Фудбал и Босна и Херцеговина: Асим Ферхатовић Хасе - прича о „прототипу Сарајлије" који је „играо из мерака"

„Сви у напад, један је Хасе."

Стихови песме сарајевске групе Забрањено пушење последње су поруке које фудбалери Фудбалског клуба Сарајево угледају са две стране тунела кроз који излазе на терен стадиона Кошево.

Посвећене су Асиму Ферхатовићу званом Хасе, легендарном нападачу и најбољем стрелцу тог клуба бордо боја, чији стадион од 2004. године носи његово име.

На 256 утакмица постигао је 100 голова за Сарајево, које је напустио само једном, на два месеца, током 16 година каријере.

„Упркос неоспорној фудбалској величини", на питање како би описао Асима Ферхатовића, његов дугогодишњи пријатељ и саиграч Мирсад Фазлагић каже за ББЦ на српском да ће га Сарајево пре свега памтити као „доброг човека који је свима помагао".

„Тешко ће се поновити Асим Ферхатовић као човек, који је био отворен, праведан. Сви смо ми грађени од добрих и лоших нити, само он није имао лоших", каже Фазлагић.

Фарук Хаџибегић, бивши фудбалер Сарајева и Југославије, као и селектор Босне и Херцеговине, рођен је 1957. године, када је Хасе већ био најбољи играч Сарајева, „играјући фудбал из мерака", каже Хаџибегић.

„Једно време сам мислио да сам члан његове фамилије и да је он члан моје куће, јер се у њој стално причало о Сарајеву и Асиму - и нисмо било једина таква кућа", сматра он.

'Човек и Сарајлија, па тек онда фудбалер'

Ферхатовићев пут кроз први тим Сарајева почиње 1951. године, када је као тек пунолетни дечак добио прилику да заигра за сениоре.

Убрзо је израстао у главног нападача бордо тима, 1956. постаје и најбољи стрелац, а 1964. године са 19 голова у Првој лиги Југославије постао је и најбољи голгетер првенства.

„Никад се није загревао, по томе је био необичан, а пред утакмице је био невиђени тремарош, иако то после по игри не бисте рекли", описује 80-годишњи Мирсад Фазлагић, који је уз Ферхатовића провео последњих шест година његове каријере.

Оно по чему ће га многи памтити био је „изузетан дриблинг, јак ударац, али и невероватна снага", додаје он.

„Имао је посебну вештину да се у трку заустави у месту, па сам се ја после са њим шалио да је био прво возило са серво уређајем које је стигло у Југославију - други би само пролетели, а он би остао у месту", препричава са осмехом овај витални пензионер.

Вештине на терену донеле су му 1961. године и позив у југословенску селекцију, када се та репрезентација на његовом Кошеву састала са Јужном Корејом.

Иако је одиграо читаву утакмицу, био му је то први и последњи меч у дресу са државним грбом.

„Када бисмо ишли да играмо у Београду или у Сплиту, на пример, навијачи су посебно долазили да виде њега - питали би да ли је Хасе дошао, јер ако није, неће ни да иду на утакмицу", присећа се Фазлагић.

Памти и посебан третман који је Сарајево због Ферхатовића имало приликом гостовања Црвеној звезди.

„Увек би се приредио дочек за нас, а фрижидери са суџуком, месом, ћевапима и осталом храном уносили су се у ресторан Мадера, како би се уприличило 'вече Асима Ферхатовића'", прича Мирсад.

Фаруку Хаџибегићу и данас је у глави слика Ферхатовића „у његовом чувеном мантилу, разбарушене косе", како долази на стадион Кошево да гледа тренинге генерације фудбалера Сарајева, годинама после окончања каријере.

„Погледао би неколико минута тренинг и отишао, као кокошка која проверава да ли су пилићи у реду.

„Сматрао нас је све сопственом децом, фамилијом, за свакога је имао топлу реч, био је решење за многе проблеме, помагао је свима и у граду су га сматрали гаранцијом нормалног живота у Сарајеву", препричава Хаџибегић.

Зијад Шваркић први директан контакт са Ферхатовићем остварио је током 1970-их.

На једном од градских турнира, Хасе је предавао победничке пехаре и медаље, што је била додатна мотивација за дечаке у бордо дресовима, прича Шваркић, који је био међу њима.

„Ми у њега гледамо као у бога, а он дође и сваког похвали и помилује по глави. Размишљаш да не переш косу недељама, јер те Хасе додирнуо", присећа се са осмехом фудбалски тренер који је у клубу провео укупно 17 година.

Заштитник младих био је и ван фудбалског терена, посебно у Вратнику, каже његова ћерка Мердина.

„Наш крај је у то време био познат и по 'жешћим момцима', а отац је настојао да 'савија' те момке у правом смеру.

„Узимао их је да раде код њега у радњи и тако је желео да их окупира, а за то им је наравно плаћао, па је било двоструко добро", каже 65-годишњакиња.

Поред Вратника, Асим је обожавао читаво Сарајево, које је ретко напуштао, каже Мердина.

„Не разумеш ти мене, моја Вахдо, ја волим Сарајево више него себе", говорио је супрузи, забележили су у ФК Сарајеву његове речи.

„Много му је значило то што је носио олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма у Сарајеву - сви смо били поносни, а он посебно", сећа се ћерка Мердина.

Ко је био Асим Ферхатовић Хасе?

'Не могу, брате, ја играти за новац, могу играти само у Сарајеву'

Ферхатовић је у Сарајеву био од 15. до 33. године, када је и окончао каријеру, али је његов стаж у клубу бордо боја накратко прекинут само лета 1963. године, када је прешао у истанбулски Фенербахче.

Турски тим тада му је понудио „уносан уговор", али и „пуно припрема, путовања и обавеза", што није било за њега, каже за ББЦ на српском Фуад Музуровић, који је са Ферхаотићем наступао за Сарајево после његовог повратка из Турске.

Сарајлија је у Истанбулу одиграо седам утакмица и постигао један гол, наводи се на сајту Бордо времеплов.

„Не могу, брате, ја играти за новац и слушати како требам играти.

„Хвала им, били су коректни и нису ми правили проблеме. Рекао сам им да ја могу само у Сарајеву играти", чувене су речи Ферхатовића, које преноси Бордо времеплов.

По повратку у Сарајево, одиграо је опроштајни меч против Жељезничара на Грбавици, а навијачи оба сарајевска великана, њих око 15.000, тог дана аплаудирали су Ферхатовићу уз скандирање „Хасе, Хасе, Хасе", описано је у Бордо времеплову.

Он је постигао први гол у победи (3:2), која је клубу донела опстанак, а тада је настала и легенда о стативи, само једна од славних прича о Асиму Ферхатовићу.

„Лопта се закопрцала у Радовићевој мрежи, а за њом је утрчао и стрелац Ферхатовић и још неколико пута постигао погодак, обесио се о мрежу и стативе извалио из лежишта", записао је Томислав Чича, тадашњи дописник листа Футбал.

Приврженост клубу није престала ни када је после 1966. на стадион уместо у копачкама почео да долази у оделу.

Помагао је присуством на тренинзима, финансијски и бригом о млађим играчима, иако није имао ниједну званичну функцију, каже Фазлагић.

Звезда без луксуза и возачке дозволе

„Ко игра за рају и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику", саветовао је Атиф сина у песми Памтим то као да је било некад групе Забрањено пушење.

Иако никада није завршио у нижеразредном клубу из Вратника, Хасе јесте играо за рају, али и са њом, баш у том крају Сарајева.

На чувеном терену за мали фудбал у Вратнику, са истим жаром је играо као и када би на стадион Кошево долазили чланови Велике четворке, Партизан, Црвена звезда, сплитски Хајдук или Динамо из Загреба, каже Мирсад Фазлагић.

„Одиграо би са комшилуком, па директно после на тренинг или утакмицу", прича некадашњи капитен и тренер Сарајева.

Када није играо фудбал, мали или велики, руте његовог кретања биле су предвидиве.

Ако није био у Ватрогасном дому или Планинарском друштву у близини његове куће, где је са пријатељима играо шах, карте и табле, стару турску друштвену игру, Хасе је боравио у хотелу Стари град у центру Сарајева или његовој ћевабџиници „Деветка" у чаршији.

„Никада није возио кола, чак ни возачку дозволу није имао, иако је као момак возио веспу, једну од првих у Сарајеву и причали су ми да је то била баш атракција, а касније смо га возили или ми или таксисти", са омсехом прича ћерка Мердина, данас 65-годишња докторка.

Ферхатовићева популарност и статус у Сарајеву за његове две ћерке и сина није значила да ће моћи да иду лакшим путем у животу.

„Рекла бих да нам је то била и отежавајућа околност, јер нам је лествица била високо постављена, а наша обавеза је била да будемо добри и пристојни, како не бисмо обрукали оца", каже Мердина Ферхатовић.

Породица је, упркос слави и новцу који је отац зарађивао, „живела минималистички", у истој породичној кући у којој је Хасе одрастао, док је у другој половини куће живео Асимов брат са породицом, додаје она.

Судбоносна недеља и недочекана титула

Уочи првенства 1966. године, тим Сарајева био је спреман покуша да достигне нешто што дотад ниједан тим из овог града није учинио - да постане првак Југославије.

Али, осмо коло и октобарски дуел са Ријеком на стадиону Кантрида пољуљао је амбиције тима.

Мирсад Фазлагић, који је тада био на терену, присећа се да је Ферхатовића силина старта противничког играча „избацила са терена скроз до ограде", услед чега је покидао мишић колена.

У том тренутку „нико није ни помислио да ће то бити крај његове каријере", додаје 78-годишњи Фуад Музуровић, који је тада имао 21 годину.

„Покушало се, било је операција, али више није могао", прича Музуровић.

Била је то „недеља кад је отиш'о Хасе", али само са травнатог терена.

Остао је уз тим, редовно долазио на тренинге и подржавао дојучерашње саиграче у намери да досањају његов сан о наслову шампиона Југославије, каже Музуровић.

Успели су победом 2. јула на стадиону Кошево над Челиком из Зенице (5:2), пред 30.000 навијача.

„Иако је одиграо само осам мечева те сезоне, итекако је имао удела о освајању титуле.

„Много су нам значили његови савети, проводио је много времена са нама, није био званично у стручном штабу, али је помагао много тренерима", сећа се Фуад.

'Свачији'

Када се нађу пред задатком да одаберу највећу фудбалску легенду њиховог града, Сарајлије ће давати различите одговоре, у зависности од тога да ли им је у срцу плава боја Жељезничара или бордо Сарајева.

„Увек је било то да је неки спортиста 'наш', а неки 'њихов'.

„А Асим је био свачији, то је велика разлика", сликовито ће Мирсад Фазлагић, 80-годишњи Сарајлија.

Његове речи потврђује и начин на који је Ферхатовића описивао Реџад Ћатић, бивши дугогодишњи председник ривалског Жељезничара.

„Ми, Вратничани, били смо и остали поносни на Хасеа. Он је симбол, не само Вратника, него и Башчаршије, и Сарајева, и Босне и Херцеговине.

„И не само као фудбалер, спортиста, него као човек, инсан. Он је за живота био наша легенда", преноси Ћатићеве речи Ал Џазира.

'Дан кад је отиш'о Хасе'

Вече тог 23. јануара 1987. године није се много разликовало од других.

Ферхатовић је отишао до Ватрогасног дома у његовом Вратнику, недалеко од Градске већнице, где је са пријатељима играо шах и табле, сећа се његова ћерка Мердина, тада 28-годишњакиња.

„Кад је стигао кући, пожалио се да му није добро и рекао да иде да легне, а ја сам отишла да му скувам чај", прича данас 65-годишња инфектолошкиња.

Који минут касније, њен отац је преминуо, дан уочи 54. рођендана.

Иако различити извори наводе да је датум Ферхатовићеве смрти 25. јануар, у издањима југословенских дневних листова 24. јануара објављена је вест да је Хасе умро, као и да ће тог дана у Сарајеву бити одржана сахрана, о чему је писао Бордо времеплов, интернет портал намењен историји ФК Сарајева.

Касне вечери 23. јануара телефон је зазвонио Мирсаду Фазлагићу, са друге стране жице била је Мердина са лошим вестима.

„Ја сам одмах отишао тамо и сносио сам његово тело са спрата куће, а сећам се да је десна страна је била потпуно модра, претпостављам од изливања крви", присећа се ноћи када је изгубио дугогодишњег пријатеља.

Следећег дана била је Ферхатовићева џеназа, односно сахрана, али све што се тог 24. јануара дешавало ишчезло је из Мирсадовог памћења.

„Нисам могао себи да дођем и не умем да репродукујем шта се дешавало", каже овај витални 80-годишњак.

Вест о смрти Ферхатовића, 17 година млађег Зијада Шваркића затекла је у Чапљини, где су се првотимци Сарајева припремали за пролећни део првенства Југославије, али су се исте вечери вратили у Сарајево, како би следећег дана били на сахрани.

Уочи одласка на гробље Баре, које је смештено недалеко од стадиона Кошево, Зијад је седео у једној од чаршијских кафеџиница са пријатељем, власником ћевабџинице, заклетим навијачем градског ривала Жељезничара.

„Њему Жељо све, а плаче к'о година.

„Каже ми 'да није Хасета, ја не бих имао ништа'", сећа се разговора тог 24. јануара 1987.

Пријатељ му је објаснио да је од Ферхатовића позајмио новац да покрене ћевабџиницу, а Хасе му је рекао да ће вратити „ако скупи".

Тај дан памти и по „киши и хладном, правом зимском времену", али и „огромној маси људи" која се сливала до гробља Баре.

„Сви таксисти са чаршије возили су бесплатно до гробља јер су обожавали Хасета, стално се са њима возио, застајао да поприча.

„Мислим да ни на једној сахрани нигде није било толико људи", каже Шваркић.

Како Хасе живи кроз песме, улице, стадион и ћевапе

Више од три деценије касније, сарајевски таксисти и даље се сећају Ферхатовића.

Док ме вози ка стадиону Кошево, од 2004. године преименованом у Стадион „Асим Ферхатовић Хасе", један од њих ме пита због чега идем до тог здања.

Када сазнаје циљ, овај крупни мушкарац у четрдесетим годинама развлачи осмех, па каже да је „питар", како себе називају ватрени навијачи Сарајева.

Додаје да мит о Ферхатовићу још живи у Сарајеву, а и његова генерација, која није имала прилику да га гледа на фудбалском терену, много тога зна о „легенди клуба".

„Ма, шта да ти кажем, он ти је као Тито!", уз осмех ће таксиста.

Јосип Броз Тито, доживотни југословенски председник, и Асим Ферхатовић преплићу се и у песми Забрањеног пушења „Недеља кад је отиш'о Хасе".

Упркос томе што се Ферхатовићево име и надимак помињу више пута у песми, певач бенда Неле Карајлић је годинама касније за Хрватску телевизију изјавио да је то „најлепша песма икада посвећена Титу".

У њој се помиње како је Хасе „тукао Русе, Немце и Енглезе", иако Хасе на терену није тукао екипе из ових земаља, као и то да је отишао мајске недеље, а Ферхатовић је каријеру окончао у октобру, док је преминуо у јануару.

Осим у мислима Сарајлија, име Асима Ферхатовића и данас се може видети у престоници Босне и Херцеговине.

Стадион Кошево од октобра 2004. године носи његово име, једини споменик испред стадиона посвећен је Ферхатовићу, а дугачке степенице које одатле воде ка другом делу насеља Кошево излазе на улицу названу по њему.

Више деценија организује се и меморијални турнир у малом фудбалу у његову част, као и шаховски турнир, док му је посвећена и једна чесма на Башчаршији.

Велики знак са презименом Ферхатовић и даље је један од симбола чаршије, где његов братанац и бивши фудбалер Сарајева Нијаз Ферхатовић, држи ћевабџиницу „Петица", у којој се неретко окупљају навијачи са бордо бојом у срцу.

Чак и 37 година после очеве смрти, а више од пола века од краја његове играчке каријере, за Мердину Ферхатовић он је често неизбежна тема приликом сусрета са суграђанима.

„Углавном се људи угодно изненаде када чују чија сам ћерка, а нове приче о томе коме је све помогао чујем свако мало и после толико година", каже ћерка легендарног играча Сарајева.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]