Југославија и историја: Корчуланска летња школа - кад је острво на Јадрану било светски центар филозофије

Младићи и девојке разбарушене косе, универзитетски професори из целог света, револуционари у повоју и партијски доушници, сви заједно под ведрим небом уз таласе са Јадрана.

Тако је, на први поглед, деловала Корчуланска летња школа, где су се од 1963. до 1974. окупљали и студенти и истакнути светски научници, међу њима немачки филозофи Јирген Хабермас и Херберт Маркузе, психоаналитичар Ерих Фром, француски марксистички социолог Анри Лефевр и британски позитивиста Алфред Џ. Ејер.

„Летња корчуланска школа била је највећи успех који је тадашња југословенска филозофија могла постићи.

„Ту су се окупљали интелектуалци и са истока и са запада и то најбољи", каже Звонко Посавец, филозоф и члан Хрватске академије наука и уметности.

Током десет година сусрета, кроз Корчуланску летњу школу прошле су стотине интелектуалаца, са обе стране замишљене Гвоздене завесе која је делила Европу.

„Југославија је била место дијалога, где су се могли срести људи са Запада и са Истока", каже Ханс Кехлер, аустријски филозоф, за ББЦ на српском.

У доба узаврелог блоковског Хладног рата, буђења револуционарних покрета у некадашњим колонијама и растућег бунта младих који ће довести до протеста 1968. године, становници земаља послератне Источне Европе, попут Мађарске, Чехословачке или Источне Немачке, нису могли да путују на Запад.

Југословени су, међутим, слободно путовали у иностранство, а режим Јосипа Броза Тита био је изузетно поносан на имиџ Југославије, отворене према читавом свету, без обзира на блоковске и идеолошке поделе.

Такође, југословенско социјалистичко самоуправљање било је занимљива тема и за академске и за практичне расправе широм Европе, јер је деловало прихватљиво и за земље Запада.

Како је све почело

Идеја да се оснује Корчуланска летња школа потекла је 1962. од двојице филозофа - Рудија Супека и Милана Кангрге.

Они су били чланови редакције Праксиса, загребачког марксистичког часописа, а сваке године су с породицама летовали на Корчули.

Формално је била основана као допунско образовање за наставнике социологије и филозофије и зато је организована пре почетка школске године, у последњој недељи августа.

Међутим, врло брзо су почели да долазе и студенти друштвених наука из целе Југославије, али и иностранства.

Иако су се на Корчули окупљали критички настројени левичари и мислиоци, који су преиспитивали важеће догме тадашње владајуће партије, трошкове организације школе углавном је плаћала држава.

Новац није улудо трошен - једина партија у социјалистичкој Југославији, Савез комуниста, слала би представнике на Корчулу да пажљиво слушају и записују све што виде и чују.

Били су то упосленици Центара за идејно-теоријски рад који су постојали при Централном комитету Савеза комуниста.

Јер, овај посао није могао да обавља било ко, требало је разумети о чему причају филозофи када говоре о дијалектици или егзистенцијализму.

Милан Кангрга, професор Филозофског факултета у Загребу и један од оснивача Корчуланске школе, записао је у Изван повијесног догађања 1996:

У вези с тим „кривим" или „правим" извештајима згодно је навести један случај са мном (а то се збило 1968. г. на Kорчули).

Ја сам са својом породицом сваке године у августу летовао у Лумбарди покрај Kорчуле, па смо чамцем одвеслали на један мали пусти оточић преко пута (зове се Губавац).

Ту сам у каменој стени плахтама направио „кров" као заштиту од сунца, назвао то „Вила Kангрга", и ту су нас посећивали неки наши пријатељи у слободно вријеме на Kорчуланској школи.

„Посетићемо те данас или сутра у твојој вили" - довикивали су ми по Kорчули при растанку након сесије, што су верно и вредно записивали за то задужени у своје нотесе, како би известили „централу" у Загребу.

Тако је, наравно, испало да Kангрга има вилу ту негде на Kорчули!

А одакле Kангрги вила, кад се зна да има тако малу плату („лични доходак") којом једва веже месечно крај с крајем!

Па, јасно, саградила му је ЦИА за његове - зна се какве! - услуге.

То ми је једног дана по завршетку рада Школе дошао из Ријеке јавити (и околишно ме притом испитивати) мој даљни рођак официр, и притом ми је показао шапирографирани извештај о раду Школе и свему другоме „важноме", о чему се у тој јединици сасвим озбиљно расправљало.

Kад сам му рекао, о каквој се то вили радило, он је праснуо у грохотан смех.

'Дионизијски социјализам'

Звонко Посавец је одлазио на Корчулу као млади асистент на факултету.

„Корчула је била највећа приредба која се тада могла доживети у Европи, не знам једну једину која би се могла мерити са тиме", каже Посавец, који је студирао у Француској, а касније предавао у Немачкој, Швајцарској и Хрватској.

То је била таква манифестација „интелектуалне снаге" да се власти нису усудиле да то минирају, уверен је пензионисани професор Факултета политичких наука Универзитета у Загребу.

Због специфичне медитеранске атмосфере на Корчули, француски филозоф Aнри Лефевр је дискусије под ведрим небом назвао „дионизијским социјализмом" - савршеним спојем прогресивне теорије и доброг живота до кога би она требало да доведе.

„Била је то једна врста медитеранске свечаности у којој је било доиста пуно филозофије и социологије на највишем нивоу, али пуно купања, дугих пијанки навече и занимљивих брбљања.

„Изнад свега, чини ми се јако важним за моју генерацију на неки начин детронизирање великих филозофа - видети Маркузеа, Гаја Петровића или Хаберамаса у купаћим гаћицама је напросто релативизовало ону традиционалну слику о великим мислиоцима за великим писаћим столовима", каже Жарко Пуховски, професор Филозофског факултета у Загребу у пензији.

Док су други били у мајицама кратких рукава, на пример, професор Ернст Блох је носио ветровку - тада је имао близу 80 година.

Ипак, оснивач филозофије утопизма држао је предавања која се и данас памте.

„Један од присутних је питао Блоха 'Ако револуционарни наум не успе, што ће бити са светом?', а Блох је рекао Let it be, што би рекли Битлси.

„То је изазвало општу зафрканцију и весеље", препричава Пуховски.

Посавец се сећа да га је пољски филозоф Лешек Колаковски замолио да му Блохова предавања са немачког преведе на француски.

Колаковски је био критичар стаљинизма и марксизма и касније једна од икона пољског продемократског покрета Солидарност, који је подржавао из егзила у Великој Британији.

Немцу и Пољаку путеви су се укрстили у летњој школи на Корчули, међу десетинама научника који су разматрали друштвена и политичка кретања, како у Југославији, тако и у односу Истока и Запада.

Ко је све долазио?

Жарко Пуховски каже да је на Корчули било три групе људи - они усредсређени на струку и садржај, које су и тада звали „штреберима", други који су школу доживљавали као интелектуално вежбалиште у припремама за светску револуцију, а трећима је време проведено на острву био угодан продужетак летовања.

„Био сам 20 година млађи од свих осталих чланова редакције (Праксиса), тако да сам био између та три света.

„Борис Тадић је тамо долазио као клинац и био запањен кад је видео члана редакције Праксиса како плива лептир, то није личило на професора филозофије", сведочи Пуховски, тада наставник у школи.

У то време је на факултетима била обавеза и професора и студената да носе кравате, а жене сукње - није било девојака у панталонама, ни предавача у кошуљама.

Тадић, потоњи председник Србије, боравио је у тинејџерским данима на Корчули као син филозофа Љубомира Тадића, једног од чланова редакције Праксис из Београда.

Љубомир Тадић је био професор филозофије и социологије права на Универзитету у Београду и стални члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Године 1968. био је један од предводника студентских протеста, а 1974. је као неподобан удаљен са Универзитета.

Тог лета су на Корчули боравили Маркузе и Блох, који су потписали проглас против совјетске интервенције у Чехословачкој.

Исте године, будили су се покрети и протести и у другим деловима света.

Протестовало се, између осталог, због рата у Вијетнаму у Сједињеним Америчким Државама и западноевропским земљама, студенти и радници су се подигли и у Француској и Немачкој.

Родило се и Прашко пролеће, покушај увођења „социјализма са људским ликом" у Чехословачкој, које је у августу угушено интервенцијом Варшавског пакта.

Пуховски се присетио још једне анегдоте која илуструје разноврсност полазника школе.

„Године 1971. скупина студената, на челу са Зораном Ђинђићем, заузела је на неколико сати бродић једног од учесника школе (социолога) Богдана Денића и прогласила је 'адмиралским бродом Јадранске анархистичке флоте', те њиме обилазила Kорчулу", присећа се Пуховски.

Као спектакуларну памти полемику марксолога Максимилијана Рубела који је знао Марксова писма Енгелсу по датумима, и Ернеста Мандела, врсног економисте и активисте, која је започела на немачком, настављена на француском, а завршена на енглеском језику.

Публика их је пратила од једне до друге, а било је и преводилаца за сваки језик.

Кехлер, данас пензионисани професор са Универзитета у Инсбруку, био је млади научник са свеже стеченим докторатом у рукама, када је први и једини пут био на Корчуланској летњој школи 1973.

Пола века касније, Кехлер се сећа да је ноћним возом из Инсбрука дошао у Сплит, па одатле бродом на Корчулу.

Урезала му се у памћење биста Јосипа Броза Тита на улазу у Дом културе где су одржавана предавања.

„За мене је било чудно да видим статуу у бронзи лидера земље, а то је био део свих званичних зграда.

„Боље то памтим него оно што се дешавало унутар сале", препричава 74-годишњи филозоф.

Непожељне критике савршеног друштва

У најбољим годинама је на окупљања долазило и петсто људи, а цела Корчула живела за летњу школу.

Сваког дана би мештани у луци чекали брод да виде ко ће им тог дана упловити.

„То су били различити ритуали малог миста, што би се рекло у популарној серији, са истовремено белосветским елементима", каже Пуховски.

Иако је Корчуланска школа поправљала имиџ Југославије у свету, комунистичке власти нису баш благонаклоно гледале на критике које су одатле стизале.

Партија се прво обрачунала са већим непријатељима - националистима у Хрватској и либералима у Србији и Словенији, а касније су и праксисовци дошли на ред.

Сматрали су их алтернативом недовољно снажном да заиста угрози Савез комуниста.

Иако су неки праксисовци били у добрим односима са функционерима, лева струја унутар групе отишла је даље него што је партија била спремна да прихвати.

У самој Југославији се о томе, ван академских кругова, није много причало.

Све док се 1975. није потпуно заћутало.

Најпре је, наводно спонтано, раднички савет штампарије у Сиску одлучио да више неће да штампа Праксис.

Убрзо су стигле исте одлуке других штампарија у Југославији.

Формално није било забрана или цензуре, али су у Београду неки од професора отпуштени са факултета, док су у Загребу такве расправе остале унутар универзитета.

Кад није било Праксиса, није имало смисла ни настављати са Корчуланском летњом школом.

Иако је било покушаја, обнављање Школе би била „чорбине чорбе чорба", каже Жарко Пуховски.

Нема више блоковске напетости, а постоји шира лепеза филозофија, не само марксисзам.

„Данас имате Хладни рат који се води без идеологије, Руси и Американци имају исту капиталистичку идеологију, али имају стратешке сукобе.

„Тад се говорило о светоназорским питањима, Вијетнаму, америчком и совјетском империјализму", каже Пуховски.

Тешко да би се та искуства некад могла поновити, јер „време носи своје", уверен је и хрватски академик Звонко Посавец.

Свет се мења таквом брзином да се не може доћи до даха, а „камоли до неких нових великих идеја које би уздрмале свет".

„Нагла промена Варшавског пакта и распад Совјетског Савеза обрисали су многе пређашње илузије и надања и све оно што смо очекивали.

„Не чуди ме да се о Корчуланској школи не зна, иако су ти материјали објављени у Праксису, све се то може и данас читати, али више нико од тога не тражи ништа, јер данас нема више наде да ћемо капитализам тако брзо променити", уверен је 86-годишњи професор.

Ни модерно друштво нема много слуха за велика филозофска питања.

Мало кога данас занима шта је истина, лепота или шта је праведно, људи су заокупљени питањима како преживети, али и национализмима посебно на Балкану, додаје.

„Повест нас учи само једно, да из ње не можемо ништа научити, то је моје искуство.

„Свако узима оно што му користи из повести, а жеђ за истином нам је јако далека данас", каже Посавец.

Међутим, значај Корчуланске школе био је вишеструк, оцењује Газела Пудар Драшко, директорка Института за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ) Универзитета у Београду.

„Kорчуланска школа је репрезентовала оно чему је југословенски социјализам тежио од тренутака када је прокламовао свој независни пут", наводи социолошкиња.

Подразумевало је преиспитивање доминантних марксистичких образаца, друштвених феномена, догматских теоријских приступа, што се може сажети у максиму „критика свега постојећег".

Тако су стасавале генерације критички настројених мислилаца.

„Партијски програм југословенских комуниста из 1958, због којег су унутар радничког покрета били оптуживани за идеолошки ревизионизам, прокламовао је да 'ништа што је створено не може за нас бити толико свето да не би могло бити превазиђено'.

„На Kорчули је такав идеал био императив", описује Пудар Драшко у писаној изјави за ББЦ.

Ко се данас сећа Корчуланске школе

Малобројни.

Повезивали су их Маспоком и српским либералима, а били су далеко и од једних и од других, каже Пуховски.

Први његов текст у Праксису био је критика Маспока.

Хрватско прољеће или Масовни покрет (Маспок) био је хрватски покрет за увођење либерализације и демократизацију СФРЈ, који је оцењен као сецесионистички.

Лидери Маспока, Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало, између осталих, изгубили су државне и политичке функције, а поједине присталице су и ухапшене.

Исти је случај био и са српским либералима - праксисовци су их критиковали из филозофских становишта, попут сукоба унутар породице.

„Већина је сматрала Латинку Перовић новом генерацијом партијских догмата.

„Праксис је деловао либерализујуће на јавну сферу, а готово нико од њих није био либерал", каже Пуховски.

Сећање на Kорчуланску школу поделило је судбину југословенске државе и левице после 1989, сматра Газела Пудар Драшко.

„У посткомунистичким друштвима, период социјализма већински је сведен на проповедање о тоталитаристичким својствима политичког система, наводним анационалним политикама и промашајима комунистичких елита.

„Kорчуланска школа није могла да се уклопи у једну такву слику, јер је она била претеча демократског социјализма. Стога је за ширу јавност била неизбежно неухватљиви део далеке прошлости" каже Пудар Драшко.

Институт за филозофију и друштвену теорију супротстављао се, каже, таквој „култури заборава".

Почетком године, Институт је организовао изложбу „40 година ИФДТ - историја једне контраинституције", и научну конференцију о Праксису, где су указали на богато наслеђе Kорчуланске летње школе и југословенских филозофа.

Таква врста дијалога и размене мишљења била би благотворна за савремена европска, а посебно балканска друштва, оцењује директорка ИФДТ-а.

„У времену када се тежи ауторитарним обрасцима, апсолутизацији тржишта, са идејама екстремне деснице као легитимизованом делу политичког мејнстрима, једна организована левица је више него потребна.

„Kорчула може бити користан путоказ, у мери у којој су њени оснивачи, под државним и партијским покровитељством, желели да буду недогматски настројени, отворени ка свету и доминантно окренути питањима критике рата, милитаризма, социјалних неправде и национализма", закључује Пудар Драшко.

Погледајте видео: Шта су се договорили Тито и Черчил

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]