Светско првенство и фудбал: Тихи хероји Југославије из 1998 - „Још осећам како се пречка тресе"

Пречка.

Тих обичних шест слова код хиљада и хиљада људи у секунди може да изазове грчење на лицу, тегобе у стомаку и буђење старог бола који заправо никада није прошао, већ само утихнуо негде далеко, у дубинама срца, мозга и душе.

Све то због Светског првенства у Француској 1998, на које је репрезентација Савезне Републике Југославије (СРЈ) отишла са много наде, предвођена низом светских звезда.

Иако су ту предњачили Драган Стојковић, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Владимир Југовић, Предраг Мијатовић и други великани, најбољи стрелац репрезентације био је - Слободан Комљеновић.

„Још увек ми је то доста нереално", каже уз осмех за ББЦ на српском Комљеновић, који је као десни бек пре свега био задужен за одбрану.

„Толико смо офанзиваца имали који су били на врхунском нивоу и да поред таквих играча ја дам два гола... Али више бих волео да нисам дао голове, а да смо прошли даље."

У одлучујућем, сада већ митском, мечу против Холандије у осмини финала, Југославија је при резултату 1:1 имала пенал, када је лопту на белу тачку ставио Мијатовић - и пречка.

Један од једанаесторице у плавом дресу на зеленом терену омеђеном белим линијама био је и Жељко Петровић, такође одбрамбени играч, који се пречке и даље живо сећа.

„Наравно да ми то прво падне на памет кад се сетим тог Мундијала, али и меча против Немачке у групној фази, када смо водили 2:0 и играли фантастично, а на крају је било 2:2", каже Петровић.

„Требало је да их добијемо, завршимо први у групи и имамо лакши распоред у другом делу, али мало смо се опустили, били други и отишли на Холандију", додаје он.

А потом трагедија - Југославија у 92. минуту прима гол и једна велика генерација је морала кући са првог Светског првенства после санкција и крвавог рата на подручју бивше СФРЈ.

„Када ти се нешто лепо измигољи из руку увек дуго размишљаш како би све даље изгледало и управо је тако било после Холандије", наводи бивши репрезентативац Мирослав Стевић, који је на том Мундијалу уписао тек двадесетак минута против Немачке.

Две деценије касније, Србија тражи нову шансу на Светском првенству у Катару, где такође одлази са много наде. Помно ће их пратити и бивши репрезентативци.

„То су све момци за десетку, а поготову Митровић - човек од три метра, онаква громада, а тако добро срце... Он када забије гол као да сам га ја забио", каже Петровић.

О Холандији, тишини и другој пропуштеној шанси

„Југовић у шеснаестерцу, па држи га за дрес...", виче судији Милојко Пантић, коментатор РТС-а, и који трен касније зачула се судијска пиштаљка.

„И једанаестерац... Да, да, господине Стам, ево види се лепо, зауставили сте рукама нашег репрезентативца", поручио је потом зачуђеном дефанзивцу Холандије.

Семафор показује да је 50. минут игре.

„Мијатовић и Ван дер Сар", виче Пантић, док многи испред малих екрана скрећу поглед.

И би шта би.

ББЦ не одговара за садржај треће стране

„Још осећам како се тресе пречка", каже Комљеновић, тражећи дуго праве речи.

„То је било у сну... Она се вратила... Толико је јако шутнуо да се вратила скоро до центра."

Холандија је претходно повела преко Дениса Бергкампа у 38. минуту, а изједначио је управо Комљеновић само неколико минута по почетку другог полувремена.

Када врати филму на ту Француску и ту 1998, Комљеновићу су пре свега пред очима тај пенал и друге неискоришћене шансе.

„Та екипа је била стварно добра и могла је да учини више", каже кратко.

На питање шта се дешавало после тог меча са Холандијом и чега се сећа из свлачионице, кратко одговара - тишине.

„Ушли смо у свлачионицу, сви главе доле и тишина... Мислим да је (селектор репрезентације Слободан) Сантрач проговорио први, тек после десет или 15 минута.

„До тада се нико није чуо, јер је било тотално разочарање и то не толико због пенала, колико због тог гола у задњој секунди... Једноставно нисмо имали шансе да реагујемо."

Стевић на том мечу није улазио у игру, али такође памти „осећај празнине, када су речи сувишне".

„Поготово што смо ми у тој утакмици били и доминантнији, ничим нисмо заслужили да не прођемо даље", каже Стевић.

„А нарочито зато што је то био крај нечега што је по квалитету екипе требало да буде много веће... Нешто баш велико".

Исто сматра и Петровић, говорећи у даху о великанима са којима је играо.

„Пикси је као капитен све то водио, Пеђа био најбољи играч Европе, Савићевић је био ту, Југовић био топ, а радио је, трчао, борио се, реч једну није рекао, па Ђукић, Михајловић као светско фудбалско име...

„Жао ми је што нисмо барем стигли до четвртфинала или полуфинала, али тако је то... Казни те нешто што пре тога ниси одрадио како треба."

Личне карте

Рођен је 2. јануара 1971. године у Франкфурту.

Целу фудбалску каријеру, осим двогодишњег излета у шпанској Сарагоси, провео је управо у Немачкој и то највише у родном граду, где је наступао за Ајнтрахт.

Осим тога, играо је и за Дуизбург и Минхен 1860.

За репрезентацију Југославије одиграо је 22 утакмице, а осим Мундијала у Француској, национални дрес бранио је и на Европском првенству 2000. године у Белгији и Холандији.

Рођен је 13. новембра 1965. године у Никшићу у Црној Гори, тада делу социјалистичке Југославије.

Професионалну каријеру почео је у родном граду, одакле је прешао у подгоричку Будућност, па у Динамо из Загреба.

Током 1991. и 1992. одиграо је и 11 утакмица за шпанску Севиљу, одакле одлази у Холандију, где је наступао за три клуба - Ден Бош, РКЦ, а онда и славни ПСВ.

Неколико година играо је и у Јапану, одакле се вратио у РКЦ, где је завршио каријеру.

За репрезентацију Југославије одиграо је 18 утакмица.

Касније је углавном радио као помоћни тренер, уз неколико самосталних послова, попут селекторског у Ираку, где је био до пролећа 2022. године.

Током 2014. године био је и помоћни тренер у репрезентацији Србије, када је селектор био Дик Адвокат.

Рођен је 7. јануара 1970. године у Љубовији, у Србији, тада делу социјалистичке Југославије.

У домаћој лиги неколико наступа забележио је у дресу Партизана, али је најпознатији као првотимац Рада.

Одатле одлази у швајцарски Грасхоперс, па у Немачку, где се најдуже задржао, бранећи боје три клуба - Динама из Дрездена, Минхена 1860, а потом и славне Борусије Дортмунд.

За репрезентацију Југославије одиграо је шест утакмица.

Касније је био и директор Минхена 1860.

О Немачкој, проблемима и првој пропуштеној шанси

Први меч Југославије у Француској одигран је 14. јуна 1998. против Ирана.

Решен је у 73. минуту захваљујући чувеној левици Синише Михајловића, који је постигао гол из слободног ударца.

Трећи меч, против Америке 25. јуна, завршен је истим резултатом, када је стрелац такође био одбрамбени играч - Слободан Комљеновић.

Он у томе види неке проблеме тадашње репрезентације.

„Иако смо имали доста офанзиваца на врхунском нивоу, тешко смо стварали шансе, тако да смо често претили из прекида", наводи Комљеновић.

Некадашњи фудбалер немачког Ајнтрахта управо се после прекида у 4. минуту најбоље снашао у шеснаестерцу Американаца и главом ћушнуо лопту у мрежу, иако сам каже да му то није била јача страна.

„Ето, најбољи стрелац репрезентације на турниру са само два гола - то је знак да нешто нисмо учинили како треба."

Ипак, на тим мечевима освојено је шест бодова, тако да је пресудни био други, против Немачке, одигран 21. јуна.

Мрежу је тада први затресао Мијатовић у 13. минуту, а потом и Стојковић у 52. и Југославија је све до последњих 20 минута имала велику предност.

Међутим, зна се шта флоскула каже до када Немци играју фудбал, тако да су предност смањили у 72. минуту, после аутогола Михајловића.

Стевић је у игру ушао у 74. минуту, али из тог меча нема лепа сећања.

„Био сам убеђен да ћу играти од почетка, јер сам у то време у немачкој лиги стално играо против Андреаса Мелера и увек из тих дуела излазио као победник", наводи.

„А не само што нисам почео, већ и уђем као десни бек, што никада у животу нисам играо."

У игру је управо ушао уместо Петровића.

„'Можеш ли да играш, немамо више дефанзиваца', пита ме покоји Сани", присећа се Стевић разговора са селектором Слободаном Сантрачем.

„'Нема проблема', рекао сам, 'ако треба играћу', а баш је то био период када су Немци правили велики притисак, а зна се какви су они и да играју и дуже од 90. минута".

Немцима је изједначење донео Оливер Бирхоф у 78. минуту.

Да су „плави" тог дана издржали и одбранили предност од два гола, завршили би први у групи и у нокаут фази, уместо Холандије, ишли на далеко слабији Мексико - али нису.

„Неки играчи су можда и неспремни играли, то је оно што ми је највише сметало и што је можда било пресудно да не дође до тог задњег корака ка успеху", сматра Стевић.

У низу великих имена из те репрезентације, он пре свега издваја Стојковића и Савићевића.

„Није ни Дејо био спреман, али Дејо је Дејо, играч који може у сваком моменту да реши утакмицу - нешто најгенијалније што сам до сада видео, без конкуренције", наводи бивши фудбалер Рада.

„Играч ван свих шаблона, играч који на нивоу Месија, Роналда 'зубе', играча које не можете да опишете, који се тако рађају... Уметник који игра и свира по својим нотама."

О пласману у Француску и Југославијама

У вечерњим сатима 11. фебруара 1997, Жељко Петровић је са супругом седео у једном ресторану на вечери.

Одједном је зазвонио телефон.

На другој страни жице био је Слободан Сантрач, селектор репрезентације Југославије.

„Позвао ме је зато што је неко од играча био болестан, не знам", присећа се Петровић.

Југославија је сутрадан против Шпаније у Београду играла један од одлучујућих мечева квалификација за Светско првенство у Француској.

А Сантрач је хтео да Петровић дође и игра.

„Питао сам га да ли ћу стварно играти, да ли може то да ми обећа, јер нисам хтео ни са ким другим да причам о томе, само са њим, зато што сам га ценио као човека, стварно је био људина.

„Рекао ми је 'Жељко, играћеш сигурно, минимално полувреме, а можда и почнеш' и тако је и било - дошао сам на дан утакмице, ушао на полувремену, одиграли смо 1:1 са Шпанијом и тако сам остао у репрезентацији."

Југославија је на крају била друга у групи, иза Шпаније, а испред Чешке, Словачке, Фарских Оства и Малте, што је значило пласман у бараж.

Тамо је уследио двомеч против Мађарске, која је убедљиво савладана, чиме је обезбеђен пласман на први Мундијал после крвавог распада Југославије и санкција.

Петровић се на крају нашао на списку репрезентативаца за пут у Француску, иако је, како каже, било „пуно притисака и лобија" да до тога не дође.

„Нисам био љубимац зато што сам играо у Динаму из Загреба, то ми није било опроштено", каже кратко Петровић, који је пред Мундијал 1998. добијао и претње смрћу.

Боје загребачког Динама Петровић је бранио током 1991. и 1992, када је прво у Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини избио рат.

„Али увек сам са поносом играо за моју земљу, као што сам са поносом бранио боје свих клубова где сам играо - нисам политичар, већ спортиста и професионалац", додаје Петровић.

Крајем осамдесетих у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) стасавала је генерација који ће у наредној деценији имати важне улоге у низу великих клубова.

Међутим, шавови на плаво-бело-црвеној тробојки убрзо су почели да пуцају, баш када је репрезентација 1990. ишла на Светско првенство у Италији.

И у том тиму је био низ великана - Хрвати Златко Вујовић, Ален Бокшић и Роберт Просинечки, Словенац Срећко Катанец, Македонац Дарко Панчев, Црногорац Дејан Савићевић, па Фарук Хаџибегић и Рефик Шабанаџовић из Босне и Херцеговине, као и Драган Стојковић из Србије.

На том првенству Југославија је испала у четвртфиналу од Аргентине, убрзо је почео рат и ти момци у наредним годинама, када су постали велика имена на светском нивоу, никада више нису заиграли заједно у националном дресу.

„Играти за Југославију у оно време био је свима сан", каже Петровић, који је за репрезентацију дебитовао управо те 1990, после Мундијала у Италији.

„Могу да причају ово и оно, али то су све лажи и гадости - знам, био сам сведок, играо и дружио се са многима и сви су били најпоноснији на свету играти за ту земљу."

Онда је, каже, дошао рат, па су неки „причали неке друге ствари".

„Они кажу фудбалери знају само да играју и ништа друго, али када треба да се користе у политичке сврхе, онда им требају фудбалери - то сам одавно схватио", каже Петровић.

Савезне Републике Југославије (СРЈ), због санкција није било на Светском првенству 1994. у Америци, а потом су се у Француску пласирале и СРЈ и Хрватска, која је освојила бронзу.

„Био сам поносан и до смрти ћу остати поносан на то - играо сам Мундијал, са једном од највећих генерација, стварно врхунским играчима, иако нисмо баш сви били асови као они", каже Петровић.

„Срећан сам што сам уопште могао да играм тамо, јер сам доста година изгубио због ратова, Динама и санкција."

О садашњости, Катару и будућности

Од те Француске и 1998. прошло је доста година.

Петровић се по завршетку каријере бацио у тренерске воде, које су га нанеле и у репрезентацију Србије.

„То је било фантастично искуство", наводи кратко.

„Дик је мени био тренер, довео ме је из РКЦ-а у ПСВ и тада ме је позвао да му помогнем, а после ме није пуштао, па сам са њим дуго радио, али и са Гусом Хидинком, Аврамом Грантом..."

Тренутно је без ангажмана.

Говорећи о Србији у Катару, кратко каже да га „мало страх тог Бразила".

Он сматра да би шансе орлова биле много веће када би меч против Бразила био други или трећи, када у групи „већ постоји неки расплет".

„Прва утакмица је веома битна и увек тешка, а ту је моћни Бразил, па ако не буде како треба, друге две буду на нож, јер морају да се победе, али можда све то подигне морал и инат играчима", сматра Петровић.

Његов став о шансама Србије се ту, како каже, „нагиње на Дејов".

Савићевић је претходно, у интервјуу за ББЦ на српском, рекао да ће Србија или такмичење завршити у групној фази, или догурати веома далеко.

„У случају да прођеш, добио си самопоуздање, нема поправног, па је теже и противницима, али и тамо ти је потребно мало среће, да не погодиш стативу, искористиш шансе", каже Петровић.

Снагу Србије види у његовом некадашњем саиграчу, а данашњем селектору Драгану Стојковићу, за ког каже да „има персоналити победника и даје самопоуздање играчима".

„Не треба да идемо са ставом 'важно учествовати', већ са идејом да се нешто и направи, зато ми је драго да се Пикси понаша како се понашао и на терену - као велики играч."

Стевић, који данас ради као фудбалски менаџер, такође је сагласан са Савићевићем.

„То је тај балкански дух, еуфорија зна да направи чудо, ако је у правом смеру усмерена - надам се да ће тако бити и сада", наводи Стевић.

Њему је драго што је први меч против моћних Бразилаца.

„Имају одличну екипу, али можда ће и они бити мало опуштенији, зато што су свесни да су једни од фаворита, што може да нам послужи да кроз добар и борбен меч нахранимо самопоуздање".

Комљеновић је за то време и даље у родном Франкфурту, где ради као тренер са децом од седам до 14 година.

Србија је, сматра, „значајно напредовала" од како је Стојковић постао селектор и „сигурно ће проћи први круг такмичења", а у „нокаут фази је све могуће".

„Пикси је дириговао и на терену, тактички је и тада постављао играче, тако да уопште нисам сумњао да ли ће бити добар тренер.

„Са њим је тако, има природни ауторитет и играчи га слушају, напред имамо оружје какво ниједна репрезентација нема, тако да очекујем пуно, али битан је и фактор среће".

Ту се поново враћа на Холандију и једну лопту са беле тачке, која да је „ишла пет центиметара ниже", све би било другачије.

„А да смо победили Немачку ишли бисмо на Мексику, лакши пут, али шта да се ради... Било па прошло."

Прича ли онда деци на тренинзима приче о некадашњим временима, Француској и једној пречки која се и даље тресе?

„Чим сазнају да сам играо на Светском првенству одмах ме питају како је тамо било, шта се десило иако, наравно, не знају ко је тада све играо", каже уз осмех.

Јер није мала ствар играти на Мундијалу.

А та пречка нек се и даље тресе и изазива бол, јер биће и тренутака који ће дуго, дуго мамити осмехе и топлину.

И у срцу, и у мозгу, и у души.

Погледајте видео: Пикси - од играча из Паси Пољане, до селектора са Маракане

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]