Фудбал, Југославија и Србија: „Људи моји, је ли то могуће“ - тренуци које навијачи не заборављају

Велики екран насред собе, момци и девојке у дресовима репрезентације прате телевизијски пренос, пиво и грицкалице на столу, а напетост у просторији може да се сече ножем.

Игра се 90. минут, Србији је потребан гол за одлазак на Мундијал, а са друге стране су Кристијано Роналдо и моћни Португал.

„Још једном лопта у шеснаестерцу, ево прилике, Митровић и - гоооол, гооол, гооол, гооол, Србија води."

Ова реченица или урлик Гојка Андријашевића, коментатора телевизије Спорт клуб, милионима навијача Србије представљала је најлепшу музику за уши и увод у славље због победе од 2:1 и пласмана на Мундијал.

„Увек гледаш да се суздржиш, али имаш тај тренутак кад кажеш себи - е сад ћу да се 'пустим' и тако је било у Лисабону - заиста сам се пустио у преносу", каже Андријашевић за ББЦ на српском.

Иако сада еуфорија тресе фудбалске навијаче, у историји репрезентације некадашње Југославије, а потом и Србије није баш било превише сличних победоносних утакмица и прилика за спектакуларне преносе.

Пласман Србије на Мундијал у Катар права је прилика за подсећање на неке од њих, за све генерације навијача.

Историјске утакмице и преноси

1) „Људи моји, је ли то могуће"

За искусније познаваоце репрезентативног фудбала у бившој Југославији вероватно нема напетије ситуације и срећнијег завршетка од ове из Сплита 1983.

Југославији је на стадиону Пољуд била потребна победа да би се пласирала на Европско првенство у Францској 1984.

Два пута је Сафет Сушић те децембарске вечери грејао 30.000 срца навијача на обали Јадранског мора, али су се Бугари враћали у живот.

У последњих пола сата, као на траци су се смењивали напади пред једним, па пред другим голом, а како је време одмицало, нада тадашњих Југословена, па и телевизијског коментатора Младена Делића полако се гасила.

„Нема више времена за било шта,

Нема времена, 45:38… Вујовић, Вујовић…

Ма ево шанса! Гол! Гол, људи, ма је ли то могуће, лудница шта је ово!

Шта ће се ово догодити?

3:2, Ко, ко?

Па људи, шта је ово? Радановић, Радановић... Радановић!

Је ли то могуће, тресу се трибине, шта ћу вам рећи, поштовани гледаоци."

Љубомир Радановић је и 30 година касније тврдио да у почетку није био свестан значаја гола и важности победе.

„Знао сам да сам дао важан гол, али нисам ни слутио да је био толико специфичан, толико јединствен.

„Играчи обично тек касније схвате значај.

„За мене је то била важна утакмица, сплет срећних околности и прелепа успомена", рекао је Радановић за Блиц пре четири године.

После Митровићевог гола против Португала, Радановић се у изјави Новостима нашалио:

„Нека Митар (надимак Александра Митровића) и ја сада делимо славу по пола, немам ништа против".

Стил преноса Младена Делића био је специфичан и да је неко други изрекао ту легендарну реченицу после победносног гола, не би било оригинално, оценио је телевизијски коментатор Гојко Андријашевић.

„Сећам се да сам пренос гледао у тадашњој Југословенској народној армији, стациониран у Нишу.

„Све је било веома неизвесно - Југославију и Бугарску је победа водила на ЕП, а у случају ремија, пласман би остварио Велс.

„Ја сам то тад звао љубавни троугао", кроз осмех каже Андријашевић.

2) Катанец, Стојковић, шанса - гооооооол!

Светско првенство у Италији 1990. последње је на којем је играла репрезентација социјалистичке Југославије.

У праскозорје грађанског рата на велику сцену је ступила екипа предвођена селектором Ивицом Осимом који је направио микс старих „лавова" и надолазеће генерације асова попут Драгана Стојковића и Дејана Савићевића.

После добрих партија у групној фази, жреб је намерио Југославију на Шпанију у осмини финала, а утакмица се играла у Верони.

У граду љубави Ромеа и Јулије, Стојковић је показао да између њега и лопте постоји романса.

А шпански голман Андони Зубизарета тог сунчаног јунског поподнева добро је запамтио југословенску десетку.

„Златко Вујовић, ту је Санчиз...

Катанец, Стојковић, шанса - гооооооол! Југославија 1:0!"

Ове реченице телевизијског коментатора Милорада Ђурковића не могу на прави начин да опишу право уметничко дело Стојковића, који је финтом преварио Мартина Васкеза, а онда пласирао лопту поред Зубизарете.

„Трчим ка шеснаестерцу Шпаније и већ видим себе како се радујем.

„Само молим бога да Златко Вујовић пребаци Санчиза и да лопта дође до мене. Kада је кренула да пада, нисам ниједног тренутка имао дилему.

„Њих милион би шутнуло из прве. Ја сам заломио, Васкез је отишао по бурек, а остало... Остало је историја", говорио је Стојковић за агенцију Анадолија 2019

Шпанци су изједначили пет минута пре краја голом Хулија Салинаса и меч је отишао у продужетке.

А тамо?

„Судија је дао знак да се слободан ударац изведе.

Стојковић - 2:1! Стојковић, по други пут!

Па то би могао бити гол одлуке!"

Фудбалски свет се поклонио Стојковићу који је у трећем минуту првог продужетка голом из слободног ударца са више од 25 метара одвео Југославију у четвртфинале.

У четвртфиналу је Југославија после пенала поражена од браниоца титуле Аргентине.

Иако тада још није радио као коментатор, Гојко Андријашевић каже да су му ови Стојковићеви голови помогли да схвати зашто је фудбал важан и колико људи воле уметнике на терену.

Код акције за први гол, коментатор Ђурковић је већ викнуо - гол, док је на екрану лопта тек пролазила поред чувара мреже.

„Тада је било уобичајено да постоји разлика од секунде до две између слике и тона, после се све променило кад смо прешли на дигитално", објашњава Андријашевић.

Како би овековечио успомену на ову утакмицу и први погодак Стојковића, овај новинар се 2002. када је пратио меч Кјева и Црвене звезде у Верони, сликао се баш испред гола на стадиону Марк Антонио Бентегоди.

3) Гооооооол! 2:1 Саво Милошевић, 91. минут!

После санкција Уједињених нација због грађанског рата, Југославија, коју су тада чиниле Србија и Црна Гора, на велику сцену вратила 1996. у квалификацијама за Мундијал у Француској.

У групи је била са Шпанијом и Чешком, тадашњим вицепрваком Европе.

Управо је дуел са Чесима у Прагу почетком априла 1997. био одлучујући за борбу ко ће до другог места и баража.

Предраг Мијатовић је у 28. минуту довео Југославију у вођство, а изједначио је Радек Бејбл у 75. минуту.

Све је мирисало на крај са нерешеним исходом, о чему је говорио и коментатор Звонко Михајловски.

„Треба сада држати лопту у ногама…

Иде сада Друловић, прилика за Друловића.

Улази у шеснаестерац, прати сада то један наш играч, шанса иииии - то је гол!

Гооооооол! 2:1 Саво Милошевић, 91. минут!

Изванредна акција Друловића, на правом месту Милошевић и победоносни гол репрезентативаца Југославије."

Двадесетак година касније, Милошевић је рекао како верује да је то гол по којем га највише памте навијачи у Србији.

„Онако, када ме сретну на улици… од свих голова, баш тај им је најдражи.

„Чешка је била изузетно добра репрезентација, а ти голови који доносе нешто и који се постигну у последњем минуту, имају специфичну тежину", рекао је Милошевић за сајт ФСС.

4) Брани Стојковић! Брани Стојковић!

Репрезентација Србије први пут је самостално на светским првенствима наступила 2010. у Јужној Африци.

Екипа коју је као селектор предводио Радомир Антић освојила је прво место у квалификационој групи испред Француске што је распалило машту навијача да се може до великог резултата на завршном турниру.

А тамо - прва утакмица и пораз од Гане 1:0 и расположење јавности се одмах променило, поготово што је у другом голу противник била Немачка.

Немци су од 37. минута играли без искљученог Мирослава Клосеа, а само минут касније Србија је искористила бројчану предност.

„Кузмановић добро ка Красићу, овај улази на другу страну, тамо је Жигић…

Спушта лопту, Јовановић и гоооол!

Гооооооол! 1:0 иде код навијача српске репрезентације."

Овако је коментатор Александар Стојановић описивао шта се десило на стадиону у Порт Елизабету, пре него што је Милан Јовановић скочио у канал који раздваја терен од трибина.

Стрепели су навијачи у Србији после тога, Немачка је нападала, а онда у 60. минуту пенал за Панцере пошто је руком играо Немања Видић.

„Подолски ће извести једанаестерац.

Брани Стојковић! Брани Стојковић!

Срећа нас је гледала до овог 60. минута и сада морамо да је приграбимо."

Србија је успела да сачува победу, али је у следећем мечу изгубила од Аустралије са 2:1 и остала без нокаут фазе.

Јовановић је оценио да је тај гол вероватно обележио његову каријеру.

„Тријумф над Немачком, као репрезентацијом која осам година није доживела пораз на великим такмичењима, осим тада од нас, за навијаче има посебан сентимент, не само у спортском, него и у историјском контексту", рекао је осам година касније.

Била је то једна од ретких победа фудбалске репрезентације над неком европском селекцијом на Светским првенствима.

5) Скочио је Петровић, Караси и гол, гол, 4:2!

Југославија је водила борбу да се пласира на Мундијал у Немачкој 1974, после две пропуштене светске смотре.

Да би се домогли баража, Плави су морали да победе Грчку у Пиреју са два гола разлике, а занимљиво да је грчка телевизија тада сигнал још слала у црно-белој техници.

И све је добро почело тог 19. децембра 1973, пошто је головима Душана Бајевића и Станислава Карасија Југославија стигла до 2:0.

Ипак, Грци су изједначили до краја првог полувремена и најавили драму у наставку.

Ивица Шурјак је донео вођство од 3:2, али Грци су после тога одбијали све налете.

А онда у судијској надокнади, коментатор Владанко Стојаковић дочарао је спектакл:

„Да видимо шта ће се сада десити…

Скочио је Петровић, Караси и гол, гол, 4:2!

Да ли је могућно? Да ли је то могућно?

Да ли је могућ овакав тренутак среће за наше навијаче?"

Југославије је после тога у баражу победила Шпанију 1:0 и квалификовала се за Мундијал, а и ту утакмицу преносио је Младен Делић.

Меч се играо 19. децембра који верници Српске православне цркве обележавају као славу Светог Николу, а Андријашевић је открио и анегдоту коју је чуо својевремено од Стојаковића.

„Владанку је после гола Карасија у кабину ушао неко од људи из наше делегације и добацио 'Има бога', што се могло чути и у преносу."

Стојаковић је морао по повратку у Београд морао да иде на разговоре у разне партијске комисије, тврди Андријашевић.

Он се сећа да је као дечак пратио пренос утакмице из Пиреја и да је код резултата 3:2 за Грчку у финишу изашао напоље да се игра, без наде у успех Плавих.

„Одједном, комшија је урликнуо, брзо сам улетео назад у стан и поново упалио телевизор, тада је требало мало више времена да бих видео шта се десило."

Ван конкуренције - драматично октобарско вече у Загребу

Девети је октобар 1999. године.

Улице Загреба врве од навијача обучених у дресове хрватске репрезентације, еуфорија је достигла тачку усијања, а вера у победу над Југославијом већа је планине Медведнице и највишег врха, Сљемена, који се попут чувара надвијају над градом.

За Хрватску, тада званично трећу репрезентацију света, тријумф на крцатом стадиону Максимир значи и пласман на Европско првенство у Белгији и Холандији, док Југославији „игра" и реми, макар за пласман у бараж.

Ране које је направио грађански рат у бившој Југославији још су свеже, а упркос коректним односима фудбалера два тима, јак национални набој тресе трибине стадиона у Максимирској шуми.

Тада млади телевизијски коментатор Гојко Андријашевић, напето седи у новинарској кабини поред искуснијег колеге Милојка Пантића који коментарише прво полувреме и чека да „ускочи" пред микрофон у наставку.

„Био је договор да Милојко и ја радимо по полувреме утакмице сениора и младих који су играли дан раније у Загребу.

„То је вероватно најстреснија утакмица у каријери, меч који превазилази оквире спорта, језива атмосфера и велики притисак."

На терену, Ален Бокшић у 20. минуту постиже гол за вођство Хрватске, на трибинама - одушевљење и песма.

Да тишина може да се чује показали су, за само пет минута, Мијатовић и Дејан Станковић, чијим головима је Југославија направила преокрет.

У финишу првог полувремена Југославија остаје без Зорана Мирковића који добија црвени картон јер је ухватио Роберта Јарнија тамо где није смео, а Марио Станић у 47. изједначује на 2:2.

„Нервозан сам био, Хрватска има играча више, очекујеш да ће да те растуре у наставку, а мени у глави - запамтиће ме публика као баксуза јер сам то преносио, нећу смети да се вратим."

Ипак…

„Показује Гарсија Аранда да се лопта треба убацити у игру…

Али, нема више времена - 2:2! Крај!

Југославија је на Европском првенству у Белгији и Холандији јуна следеће године!

Свака част момци - наши су успели у овом гротлу максимирског стадиона да издрже са 10 играча више од 50 минута и да се пласирају на Европском првенство."

Погледајте видео о младој нади лондонског Арсенала

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]