Светско првенство у фудбалу: Како је изгледао живот Благоја Моше Марјановића и других путника у Монтевидео

Мала Вишња Марјановић и њен брат Зоран никада са оцем нису волели да иду у шетњу.

Живели су недалеко од Теразија, у самом центру Београда, али би њихов пут од неколико десетина метара до Кнез Михаилове улице знао прилично да се одужи - чак и до сат времена.

„Кренемо да ми тата купи ципеле или да нешто погледам, али на сваких пет корака неко би нас зауставио", присећа се у разговору за ББЦ 81-годишња Вишња.

„И онда би се само чуло како тату дозивају - Мошо, Мошо, Мошо, Мошо, Мошо."

Јер Моша није било ко, већ Благоје Марјановић, славни фудбалер БСК-а, Југославије и један од најважнијих репрезентативаца на првом Светском првенству у Уругвају 1930. године.

Марјановић је познат и као први професионални фудбалер у Београду, јер је добијао новац по голу, у време када су сви фудбалери играли за џабе, као и део славног дуа са Александром Тирнанићем Тиркетом.

„Онда би кренула питања 'је ли, бре, Мошо, како си дао онај гол, пребацио лопту са ноге на груди, па опет на ногу'... И то је трајало у недоглед", каже Вишња Марјановић уз осмех.

И док Митровић, Тадић, Влаховић и остали „орлови" на Мундијалу у Катару покушавају да уђу у легенду, мит о Моши, Тиркету и чувеном Уругвају и даље живи, готово читав век после тог Монтевидеа.

„Једном ми се у кафићу момак представио речима да је он Мошин унук", каже 34-годишња Миа Марјановић, унука Моше Марјановића, за ББЦ на српском.

„Само сам се насмејала и питала га 'па шта сам онда ја'", додаје.

Репрезентативце Југославије који су били у далеком Уругвају касније су задесиле најразличитије судбине - неки су постали тренери и селектори, попут Моше и Тиркета, али је било и лучких радника, професора и инжењера, док је дефанзивац Момчило Ђокић у пензију отишао право са бране Ђердап, где је радио.

„Док је мој отац био жив, он је био цар, а ја сам уз њега био мали царић - водио ме на утакмице, долазили нам у кућу великани глумишта, фудбала, новинарства и упознао сам поред њега много људи", наводи за ББЦ 71-годишњи Мирослав Ђокић, Момчилов син.

Најтрагичнија судбина задесила је капитена Милутина Ивковића Милутинца, који је стрељан током Другог светског рата.

Гордана Јакшић, братаница Милована Јакшића, голмана тадашње репрезентације, изјавила је раније за Новости да је њен стриц „тешко, ако је икад уопште и преболео, губитак Милутинца" и да је за њим жалио целог живота.

Марјановићи су за то време у истом стану у центру Београда - око ког већ дуго постоји доста проблема - и у чијим витринама се и даље налазе бројне Мошине медаље и успомене.

„Ту су и копачке из Монтевидеа... Још има блата на њима", каже уз осмех Олгица Марјановић, мајке Мие Марјановић.

Марјановићи некада

Вишња Марјановић већ дуго без проблема шета београдским улицама.

Нико је не зауставља као некада, када је ишла са оцем.

„Стално су га питали исте ствари и мој тата је са бескрајним стрпљењем свима одговарао, а они су га сви гледали као да им прича не знам ни ја шта", сећа се.

Колико је био популаран показују и разне друге приче из тог периода - да су за њега посебно правили парфеме и ципеле, као и увозили штоф директно из Италије како би му шили одела, а све то нико није хтео да му наплати.

Јер он је чувени Моша, део чувеног дуа Моша - Тирке, који многи сматрају једним од најбољих у историји репрезентације.

„Просто су га људи толико волели желели су да му учине", каже његова ћерка.

Рођена је 1941. године, када је Марјановићева каријера већ била у заласку и када су ратни бубњеви над Европом увелико добовали.

Доба у којем је одрастала памти као „време бескрајне скромности".

„Мој тата је имао копачке сачувај ме боже, са ексерима... Не знам како је уопште ходао у њима, а камоли трчао", каже Вишња Марјановић.

Из тог периода, наводи, памти и то да њен отац био страствени пушач - „цигарете није гасио ни дању, ни ноћу" - као и велике тишине у кући на дан утакмице.

„Сви су ћутали, мама ништа није кувала и сви су били избезумљени шта ће бити на утакмици... Зато сам вероватно и замрзела фудбал.

„Исто је било и кад се изгуби, тишина сачувај боже, сви ћуте а ми клинци се скембавамо негде, само да се склониш са пута."

Али зато после победе „славље до неба".

„Ишли бисмо на ћевапчиће у кафану Сложна браћа, па чекаш да дође онај са ушећереним воћем, чему смо се ми клинци наравно радовали.

„Тако вам је то у фудбалу, увек 'или - или'. Или бескрајна срећа или пакао", додаје Вишња Марјановић, попут искусног фудбалског тренера.

Моша и Монтевидео

Благоје Марјановић рођен је 9. септембра 1907. године у Београду и од малена је волео лопту.

Каријеру је почео у млађим категоријама Југославије, али је највећу славу достигао у редовима Београдског спортског клуба (БСК), једног од од најбољих предратних клубова.

Са БСК-ом је освојио пет шампионских титула.

Играо је на више позиција у тиму - почео је као десно крило, често био и класичан центарфор, али је најдуже играо и највише пружио као десна полутка, наводи се књизи Хроника прве лиге (1923 - 1940) Бобана Живановића.

У репрезентацији има 57 наступа и 36 голова, што је био рекорд све до појаве Стјепана Бобека, који је дуго био најбољи стрелац у историји националног дреса.

Бобеков рекорд 2021. године оборио је Александар Митровић, тренутни центарфор Србије.

Од међународних турнира, Марјановић у биографији има Олимпијске игре 1928. године и прво Светско првенство 1930. године у Уругвају.

Реч је о једној од најпознатијих прича домаћег фудбала, о којој је новинар Владимир Станковић написао књигу, а Драган Бјелогрлић 2010. снимио филм „Монтевидео, бог те видео".

Четири године касније уследио је и наставак „Монтевидео, видимо се".

На том првенству дрес репрезентације Југославије, због бојкота хрватских фудбалера, услед селидбе фудбалског савеза из Загреба у Београд, бранили су само београдски фудбалери.

Југославија је у Монтевидеу била у групи са Боливијом, коју је савладала 4:0, и моћним Бразилом - као у Катару, само што је резултат био другачији него пре неколико дана.

Југословени су повели голом Тирнанића у 21. минуту, а убрзо је предност повећао Ивица Бек.

Бразил је до краја само успео да умањи пораз - било је 2:1.

У полуфиналу уследио је меч против Уругваја, када је Југославија повела голом Вујадиновића већ у четвртом минуту, али је до краја убедљиво савладана 6:1.

Међутим, у бројним извештајима са тог меча наводи се низ сумњивих радњи - да је, на пример, један гол примљен из офсајда, а други уз асистенцију полицајца који је стајао крај терена, који је лопту вратио у игру.

За Југославију су играли: Милован Јакшић, Милутин Ивковић Милутинац, Драгослав Михајловић, Милорад Арсенијевић, Момчило Ђокић, Љубиша Стефановић, Ивица Бек, Благоје Марјановић, Александар Тирнанић, Ђорђе Вујадиновић, Бранислав Секулић, Драгутин Најдановић и Бранислав Хрњичек.

Моша после Монтевидеа

Марјановић је после Монтевидеа кратко играо за Чукарички, а Други светски рат је провео у заробљеништву.

Поред ћерке Вишње имао је и сина Зорана, касније познатог колекционара плоча у Београду, који је преминуо 2019. године.

После рата бацио се у тренерске воде, прво у суботичком Спартаку, а потом у ОФК Београду, наследнику БСК-а, са којим 1953. и 1955. године осваја два Купа маршала Тита.

Неколико година радио је и у Италији, где је водио Торино и Катанију.

„И тамо су га заустављали на улици, стан је после победа био препун бомбоњера, новине пуне хвалоспева, али кад изгубиш одмах објаве како траже новог тренера", наводи његова ћерка Вишња.

„Мени је то било ужасно - час си бог, час те бацају у блато."

Непосредно пред нови одлазак у иностранство доживео је мождани удар.

„Сутрадан је требало да путује, али га је брат нашао у купатилу како лежи", присећа се Вишња Марјановић.

„То је био толико јак удар, да је мамин рођак из Загреба, чувени неурохирург, рекао да не би преживео да није имао тако здраво срце и здрав организам.

„Две године је био у болници, али је до краја живота тешко говорио", каже она.

Преминуо је 1984. године, а коју годину касније родила се Миа Марјановић, његова унука, ћерка његовог сина Зорана.

„Врло ми је жао што га нисам упознала, јер сам целог живота слушала приче о њему - о томе што је радио и какав је био човек, како се понашао према породици и колико је био благ", каже она.

Готово 100 година после Монтевидеа, за Марјановића и даље сви знају.

Вишња и њена братаница Миа кажу да је тако пре свега због филма „Монтевидео, бог те видео".

„После тог филма је био општи делиријум", каже Вишња кратко.

„Сећам се основне школе, где нико није знао за њега, ни ученици, ни професори - били су као 'супер', али нису имали појма ко је то, а после филма је све било другачије", додаје Мошина унука.

Услед те популарности, Миа је 2011. године извела почетни ударац на утакмици којом је обележено 100 година ОФК Београда.

„Знам да је моја породица на филм имала једну замерку - да је представљен као женскарош, што никако није био, али разумем да је то урађено за потребе филма, да буде занимљивији", каже Миа.

Касније је, како наводи, постојала и идеја да се сними трећи део, али су од ње одустали.

„Требало је да се бави тиме ко је како од њих завршио и како су пали у сенку, али мислим да би то била тужна прича... Нису то биле лепе судбине", сматра она.

Остали после Монтевидеа

Александар Тирнанић је после рата радио на стварању неке нове фудбалске репрезентације.

Селектор националног тима био је током готово читавих педесетих, када је Југославија учествовала на Мундијалима 1954. у Швајцарској и 1958. у Шведској.

Потом је био и део селекторске комисије на Европском првенству 1960, када је освојено сребро, као и на Олимпијским играма исте године, када је освојено злато, што су неки од највећих успеха репрезентације у историји.

Преминуо је 1992. године.

Сличну судбину имао је његов некадашњи саиграч Милорад Арсенијевић, звани Балерина, који је био селектор на Мундијалу 1950. у Бразилу.

Арсенијевић је потом као инжењер радио у железници и предавао на Електромашинском и Саобраћајном факултету у Београду, а преминуо је 1987.

Ђорђе Вујадиновић, звани Носоња, био је дугогодишњи селектор омладинске репрезентације, Теофило Спасојевић правник, док се тренерским послом бавио и Бранислав Секулић, који је у два наврата водио и Црвену звезду.

Момчило Ђокић је такође једно време био тренер, али је пре свега радио у предузећу Хидротехника, због чега је у пензију отишао са бране Ђердап, коју су они градили.

У филму је познат по надимку Гусар, што се његовом сину не свиђа.

„Никада га нико није тако звао", каже изричито.

„Имао је надимак Главоња, зато што је као халф (централни играч одбране) добро играо главом, а имао је и обичај да пре утакмице главом води лопту по терену, па му је публика скандирала 'Мома Главоња, Мома Главоња'", каже Милован Ђокић.

Голман Јакшић, који је због одбрана у Монтевидеу добио надимак „Ел Гранде Милован", по завршетку каријере је имао књижару и штампарију, а потом је био и један од оснивача ФК Црвена звезда.

Преминуо је у Египту 1953. године од срчаног удара, током турнеје са црвено-белима.

„Ја сам у то време била у Швајцарској, а Радио Женева је прекинуо програм и објавила да је преминуо велики југословенски голман, Милован Јакшић - Ел Гранде Милован", навела је његова братаница Гордана.

Нападач Ивица Бек се после Монтевидеа вратио у Француску, где је играо и пре турнира, као један од првих интернационалаца са ових простора.

Неколико година после Монтевидеа узео је француско држављанство и за „триколоре" одиграо неколико утакмица, а по завршетку каријере бавио се разним пословима - имао бистро, продавао на пијаци и био лучки радник, пише Моцарт.

Преминуо је 1963. у француском градићу Сету, где је и сахрањен.

У иностранству је завршио и Драгослав Михајловић - 1944. је отишао у Аустралију.

Најтрагичнију судбину имао је капитен Милутин Ивковић Милутинац.

Гестапо га је ухапсио у Београду 1943. године, затворио у логору на Бањици и потом стрељао.

Ивковић је претходно дипломирао на Медицинском факултету и отворио ординацију у Кнез Михаиловој, где је радио као дерматолог.

Ела Ђорђевић, његова унука, данас живи у Америци са породицом, а у Београду је била 2013. године, када је Милутинац добио бисту код стадиона Партизана.

Марјановићи данас

Вишња данас живи пензионерским животом, после 40 година бављења новинарством у Политици где, како каже, већина људи није знала да је она Мошина ћерка.

„У животу нисам изговорила реченицу 'ја сам ћерка Моше Марјановића'", истиче.

„Мој брат Зоран је волео фудбал, али никада нисам могла да схватим ту занесеност, цику и вриску, да сви цветају од среће и задовољства, па то буде чист делиријум - коментатори на радију и телевизији само што не умру кад викну гооооол"."

Миа се данас бави ПР-ом и ускоро ће напунити 35 година.

Она и њена мајка Олгица данас живе у Мошином стану на Теразијама, који је и даље препун његових ствари.

„Чувам те успомене, Зоран мој је то чувао драгоцено, све значке, новинске чланке... То су рарирети и успомене којих се никада нећемо одрећи", каже Олгица.

Међутим, Миа каже да је тај стан „проблематичан у више сегмената".

„Њега је Моша добио, али смо ми у њему имали станарско право само као заштићени подстанари и моји родитељи никада нису могли ни да га откупе", каже Миа Марјановић.

Стан је реституцијом 1991. године припао Српској православној цркви и Марјановићи данас у њему плаћају кирију.

„Разни су нам обећавали да ће се то решити, али није се још решило, стално смо у страху", наводи Олгица Марјановић.

„Чекамо да се држава мало смилује на нас - нада умире последња, ништа нам друго не остаје него да се надамо", додаје њена ћерка Миа.

Фудбал, како каже, прати помало.

„Волела сам са татом раније да идем на утакмице, то је другачије него да гледам преко телевизора, пре свега због енергије на стадиону.

„Ишли смо да гледамо ОФК, али и на Звездине, тата је био звездаш, па сам и ја".

Њена тетка Вишња фудбал понекад гледа, али „не са страшћу".

Меч Србије и Бразила у Катару није гледала - имала је госта, каже.

Ипак, неке ствари добро зна.

„По завршетку факултета често сам радила као преводитељка италијанским клубовима када су гостовали у Београду и тако сам упознала разне тренере.

„Чувени шведски тренер Нидс Лидхолм је једном рекао да сви фудбалери трче за лоптом и сањају да дају гол, а да постоје лопте које трче за фудбалерима, али само оним најбољим."

Е, па, Мошу је лопта, кажу, и те како јурила.

А он онда кад је пребаци са ноге на груди, па опет на ногу...

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]