписао да се слаже' и зато их, верујем, није онако жестоко осудио", сећа се Лакић.

Класић каже да је Темпо „у мемоарима показао да није политичар некаквог уобичајеног кова, него да се не либи критиковати, нити примати критику, наравно, када је аргументована и оправдана".

Наводи и пример кад је Темпа српски политичар Драги Стаменковић оптужио да је у новинама објавио чланак „контра Титове мисли", Вукмановић је упркос доказима у супротно и подршки колега, после састанка отишао у собу и „плакао као мало дете".

„Показала се та једна људскост његова и даље тај жар, дакле, није постао политичар који је имун, дебеле коже, и једноставно га баш брига шта се говори."

Пензија у Режевићима

По повлачењу из политичког живота, Вукмановић одлази у Режевиће, мало приморско село на обали Јадрана.

До куће, на хриди између Будве и Петровца, није било пута, и сву грађу су преносили магарци, сећа се Темпов син Зоран.

„Мало су му се смејали, јер Режевићи су зато што нешто режи, ветрови су ту јаки.

„На једном ћувику (брежуљку) је направио кућу, после је засадио 100 и нешто четинара и тако је заштитио", прича Вукмановић.

Наредне три деценије је у том својеврсном уточишту писао књиге и повремено разговарао са пријатељима и колегама.

Управо је у Режевићима Слободан Вуковић, новинар и некадашњи уредник дневника Побједа, разговарао са Темпом за НИН 1988.

Темпо је на њега оставио снажан утисак „образованог човека, отвореног, који се није либио да каже шта мисли".

„Државник који није слегао раменима", описује га Вуковић за ББЦ.

Разговарали су највише о уставним променама 1974, чији је идејни творац био истакнути функционер Едвард Кардељ, а које су по многим тумачењима довела до слабљења федерације и јачања република.

„Темпо ми је рекао да је та идеја рођена десет година раније, када је Кардељ рекао да поред расподеле према раду треба увести расподелу према нацијама", каже Вуковић.

Вукмановић је био против те идеје, посебно јер у то време био на челу синдиката - „ишао је испред времена, тражио је расподелу према раду, а не према нацијама".

„То је био зачетак националних економија, а вероватно је ту био и нуклеус распада Југославије", каже Вуковић.

„Темпо је био сјајан државник, помало оно по црмнички пргав, што ми кажемо, држао је своје", каже уз осмех Вуковић.

Ту пргавост је вероватно платио каријером.

„Било је покушаја да се отера у затвор због оптужби да се меша, да је против уставних промена", сећа се син Зоран Вукмановић.

Ипак, кад је Тито долазио у Милочер 1972. за дочек Нове године, дочекао га је Темпо, наводи Вуковић.

Више о тим посетама можете погледати у видеу:

Љубав и уметност

Збирка Вукмановић заузима посебан део Уметничке галерије на Цетињу.

Изложен је само део од 225 слика, графика, скулптура које су Темпо и његова супруга поклањали једно другом током заједничког живота.

Прикупљање збирке је почело када је Милица Сарић Вукмановић, такође истакнута предратна комунисткиња и поратна политичарка, за рођендан супругу 1950. поклонила слику Мила Милуновића, уметника са Цетиња.

„Касније се сазнало да је Темпо у томе изузетно уживао, у смислу да је одједном препознао неке емоције и сећања из раног детињства које је провео у Црној Гори", каже Мирјана Дабовић Пејовић, кустоскиња цетињског Музеја.

Збирка је занимљива јер, „иако су је стварали људи који нису били директно упућени у свет уметности пре него што су се отиснули у тај подухват, она поседује особине пажљиво вођене колекције", сматра.

Вукмановићи су се често дружили са уметницима чије су слике касније куповали, попут Петра Лубарде, Дада Ђурића, Еде Муртића, Петра Коњовића, Сретена Стојановића и Риста Стијовића.

У колекцији је цртеж Дијега Ривере који је Вумановићима поклонила његова партнерка и позната сликарка Фрида Кало када су били у Мексику.

„Могуће је да су Вукмановићи, а Темпо посебно, помогли у промоцији одређених аутора и њиховом етаблирању на сцени с обзором да је то време кад су већина њих били на почетку каријера, као нека врста мецене и подршке.

„Имали су истанчан осећај да препознају квалитет јер велики број тих радова тек је време потврдило", каже Дабовић Пејовић.

Колико се разликовао од осталих комунистичких првака, показује и интервју за магазин Практична жена који је сачувао Југопапир, где Темпо 1983. говори да је „љубав нешто најплеменитије".

Многе је изненадило када је Вукмановић, на позив Горана Бреговића, са децом из сиротишта „Љубица Ивезић" у Сарајеву 1986. снимио песму „Падај сило и неправдо" на помало пророчанском албуму Бијелог дугмета „Пљуни и запјевај, моја Југославијо".

Пет година касније, разбуктао се крвави распад Југославије, а Темпо је био сведок и тог рата.

Све га је то веома погодило, као „рушење идеала", прича син Зоран.

Светозар Вукмановић је преминуо 6. децембра 2000. године и сахрањен је на породичном гробљу у Подгору.

Другачији од других

Једнопартијски систем није подразумевао и једноумље унутар партије, сматра Класић и истиче Темпа као један од најбољих примера.

Када су се на мети партијских другова нашли филозофи окупљени око часописа Праксис, који су били нека врсте алтернативе или критика с левичарских позиција, Вукмановић је хтео сам да се увери у основаност напада.

У то доба, партија на критику одговара врло жустро, обрачуном са неистомишљеницима, уз неизоставно етикетирање.

Без много упуштања у садржај, било је важно да се противници оцрне, макар те етикете некад биле и контрадикторне, каже историчар, те су „праксисовци у једном тренутку амерички шпијуни, у другом кинески", препричава Класић.

Темпо је отишао и купио све часописе Праксис и све их прочитао.

„И, каже, 'ја унутра нисам видео ништа од тога због чега смо ми њих осуђивали'.

„Он је искрено остао револуционар и можда га је то коштало политичке каријере на крају", оцењује Класић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]