Миљан Миљанић: Патријарх или гробар југословенског фудбала

Кум, патријарх, отац, модернизатор, гробар - уз име Миљана Миљанића лепе се бројни епитети око којих љубитељи фудбала и даље не могу да се усагласе.

Ипак, једно је сигурно - тешко да је неко толико утицао на фудбал на овим просторима као Чича, како су га сви звали.

Током богате каријере прво је као тренер водио Црвену звезду и славни Реал Мадрид, био је и селектор „плавих", да би касније као дугогодишњи председник Фудбалског савеза био човек од кога је све полазило и који се за све питао.

„Мало ко је имао толико знања о фудбалу као Миљан… Баш ми је драго што пишеш о њему, он то заслужује", каже за ББЦ на српском Владимир Петровић Пижон, четврта Звездина звезда.

„Он је неко ко је на ове просторе донео потпуно нови поглед на фудбал", додаје Иван Ћурковић, бивши играч и председник фудбалског клуба Партизан.

Миљан Миљанић преминуо је на данашњи дан 2012. године. Ово је његова прича.

Црвена звезда

Рођен је 4. маја 1930. године у Битољу, у црногорској породици која је после Другог светског рата дошла у Београд.

Миљанић већ тада одлази у подмладак Црвене звезде, али се тамо није баш наиграо.

Почетком педесетих забележио је само један наступ у и црвено-белом дресу и у сениорском фудбалу уопште.

„Многи мисле да није био велики играч, па није могао да буде ни велики тренер… Варају се", каже Петровић Пижон који је, како говори, растао са њим.

Миљанић већ 1966. - са само 36 година - седа на Звездину тренерску клупу, где ће бити све до 1974.

„Оно што данас знамо као велики клуб направљено је у том периоду и то се види по титулама код куће и по наступима у Европи", написао је новинар Слободан Георгиев за Време.

Звезда је у том периоду освојила четири титуле - од чега три у низу - три купа (две дупле круне), као и Митропа куп, а у том периоду направљена је и разлика у дербијима у односу на вечитог ривала - фудбалски клуб Партизан.

Мрља из црвено-белог периода је полуфинале Купа европских шампиона 1971. против грчког Панатиникоса - Звезда је у првом дуелу славила 4:1 и реванш у Атини многи су видели као пуку формалност, а догодила се атинска трагедија.

Грци су славили 3:0 и прошли у финале, а за пораз ће многи дуго кривити судију, терен, уз доста спекулација да ли је меч можда био намештен.

„Био је врло једноставан човек, али није га било лако разумети", каже Петровић, који је годину дана касније, као тинејџер, стигао у први тим Звезде.

„Неки су, нормално, љути зато што код њега нису играли, па га ни не воле, али мало је таквих. Већина га је разумела и волела", додаје.

Реал Мадрид

Миљанић 1974. одлази у славни Реал Мадрид, где наставља са успесима.

У Мадрид га је иначе довео нико други до Сантјаго Бернабеу, чувени председник Краљевског клуба по коме се сада зове стадион Реала.

Миљанићев једини услов је био да са њим као кондициони тренер дође и Срећко Радишић који је тако, кажу, постао први кондициони тренер у историји Реала.

Зашто је он био битан? Зато што је Чича увек инсистирао на врхунској физичкој припреми играча, знатно повећавши број тренинга звездама Реала.

За Мадриђане су тада играли чувени Хосе Антонио Камачо, као и Винсенте дел Боске, познат касније и као селектор Шпаније.

А поред физичке припреме Миљанић је инсистирао и на детаљној тактици, забранивши играчима дуге пасове и више од два додира лопте.

„Толико је био далековид да су неке ствари на којима је пре 50 година инсистирао у игри и сада актуелне", каже Петровић.

Ћурковић додаје да је Миљанић „један од првих који се студиозно бавио фудбалом".

„Анализирао је све, улазио у детаље, човек велике интелигенције, врло практичан", каже.

Та практичност значи победити ривала како год је могуће, макар и на мишиће, једним голом разлике после грчевите борбе у одбрани.

И то се многима није свидело, иако је Реал Мадрид већ у првој Миљанићевој сезони тамо освојио и лигу и куп - критикован је због неатрактивне игре.

Остаће упамћено да је Миљанићев Реал у том периоду, у Купу победника купова, морао на мегдан његовој Звезди, која је била боља на пенале.

Миљанић у Београду није предводио Мадриђане са клупе - једни кажу због љубави према црвено-белима, други због односа СФРЈ и Шпаније, којом је тада владао диктатор Франсиско Франко.

А 2012, када је преминуо, играчи Реала - предвођени Мурињом - на белом дресу носили су црни флор.

Репрезентација

После Реала Миљанић је кратко водио и Валенсију, али са њом није имао успеха.

Као ни са репрезентацијом, рећи ће многи - и ето свађе.

Селектор плавих био је у четири наврата, од чега на два Светска првенства - у Немачкој 1974. и у Шпанији 1982. године.

„Те 1979. године преузео је репрезентацију у периоду највеће кризе у историји југословенског репрезентативног фудбала, обележеним серијом лоших резултата и честом сменом селектора", наводи се на популарној Фејсбук страници Историја екс-Ју фудбала.

Како наводе, за три године је направио репрезентацију светског квалитета.

„Није постигао бог зна какав успех, али се бар пласирао, што су једина два пласмана плавих на СП између 1962. и 1990. године", додају.

Плави су у Немачкој испали у четвртфиналу, а у Шпанији у групној фази, за шта многи и даље криве пенал досуђен после фаула направљеног два метра изван казненог простора и судију Соренсена.

Да није било тога Југославија би прошла даље и нико не би могао „да предвиди крајњи домет Папета, Пижона, Златка, Зеке и осталих плавих велемајстора", наводи се у једном од текстова о њему на страници Историја екс-ју фудбала.

Ипак, због начина игре - опрез, дефанзивна тактика - као и утицаја на остале тренере, многи су га кривили за сталне неуспехе репрезентације и неатрактивну игру током седамдесетих и осамдесетих.

Отуд и оптужбе да је гробар југословенског фудбала.

„Ја бих га пре назвао патријархом, никако гробаром", каже Петровић, истичући да је Миљанић био педагог.

„Можете да играте атрактивно, па да изгубите. Он је правио тим који је био по његовом рецепту. У циљу победе, успеха и резултата", додаје Ћурковић.

Како каже, ни највећи тренери нису у континуитету имали успехе.

„Буде пораза, неуспеха, а увек је најлакше да се све свали на тренера - он је сам, а играча има много".

На селекторску клупу се вратио 1992, после оставке Ивице Осима, када је рат на простору бивше Југославије већ увелико трајао.

Плави су тада под његовом командом одиграли само једну пријатељску утакмицу против Фиорентине.

Инфлација

Иван Ћурковић

Миљанић је знао за све критике против њега.

Био је веома елоквентан човек, приступачан, увек је давао изјаве за јавност, увек се јављао новинарима.

Ту може да настане проблем инфлације слика и речи, која може да буде врло погубна. морате водити рачуна колико се појављујете у јавности.

Није он то радио због себе, више је хтео да буде на услузи фудбалу, професији којом се бавио.

Међутим, то се окренуло против њега.

Сећам се, једном смо били смо у ложи Звездиног стадиона и Звездина публика се окренула против њега - звиждали су му.

Није он тада био тренер звезде, то је било на крају каријере, али ти звиждуци су и мене лично погађали.

Некада се треба склонити и не бити на првој линији.

То је за мене била велика лекција.

Функционер

По завршетку тренерске каријере Миљанић је постао један од најугледнијих и најутицајнијих спортских радника на овим просторима.

Двадесет година је био свемоћни председник Фудбалског савеза Југославије.

Филип Шварм, уредник Времена, у једном тексту истиче и да је Миљанић имао довољно моћи и храбрости да се супротстави Жељку Ражнатовићу Аркану.

Аркан је био оснивач и командант Српске добровољачке гарде, стекао је репутацију ратног профитера, а Хашки трибунал га је 1997. оптужио за ратне злочине.

Ражнатовић је пре преузимања Обилића, а после паравојних активности током ратова, преузео ФК Приштину, тада друголигаша, али није успео да је „силом угура у Прву лигу", пише Шварм.

„На једном од састанака председник Фудбалског савеза Југославије му је рекао да не виче јер се 'овде нико никог не боји'", наводи Шварм у тексту.

У пензију је отишао 2001. године, а у међувремену је одликован Орденом за храброст, Орденом Немање другог реда и Орденом ФИФА за заслуге у развоју фудбала.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

„Од њега пре свега памтим све што се тиче фудбала - како је спремао тим за велике и мале утакмице, све. Та школа је била савршенство", каже Петровић.

Ћурковић истиче да је Миљанић оставио изузетан траг у српском и југословенском фудбалу.

„Имао сам срећу да будем уз њега од почетка шездесетих, када ми је био тренер као селектор омладинске репрезентације, све до краја моје и његове каријере".

На крају му се, каже, нарушило здравље, стигла деменција…

„Његов посао је врло стресан, то ништа није чудно, али Миљанић се увек понашао као господин, увек је све респектовао", каже Ћурковић.

„Један је од ретких људи за које ме вежу само најлепше успомене".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]