Светско првенство 2022: Шта су офсајд, индирект или пресинг - седам појмова које треба да знате пре Мундијала у Катару

Када почне Светско првенство у фудбалу, све остало стаје, а чак и они којима гледање утакмица није омиљена активност биће испред екрана, макар када њихова репрезентација игра.

Бројна тактичка надмудривања тренера, различити стилови фудбала и контроверзне судијске одлуке поново ће бити главне теме међу навијачима широм планете.

ББЦ на српском уз помоћ стручњака покушао је да објасни неке појмове које ћете сигурно чути пре него што се 18. децембра званично заврши Мундијал.

Офсајд - правило које се много пута мењало да би променило фудбал

Ако каниш постићи гол, не смеш бити најближи противничком голману - овако би јунаци популарног стрипа Алан Форд вероватно објаснили офсајд.

У савременом фудбалу то би био адекватан опис уз неколико додатних појашњења, али пре више од једног века пропозиције игре биле су прилично другачије.

Ово правило уведено је у децембру 1863. у Лондону, када је основана енглеска Фудбалска асоцијација.

Било је забрањено да играч буде испред саиграча који додаје лопту, без обзира на позицију противника.

После три године је промењено и услов да примите лопту у складу са правилима био је да између вас и противничког гола стоји најмање три ривала, међу којима је и противнички голман.

Већ 1925. дошло је до нове измене, а број играча испред којих нападач не сме да буде смањен је на два.

Модернизацијом фудбала и тежњом за већим бројем голова офсајд је 1990. добио нови облик - одбрамбени играчи више нису морали да буду ближи голу од нападача, већ је довољно да буду у линији са њима како би постигли регуларан погодак.

Неизбежан део одбрамбене тактике многих тимова постало је и постављање такозваних офсајд замки, које љубитељи фудбала могу да виде у ситуацијама када дефанзивци намерно и координисано иступе ка противничком голу и оставе нападаче иза њихових леђа - у офсајду.

Виолета Словић, репрезентативка Србије и одбрамбена играчица суботичког Спартака, која је много пута ривалке надмудривала на овај начин, сматра да задња линија тима у тој ситуацији мора да буде „беспрекорно уиграна и добро постављена у односу на противника и веома концентрисана".

„Али више се усредсређујемо да се добро поставимо у одбрани, не толико на само прављење офсајд замке, које је ризична", каже Словић за ББЦ на српском.

На Светском првенству у Катару користиће се још једна новина - полуаутоматско сигнализирање офсајда, најавили су из ФИФА.

Судијама у соби за видео проверу биће аутоматски дојављено ако је дошло до офсајда, а уведена је видео анимација због веће ефикасности, наводи се у саопштењу асоцијације.

Пресинг: Појам који је променио рачунање времена у фудбалу

Од офсајда је у савременом фудбалу „неодвојив" пресинг, односно притисак на противника после изгубљене лопте, каже Лука Јевтовић, фудбалски аналитичар, за ББЦ на српском.

Члан стручног штаба београдског Партизана додаје да „без уиграности последње линије и јасно дефинисане линије офсајда, не можете имати квалитетан притисак".

Пресинг се појавио крајем 1960-их и почетком 1970-их година у две европске земље - Совјетском Савезу и Холандији.

Процес се одвијао „готово истовремено, али и потпуно одвојено", каже Јевтовић.

„Други светски рат је био готов, спортска наука се развијала и земље су имале много више средстава за улагање у спорт и исхрану, а фудбалери постају много спремнији и способнији да трче више и у већем интензитету, што су све услови за вршење квалитетног притиска", прича аналитичар и тренер.

Совјетски тренери Виктор Маслов и Валериј Лобановски, који су радили у кијевском Динаму, донели су пресинг у источноевропски фудбал, док га је на Западу први увео Аустријанац Ернст Хапел док је предводио холандске тимове Адо из Хага и Фејенорд из Ротердама.

Када је славни Ајакс из Амстердама у ери Јохана Кројфа прихватио пресинг и учинио га неодвојивим делом тоталног фудбала, филозофије која је том клубу донела три узастопне титуле шампиона Европе током 1970-их, овај принцип су почеле да спроводе готово све велике екипе до данас.

Фудбалски аналитичар напомиње да су разлике између модерног фудбала и оног од пре више од пола века „бројне", али, уколико би морао да наведе само једну, онда би то био пресинг.

„Не постоји екипа која је у последњих 20 или више година имала било какав озбиљнији успех, а да није била изврсна у пресингу и не постоји ништа што у модерном фудбалу одваја пресинг од успеха.

„Њега не играју само 15 или 20 најбољих екипа на свету или у Европи, већ је то често и оружје тимова који играју против њих и желе да их поремете", каже Јевтовић.

Играју га и фудбалерке Спартака из Суботице, као и репрезентативке Србије, које са капитенском траком око руке углавном предводи 31-годишња Виолета Словић.

Она појашњава да се притисак може вршити испред противничког гола, пред својим, али и на средини терена, а као добар пример екипе која је то успешно чинила наводи енглески Ливерпул, који је постао европски (2019) и енглески првак (2020).

„Они су на фантастичан начин презентовали како се то ради, показало се да из пресинга има много одузетих лопти, а касније и голова из тих ситуација", каже ова фудбалерка.

Међутим, може да буде и ризичан, посебно у ситуацијама када екипа није усклађена, напомиње Словић.

„Наравно, играчи морају да поседују и тактичку обученост и фудбалску интелигенцију, поред физичких предиспозиција да би се спроводио пресинг", додаје капитенка репрезентације Србије.

„Непостојећа" тики-така и шпанска „игра позиција"

Фудбалери Барселоне и шпанске репрезентације су протесклих двадесетак година освојили прегршт трофеја, постали прваци Европе и света на клупском и репрезентативном нивоу, али и прославили стил фудбала, који је и данас један од најпопуларнијих на свету.

Ова филозофија позната је по великом броју кратких додавања, најчешће из прве, а добила је назив тики-така, чему је највише кумовао баскијски тренер Хавијер Клементе, који је предводио Атлетик из Билбаа, али и репрезентацију Србије.

„Estamos jugango tiqui-taka, tiqui-taka", описао је Клементе још 1994. године игру кратких и брзих пасова, што се преводи као „играмо тики-така", опонашајући звук лопте у додиру са стопалом фудбалера.

Међутим, испоставило се да су оно што су љубитељи фудбала после више од 10 година прихватили као тики-таку и оно што она заправо јесте потпуно различити стилови фудбала.

Штавише, тики-така „суштински не постоји и не користи се у фудбалу", иако се приписује шпанском тренеру Пепу Гвардиоли, каже Лука Јевтовић.

Он је сада тренер Манчестер Ситија, а раније је радио у Барселони и Бајерну из Минхена.

„То је посед ради поседа, односно ситуација у којој екипа држи лопту само да би је држала, а сам посед никада у фудбалу није циљ, већ желите да угрозите противника кроз тај посед", објашњава он.

И Гвардиола је покушао да разреши дилеме и заблуде навијача, рекавши 2014. године да његови тимови не играју тики-таку, називајући је „смећем без смисла".

„Морате да додајете са јасном намером, са циљем да дате гол противнику. Додавање само по себи није сврха", објаснио је тренер из Каталоније.

Оно што је свет опчинило била је шпанска игра позиција, која је постала позната под погрешним именом.

Поникла је из холандског тоталног фудбала, који је тренер Луј ван Гал играо средином 1990-их са Ајаксом, а везује се и за Барселону на самом почетку 1990-их, када је легендарни Холанђанин Јохан Кројф водио каталонски клуб.

Назив је настао због тога што су „позиције и структура екипе на терену најважније и не смеју да се мењају", напомиње фудбалски аналитичар Лука Јевтовић.

„Када изгубиш лопту, одмах си у најбољој могућој позицији да је узмеш.

„Гвардиола поставља овај систем најбоље на свету, али игру позиција практикују и, на пример, Томас Тухел, тренер Челсија и Луис Енрике, селектор Шпаније", описује он.

Мирослав Ђукић, српски тренер и некадашњи репрезентативац Југославије, који је дуго играо у Шпанији, овај систем донео је у Србију док је тренирао национални тим до 21 године и београдски Партизан, додаје.

Велики посед лопте и намера да се он врати чим пређе код ривала главна су обележја тимова који играју на тај начин.

Неопходно је да фудбалери буду добро технички обучени, имају добар пријем лопте, прецизна и правовремена додавања, али и да много трче без лопте.

Шта је „индирект"?

Док су слободни ударци и пенали добра шанса за фудбалере јаког и прецизног шута добра прилика да директно гађају гол противника, постоје и прекиди из којих то није дозвољено - индиректни слободни ударци.

Уколико судија екипи досуди „индирект", како га фудбалери скраћено називају, онај који изводи лопту може само да је дода саиграчима, а уколико шутне и лопта уђе у мрежу, гол се неће признати.

Голман често може бити кривац за индиректан слободан ударац, који је досуђен против његове екипе:

И потези осталих играча могу бити разлог за досуђивање индиректа, уколико су играли на опасан начин, спречавали кретање ривала или непрописно ометали противничког голмана код убацивања лопте у игру.

Катенаћо: Италијански посао у којем бољи не мора да победи

На помен италијанског фудбала, посебно у деценијама када су клубови и репрезентација те земље остваривали велике успехе у 20. веку, многи ће прво помислити на катенаћо, фудбалску филозофију која се заснива на ефикасној одбрани сопственог гола.

Тај израз на италијанском значи ланац којим се обезбеђују врата, али основни принципи нису настали на Апенинском полуострву, већ у Швајцарској.

Италија је упознала ову фудбалску филозофију током 1940-их, а Италијан Алфредо Фони је био први тренер који је са катенаћом освојио националне титуле са миланским Интером 1953. и 1954. године.

Тада се први пут показало да овакав фудбал „може бити нешто чиме се освајају титуле", каже Лука Јевтовић.

„Једна од главних одлика било је постојање либера, дефанзивца најближег сопственом голману и који не врши пресинг.

„Испрва је то био само `батиторе либеро`, што би у буквалном преводу био онај који удара, односно само испуцава лопту, јер то тада нису били технички добро обучени играчи, а касније су у Италији и посебно у Холандији и Немачкој либери постали плејмејкери њихових екипа", додаје он.

На позицији либера касније су играли неки од најбољих југословенских и европских фудбалера, попут Велибора Васовића или Немца Франца Бекенбауера.

Катенаћо је био „доста реактиван систем, екипе су играле прилично повучено, а сваки играч је чувао по једног противника", објашњава Јевтовић.

Овај стил највише су прославили Нерео Роко и Еленио Ерера, тренери који су током 1960-их и 1970-их предводили Милан и Интер, два највећа клуба из италијанског града Милано.

Њихови тимови су се по два пута домогли титуле првака Европе, а ослањали су се првенствено на чврсту одбрану, о чему говори и чувена Рокова порука ривалима уочи утакмица.

Када се поздрављао са супарничким тренерима, који би изговарали уобичајену реченицу „нека победи бољи", Нерео Роко би им добацио „надам се да неће".

И селекција Италије имала је успеха са овим стилом игре, пошто је под вођством тренера Ферућа Валкарегија постала првак Европе (1968) и вицешампион света (1970).

Међутим, у наредним деценијама почеле су да испливавају мане катенаћа, које су искористили прогресивнији стилови фудбала, па се он у 21. веку готово нигде не може видети у оригиналном облику.

„Систем је изузетно био рањив на промене позиција на терену и лако се манипулисало одбрамбеним играчима зато што су они стално пратили ривале које маркирају.

„Сада катенаћо као такав не постоји, али неки од принципа, попут одбране човек на човека, користе тренери и данас", објашњава Јевтовић.

Тотални фудбал: Корени у Аустрији, златно доба у Холандији и Немачкој

Како су доминација катенаћа и италијанских екипа биле све очигледније, тимови из других крајева Европе тражиле су стил игре који би био ефикасно оружје против њих.

Тотални фудбал у Холандији био је један од модела који су настали као „реакција на катенаћо", каже Јевтовић.

„Екипе које су играле катенаћо нису могле да се бране од онога што је играо Фејнорд, а касније и Ајакс у Холандији, јер често мењање позиција играча на терену није одговарало противницима који су играли одбрану човек на човека", објашњава аналитичар.

Иако се многи принципи ове фудбалске филозофије могу препознати у игри најбољих клубова и репрезентација данашњице, њихови корени настали су још пре Другог светског рата.

Једна од првих екипа која је неговала овај стила била је селекција Аустрије предвођена Матијасом Синделаром, званично најбољим аустријским фудбалером 20. века.

Касније ју је усвојио и славни Златни тим мађарске репрезентације са Ференцом Пушкашом, Нандором Хидекутијем, Шандором Кочишем и другима, који су током 1950-их година истог века освојили Олимпијске игре и сребро на Светском првенству.

Тотални фудбал доживео је врхунац у Холандији крајем 1960-их и током 1970-их, када је тренер Ринус Михелс помогао Ајаксу, највећем клубу из те земље, да освоји три узастопне титуле првака Европе.

Лице тог тима био је Јохан Кројф, легендарни Холанђанин, који је његовој репрезентацији донео два друга места на Светским првенствима 1974. и 1978, а касније је заједно са Михелсом донео и овај фудбалски модел у шпанску Барселону.

„Сви се заједно бране и сви заједно нападају" - овако звучи основна максима тоталног фудбала, каже Лука Јевтовић.

Ово је „прилично проактиван стил са много поседа лопте, честим променама места играча на терену и притиском на противника док има лопту", а екипе су најчешће играле са четири играча у одбрани и по три у везном реду и нападу, описује.

Додаје да се данас „изворним тоталним фудбалом" сматра баш тај холандски, који су Михелс и Кројф прославили, али да је много успеха имала и немачка верзија, која се могла видети у игри минхенског Бајерна, који је после Ајаксове три узастопне европске титуле поновио тај успех између 1974. и 1976. године.

„Ова два модела тоталног фудбала се незнатно разликују, а главна разлика је у притиску на противника - Холанђани су га играли веома наглашено, а Немци не толико", каже Лука Јевтовић.

Иако су кроз историју били веома успешни фудбалски модели који су доносили пехаре, ни тотални фудбал, ни катенаћо се данас не примењују у облику у којем су настали.

Фудбал се, једноставно, превише променио да би били ефикасни, истиче Јевтовић.

„Не постоје данас ни стриктно дефанзивне или офанизивне врхунске екипе, морају да буду савршено организоване у одбрани, нападу и транзицији, а разликују се само по томе на шта стављају већи акценат.

„Немају луксуз да се посвете само једној фази игре, јер су играчи данас способнији, бржи и издржљивији него било када раније", закључује тренер и аналитичар.

Видео технологија - ВАР

Као пре четири године у Русији, када је видео технологија први пут уведена на мундијалима, и на Светском првенству у Катару ће главне судије имати ову помоћ приликом доношења кључних одлука на утакмици.

Како ово функционише?

У просторији на стадиону, тим судија седи и гледа на екранима успорене снимке спорних ситуација.

Ако примете да главни судија није добро видео или проценио ситуацију или је нешто пресудио, а није сигуран, сигнализирају му преко аудио везе.

ВАР тим реагује приликом доношења одлука главног судије у четири ситуације:

У тим ситуацијама, судија прекида игру и одлази до посебног екрана поред терена и посматра спорну ситуацију.

Све време је на вези са тимом у ВАР соби и после консултација доноси коначну одлуку.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]