Југославија и спорт: Како се Сарајево изборило за Зимске олимпијске игре 1984.

Да ће се крем светског зимског спорта сјатити у град на Миљацки и по оближњим планинама појурити за медаљама у слалому, нордијском скијању или бобу, мало коме је падало на памет пре нешто више од пола века.

Ипак, искра среће је букнула и фебруара 1984. запалила олимпијски пламен који је обасјао Сарајево, па и читаву Југославију.

Главни град Босне и Херцеговине исписао је тада „златне странице" у његовој, али и историји спорта, по многим критеријумима, првенствено као први домаћин Зимских олимпијских игара (ЗОИ) из једне социјалистичке земље.

„Желели смо да покажемо да је Сарајево град младости и пријатељства и свега што идеја олимпизма носи у себи", говори Ахмед Карабеговић, генерални секретар Организационог одбора 14. ЗОИ, за ББЦ на српском.

Пут од идеје до реализације био је поплочан разним препрекама и изазовима, али захваљујући колективним и личним залагањима и довитљивошћу неких Југословена, домаћинство је извојевано.

„Олимпијске игре је добило Сарајево, али је фактички одлучио углед Југославије", говори Раиф Диздаревић, некадашњи високи државни и републички функционер, за ББЦ на српском.

Једна од највећих спортских манифестација на тлу бивше земље трајала је од 8. до 19. фебруара 1984.

Сарајево је у десетак снежних дана угостило 1.272 такмичара из 49 земаља.

Око 640.000 посетилаца испратило је 39 такмичења, док је 14. Зимске олимпијске игре путем телевизије гледало више од две милијарде људи широм света.

Погледајте видео: Вожња тротинетом по олимпијској боб стази у Сарајеву

Рађање олимпијске идеје

Иако се о организацији Зимских олимпијских игара у Сарајеву сањало и раније, идеја је развијена у првој половини 1970-их, деценији коју многи описују као „златно доба заједничке земље".

Југословенски привредни напредак и развој, који је почео претходних деценија, осећао се широм земље.

Незапосленост је била релативно ниска, претежно због одласка радника, такозваних гастарбајтера, на привремени рад у Немачку, који су домаћу економију јачали дознакама из иностранства, динар је био снажан, а бруто друштвени производ (БДП) је константно растао.

„Сарајево је у том периоду доживљавало снажан привредни, културни и спортски процват, па се у таквим, изузетно позитивним друштвеним условима у граду, родила идеја о организацији Зимским олимпијских игара", каже Ахмед Карабеговић.

Иницијатива за организовањем беле Олимпијаде потекла је од спортских и друштвених радника Сарајева и градских функционера, а подржало ју је и највише републичко руководство.

Дефинисање ове идеје поспешиле су одређене стручне студије, првенствено „Анализа могућности и проблеми развоја зимског туризма у Југославији" Организације за сарадњу и економски развој (ОЕЦД) из 1968. где је указано на „значајне предиспозиције за развој зимских спортова и туризма БиХ".

То је, каже Карабеговић, била „основа за њихову кандидатуру", која је испрва дочекана са „озбиљном неверицом, у свим структурама - од политичких до спортских".

„ЗОИ су у Европи раније организоване у земљама Алпског система и делом Скандинавије и сад се јавља један град далеко од Шамонија и Инсбрука, који нити има реалне предуслове, нити развијени зимски спорт, па је то изазвало озбиљно изненађење и резерву", објашњава један од иницијатора и организатора сарајевских Игара.

Ветар у леђа идеји о кандидатури дало је и успешно организовано Светско првенство у стоном тенису априла 1973.

Професор Љубиша Зечевић, један од идејних твораца плана, на том трагу је израдио детаљну студију о „могућности организовања ЗОИ" у Сарајеву, чији је предлог усвојен пролећа 1977.

Дан Д у Атини 1978.

Коме ће припасти домаћинство 14. Зимских олимпијских игара одлучивало се 18. маја 1978. у грчкој престоници Атини, на 80. седници Међународног олимпијског комитета (МОК).

На столу су биле три пријаве - јапанског Сапороа, шведског Гетеборга и Сарајева.

Карабеговић каже да су југословенски утицаји у МОК-у, где је представник земље био Борис Бакрач, били скромни, као и да шира подршка чланства није постојала.

Ипак, југословенска делегација је понудила „модеран концепт врло згуснутог простора пречника 32 километара", унутар кога би се одвијао целокупни програм.

Сарајеву је у прилог ишло и што је Сапоро већ био домаћин ЗОИ, док би се у Гетеборгу, приобалном шведском граду, надметања организовала на више места, удаљених неколико стотина километара.

Југословенски концепт је „схватио и прихватио" тадашњи председник МОК-а, Ирац Мајкл Морис.

„Лорд Киланин је говорио: 'У ситуацији смо или да вратимо игре где су већ биле, или да идемо на једну дестинацију где су спортисти одвојени међусобно, или да идемо на једно потпуно ново подручје са жељом и идејом да јачамо и развијамо олимпијски покрет'", препричава Карабеговић.

Велику улогу у овој епизоди домаћег спорта одиграо је и Артур Такач, југословенски атлетичар и функционер МОК-а, који је био скептичан када му је Љубиша Зечевић саопштио идеју о организацији почетком деценије.

Амерички историчар Џејсон Вуић каже да је овај пуковник Југословенске народне армије деловао из позадине, у корист властите земље.

„Пошто се гласало у две рунде, направио је договор са принцом Бертилом, председником Шведског олимпијског комитета, да ако Сарајево испадне прво, југословенски глас оде Гетеборгу и обратно", говори аутор књиге „Олимпијске игре у Сарајеву" (The Sarajevo Olympics) за ББЦ на српском.

Цитирајући Такачеву књигу „Шездесет олимпијских година", Вуић додаје да је шведски принц наводно тада обећао „гласове шест скандинавских чланица" МОК-а.

Пошто је Гетеборг испао, финалисти су били Сапоро, који је водио у првог кругу са 33, и Сарајево, са заостатком од два гласа.

Крајњи исход је био 39 гласова за југословенског кандидата, три више него за јапански град.

Градња и изградња

Одмах пошто је Сарајево добило организацију 14. Зимских олимпијских игара, почела је општа мобилизација.

„Игре су схваћене као вишеструка развојна шанса, посебна прилика за даљу изградњу Сарајева, бржи и свестранији развој туристичких и привредних капацитета, бољу искоришћеност природних ресурса, повећање девизног прилива, као повећање стопе запослености становништва", наводи Џенита Рујанац, виша научна сарадница Института за историју у Сарајеву, за ББЦ на српском.

Основан је Организациони одбор на челу са Бранком Микулићем, високопозиционираним комунистичким и државним функционером, за генералног секретара изабран је Ахмед Карабеговић, а извршним одбором руководио је Анте Сучић, градоначелник Сарајева, задужен за изградњу објеката.

Поред развојне прилике, Олимпијске игре у Сарајеву требало је да послуже „јачању осећаја заједништва" свих грађана Југославије.

„А требало је да допринесу и јачању међународног угледа земље, промоцији вредности социјалистичког самоуправљања, несврстаног пута и њене мултиетничности", указује историчарка Рујанац.

До отварања Игара у фебруару, изграђено је више десетина објеката: спортско-рекреaтивни центар Зетра, боб и санкашка стаза на Требевићу, скакаоница на Игману, смучарске стазе на Бјелашници и Јахорини, олимпијско село у Мојмилу и новинарско насеље у Добрињи са више хиљада станова и други.

Изграђено је и више десетина километара путева, додатна спортска инфраструктура, реконструисани су аеродром, железничка станица, пошта и многи други објекти, попут хотела Холидеј Ин.

Карабеговић каже да су била ангажована предузећа из свих југословенских република, баш као и спортски радници и телевизијске куће.

Погледајте видео о сарајевском хотелу Холидеј Ин:

Трновит пут кроз припреме

Од почетне идеје до одржавања ЗОИ, економске, друштвене и политичке прилике у Југославије су се мењале, углавном на лоше.

Земља је тонула у економску кризу која ће потрајати, а огледала се у порасту дуга, привредној стагнацији и успореном расту.

Јавни дуг Југославије је 1966. године износио 1,4 милијарде долара, док је 1980. нарастао на око 20 милијарди долара.

„То је период јачања незадовољства уставним уређењем земље из 1974, све израженије политичке кризе после смрти врховог ауторитета и доживотног председника Јосипа Броза Тита и отварања питања Kосова, које постаје акутни југословенски проблем", објашњава Рујанац.

Ово је, каже, уједно било и доба „значајног просперитета БиХ као политичког субјекта" када је њено руководство „приступило реализацији бројних развојних пројеката".

„Савезно руководство је подржало сарајевску Олимпијаду, између осталог, сматрајући да ће она подстаћи додатни интерес за Југославију као атрактивну туристичку дестинацију, а очекивана ревитализација туризма, развој и оног унутрашњег, планинског, требало је да допринесу економској стабилизацији државе", оцењује Рујанац.

Међутим, све чешће је постављано питање финансирања јер су припреме спровођене у време „све израженије економске кризе, пораста трошкова и несташице материјала".

Неколико месеци пошто је кандидатура прошла, донета је прва верзија „Друштвеног договора о организовању и финансирању 14. Зимских олимпијских игара 1984. године у Сарајеву".

Према овом документу који би потврдио да иза пројекта стоји цела заједница, „по једну трећину потребних средства за изградњу објеката требало је да обезбеди град Сарајево, СР БиХ, као и друге републике и покрајине", тврди Рујанац.

Али „од република није стизао позитиван одговор".

Зато је, сматра сарајевска историчарка, руководство БиХ проналазило различите начине за финансирање ЗОИ, попут домаћих и страних кредита, али и од ТВ права и позајмица од МОК-а.

Раиф Диздаревић, тадашњи председник председништва СР БиХ, каже да је убрзо по добијању домаћинства почело „минирања словеначког руководства", које се претходно сагласило са кандидатуром Сарајева.

Захтев за одлагањем или одустајање од организације Словенци су, додаје, предочили и председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на пролеће 1979. на Брду код Крања.

Неколико месеци касније, 21. јуна, са председником на Брионима разговарао је и Диздаревић, не би ли га, поред ситуације у републици, „исцрпно обавестио и о Олимпијади".

„Објаснили смо Титу и зашто је у одлучивању, по нама, био присутан елемент угледа Југославије и да би у припреми већ имала развојни карактер и донела користи земљи, посебно БиХ", објашњава 97-годишњак.

„Рекао нам је: 'Само наставите тако'".

Босанско и словеначко руководство се после тога неколико пута састало, где је Љубљана заузела „јако тврд став о одустајању или пролонгирању", правдајући га погоршањем економске ситуације, платним дефицитом, нафтном кризом и помоћи земљотресом разореној Црној Гори.

Тачку на трвења ставио је, нешто мање од годину дана од почетка Олимпијских игара у Сарајеву, нови Друштвени договор, потписан априла 1983.

Њиме је дефинисано готово у потпуности трошкове изградње, организације и одржавања Игара сносило Сарајево и СР БиХ, док је мањи део ишао на терет осталих република, а незнатна помоћ стигла је и из савезног буџета.

Од несврстаних до ентузијаста

Југославија је на спољнополитичком плану, као предводница Покрета несврстаних, међународне организације земаља које нису желеле да се определе за неку од супротстављених страна у Хладном рату, балансирала између Истока и Запада.

По многима је баш то један од фактора зашто је Сарајево добило домаћинство 14. ЗОИ.

Хладни рат је период крајње заоштрених односа капиталистичког Запада, предвођеног Америком, и комунистичког Истока, на челу са Совјетским Савезом.

Однос великих сила је знатно погоршан у време када се Сарајево кандидовало, а политичке прилике су се пренеле на спортска борилишта.

Тако су САД, уз многе друге земље, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. у Москви због совјетске интервенције у Авганистану.

Четири године касније, Совјетски Савез је узвратио истом мером када је домаћин био амерички град Лос Анђелес, а бојкоту су се придружиле и друге социјалистичке земље Источног блока.

„Од пресудног значаја за добијање кандидатуре није било друштвено-политичко уређење земље, већ њена актуелна политичка позиција.

„Од одржавања игара у несврстаној Југославији очекивало се ублажавање међународних напетости, умањивање политичког притиска и на сам спортски, олимпијски покрет", сматра сарајевска историчарка Рујанац.

Примирје у Сарајеву, додаје, требало је да ојача „регенеративни потенцијал олимпијског духа, при чему је управо овај град требало да буде мост између Москве и Лос Анђелеса".

Амерички историчар Џејсон Вуић каже да је током шесте, седме и осме декаде 20. века „олимпијски покрет патио".

„Олимпијске игре су постале веома скупе, тражило се да се граде читави стадиони, арене, хотели и да све то плаћају градови", објашњава он.

Тако је амерички град Денвер одбио домаћинство ЗОИ 1976. пошто су становници на референдуму одлучили да не желе Олимпијске игре финансиране државним средствима.

А упоредо се одвијала и политизација такмичења.

Неколико дана пред почетак Олимпијских игара у Мексико Ситију 1968, полиција је побила стотине студената који су протестовали због овог догађаја, да би четири године касније, у Минхену, палестински терористи убили израелске спортисте, претходно их узевши за таоце.

Лос Анђелес је домаћинство, као и Сарајево, добио у Атини 18. маја 1978, поставивши тада несвакидашњи захтев и другачији пословни модел у односу на ранију олимпијску праксу.

„Град ни под којим условима не би плаћао или сносио одговорност за догађај, већ би био приватно финансиран - корпоративна Олимпијада", писао је Вуић у његовој књизи.

Каже да је таква одлука пркосила дотадашњим правилима и разљутила челнике МОК-а, али их и довела пред свршен чин, будући да је град анђела био једини кандидат за летње Игре.

Историчар Вуић сматра да наводна идеја око „заједничког окупљања у мултиетничком Сарајеву" између бојкота двеју Летњих олимпијских игара, никада није била намера, већ је организација добијена „сплетом срећних околности".

„Нико у Београду није размишљао о томе да спаја два света, нити су у Вашингтону или Москви имали било шта са тим.

„Једноставно је мала група људи добила организацију ЗОИ и то се никада више неће десити", додаје Вуић.

'Последње мале игре'

Зимске олимпијске игре у Сарајеву отворене су 8. фебруара на свеже реновираном стадиону Кошево, пред око 60.000 људи.

Више од 7.000 новинара било је раштркано по граду преносећи спортске догађаје на снегу и леду, од слалома и велеслалома, боба и санкања, нордијске комбинације и ски скокова, до хокеја и клизања.

Подршка је стизала и од МОК-а и председника Хуана Антонија Самарана, коме су ово биле прве Олимпијске игре у дугом мандату.

У извештајима који су усвајани после ЗОИ, организација је похваљена, а финансијски биланс је наводно био позитиван.

Америчка телевизија АБЦ је платила 91,5 милиона долара за права преноса, што је тада била рекордна свота за Зимске олимпијске игре.

Од тога је Сарајеву напослетку припало 66,5, а МОК-у 25 милиона долара.

Карабеговић тврди да су то прве олимпијске игре „завршене са позитивним ефектом".

„Кад само све платили, и изградњу, и трошкове укупне организације, имали смо суфицит од 12 милиона тадашњих долара које смо даље улагали", истиче он.

Историчар Џејсон Вуић каже да је организација на много нивоа била беспрекорна и да су многи учесници били презадовољни гостопримством и затеченим стањем.

Организатори су, додаје, анализирали претходне Игре и учили на туђим грешкама, посебно када је реч о новцу.

„Била је то, са једне стране, комбинација страха да не разочарају људе, док је са друге био моћни Бранко Микулић, као гарант успеха", оцењује Вуић.

Међутим, он сматра да је, упркос доброј вољи, организација ЗОИ била „лоша идеја" јер Сарајево ипак „није постало зимски центар".

„То су последње мале Игре јер Лос Анђелес већ нису биле, много су зарадили, а следеће ЗОИ 1988. биле су у канадском Калгарију, где су потрошили далеко више новца и онда на лето Сеул, са више од милијарду", тврди Вуић.

Прво и последње социјалистичко место

Поред афирмације и угледа у свету, Карабеговић сматра да су ЗОИ Сарајеву донеле и услове да млади људи имају богатији и садржајнији живот у граду.

„Сарајево је постао модеран европски град у коме је снажно нарастао интерес за туризам, те је из године у годину долазио све већи број гостију", тврди он.

Међутим, крвави грађански рат који је избио 1992. на тлу Босне и Херцеговине прекинуо је дотадашње активности, а бројни олимпијски објекти и симболи су током вишегодишње опсаде уништени.

Али, Сарајево није било заборављено.

На Играма у норвешком Лилехамеру 1994. палиле су се свеће за страдале у босанској престоници, а Хуан Антонио Самаран, председник МОК-а, на отварању је замолио да стану „борбе и убијања".

Шпанац је тих дана накратко посетио престоницу БиХ како би пренео „поздраве олимпијаца целог света" и обећао да ће помоћи реконструкцију олимпијских објеката после рата, што је, како је касније говорио, и испуњено.

„О сарајевским Олимпијским играма се данас може говорити као о последњем бљеску социјалистичког система и умећа једне генерације, краткорочној утопији која није имала прижељкивани мобилизациони, нити интеграциони потенцијал у условима све снажнијих дисолуцијских процеса у Југославији.

„Чини се да је новинарка Вашингтон поста Џејн Ливи за Олимпијаду у Сарајеву с правом написала да је то била 'златна јабука у мору сивила'", закључује Џенита Рујанац.

Погледајте видео о опсади Сарајева

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]