Вуковар, 30 година после рата: Конзервирани град-споменик или место одакле се осваја Холивуд

Када погледате трејлер за филм „Господар прстенова", њиме одзвања - Вуковар.

Из вуковарске музичке радионице, Горан Драгаш стигао је до Холивуда, а да се од сопственог компјутера готово није ни померио - ствара музику за трејлере за највеће филмске хитове и не помишља да родни град замени за неки други.

„Ја никад не бих отишао јер ово је град где можеш ћерку да пустиш у пола ноћи и да не бринеш да ли ће се безбедно вратити кући.

„А о томе се не пише у медијима", каже Драгаш, готово вршњак новије историје која је обележила Вуковар.

Овај град био је 1991. године поприште једног од најсуровијих сукоба у рату у бившој Југославији, где су снаге Југословенске народне армије и српских формација месецима окруживале град, његове становнике и хрватске снаге.

Три деценије касније, инфраструктура разорена у рату у највећој мери је обновљена, али се у град вратило далеко мање људи него пре рата.

Сви велики гиганти у граду некад снажне индустрије у међувремену су готово нестали.

Вуковар у Хрватској данас има статус „места посебног домовинског пијетета" који је уређен законом.

„Мали град великих могућности"

Горан Драгаш сам ће себе описати као неког ко је од малих ногу већ под тушем показивао фасцинацију музиком.

Када је добио прву гитару са петнаест година, увежбао је неколико хитова и њиме фасцинирао девојке.

„Одлучио сам да не желим да идем на факултет јер ми је све то деловало као губљење времена.

„Почео сам да радим разне послове, попут шивења гаћа, који су ми потпуно отворили ум - ако буде требало да их радим 40 година, знао сам да нису за мене."

Схватио је и да је, како каже, „један у милион" када је са 19 година преживео тешку бактеријску инфекцију, па је стари компјутер добијен од родитеља постао његова машина за компоновање музике.

„То није био рад, то је била љубав: устанем ујутру, мрско ми је и кафу да направим и губим време - одмах седам да радим и тако останем 10-12 сати кад ми леђа то више због бола не дозвољавају.

„То је био мој бег од реалности", каже Драгаш који је своје прве радове качио на Јутјуб, истовремено пишући писма светским продукцијским кућама.

После небројених одбијеница, његова песма завршила је у трејлеру „Игра" за филм „Господар прстенова" и - тако је почело.

У међувремену је урадио музику за трејлере за више од 100 филмова, у Вуковару је основао своју фирму и има око 70 запослених из целог света.

„Ми смо на Балкану толико заостали у школству - све завршиш, а не знаш да отвориш фирму и плаћаш порез.

„Систем од тебе ствара радника, а не некога ко ствара - притом, систем не пласира овакве приче."

Он је остао у том систему, али се и даље готово зачуди када се суочи са чињеницом да је вероватно међу привредницима са највећим приходом у граду.

У међувремену, каже да се 80 одсто његових школских пријатеља одселило у иностранство, али да он нема намеру да им се придружи.

„Ти овде познајеш комшију, имаш пријатеља, најбољег друга, можеш да платиш некоме кафу.

„Кад одем у иностранство, моји пријатељи живе по 15 година, а не знају ко им је комшија који лупа по стану изнад њих."

На питање имају ли вуковарски кафићи националност, постоји ли подела на хрватска и српска места за изласке, Драгаш ће спремно рећи да за њега то не постоји.

„Ја никад нисам имао проблема, а мислим и да је ситуација боља у односу на време од пре десет година: Вуковар је данас јако мали град, мада нуди јако много - изложбе, фестивали, најмодернији базен, различита догађања.

„Моја реалност је другачија од нечије туђе реалности - срећан човек види срећне људе, несрећан човек види несрећне."

Погледајте видео: Сиријци - лекарске звезде у Вуковару

Рат у Вуковару 1991. године

Спорадични сукоби су у Вуковару почели већ у пролеће 1991. године, када и у осталим деловима Хрватске где живе Срби почињу напетости.

Најжешће борбе за град вођене су од августа, када су ЈНА, паравојне снаге и локални Срби направили обруч око града у коме су се налазиле снаге хрватске полиције и локалних Хрвата.

Блокада је трајала скоро 90 дана током којих је у гранатирању разорен готово читав град, а они који нису успели да се из њега евакуишу провели су те дане у подрумима и склоништима.

У сукобима је страдало око три хиљаде људи, међу којима је и више од хиљаду цивила.

Хиљаде људи завршили су у логорима, од којих су многи били на територији Србије.

За злочине у Вуковару пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију суђено је тројици припадника ЈНА - Миле Мркшић осуђен је на 20 година затвора због убиства, окрутног поступања и мучења, Веселин Шљиванчанин на десет година затвора док је Мирослав Радић ослобођен.

Ратни градоначелник Вуковара Славко Докмановић извршио је самоубиство чекајући пресуду у Хагу.

Пре пресуде у Хагу, умро је и Горан Хаџић, пре рата магационер у вуковарском Вупику, а за време рата премијер и председник самопроглашених институција локалних Срба.

За ратне злочине на пољопривредном добру Овчара, када је непосредно после завршетка борби у Вуковару страдало више од 200 хрватских цивила, Апелациони суд у Београду осудио је на затворске казне од пет година до максималних 20 година затвора осморо оптужених.

Због недостатка доказа и противречних исказа сведока сарадника, четворицу оптужених правоснажно ослободио од оптужби.

„Неки други град"

За Томислава Јосића, који је био довољно одрастао за оружје у вуковарским ратним годинама, новембарски дани увек су време сећања на погинуле.

И то се не мења - а мења се и његов град, и његов живот.

„Обновљене су куће и зграде, мада јесте срамота што је део остао необновљен, али су људи делом отишли у Србију, делом по свету, а у Хрватској нема града где нема Вуковараца.

„Људе који су овде дошли не погађа оно што се десило пре тридесет година, они живе сопствене животе, у новом граду који су одабрали по њиховим критеријумима."

Јосић је и сам једно време после рата живео у Немачкој, да би се вратио у Вуковар где је данас председник градског Савета за бранитеље кога представља као институцију чији чланови могу тек донекле утицати на оно што се дешава у граду док се главне одлуке, каже, доносе у Загребу.

„Све политике које смо имали, све странке су одрадиле катастрофалан посао - сви су забрљали у Вуковару кад су поделили град након рата, а онда се надали заједничком животу и љубави.

„Политичари дођу овде, обиђу, наједу се и напију и то им је плаћено, а онда оду и глуме лудило."

Јосић је 2016. године осуђен на шест месеци затвора, условно на годину дана, због организовања разбијања двојезичних плоча на институцијама у Вуковару 2013. године.

Од тада, у овом граду и даље нема ћириличних табли.

„Хрвати и Срби живе једни поред других и за то су криве политике.

„Код нас су деца одвојена од школа, у вртићу имаш жицу по средини - политике су нас поделиле."

Овај ратни ветеран резултат тога види у трајној промени града.

„Људи су принуђени да оду - обновљене су куће, зграде, али нема могућности да се ради и све зависи од политике.

„Раније су људи одлазили сами, да раде, зараде и врате се, а сада одлазе са децом - то значи да се неће ни вратити."

Ко је Србин, а ко „четник"

Филип и Срђан требало би да буду Иванова лева и десна рука.

У идеалним политичким околностима, ствари би требало да буду баш такве јер градоначелник Вуковара Иван Пенава има два заменика, Филипа Сушца и Срђана Колара.

Сушац је члан Хрватских суверениста (ХС), Колар је члан Самосталне демократске српске странке (СДСС).

Обојица су Вуковарци, мада је Сушац рођен у избеглиштву - две недеље после предаје хрватских снага у Вуковару 1991. године, мајка му се породила у Загребу.

„Мој отац је мајку, баку и суседе кроз пут спаса кроз кукурузе провео у септембру 1991, покупио је све што има, то продао и купио оружје да би се на крају вратио у Загреб јер није могао да учествује у покушају пробоја у Вуковару", говори он.

Филип се у Вуковар вратио 1998. године, након што је окончан процес послератне мирне реинтеграције подручја које су контролисали хрватски Срби под окриље званичног Загреба.

„Град је био девастиран, улице пуне шута, једва смо се пробили до куће од које су остали темељи и рушевине.

„Плакали смо сестра и ја, желели смо назад у Загреб, али године су пролазиле, па се обнављало."

Обнављала су се и пријатељства, младалачке везе.

„Ишао сам у школу по хрватском програму, а дружио сам се са људима који су ишли по програму на српском језику.

„Дефинисати их као пријатеље није могуће јер се нисмо дружили сваки дан, али није могуће ни да су непријатељи - ишли смо на кафу, излазили на иста места."

Ипак, 29-годишњи Сушац описује једну нову поделу.

„Ми у Вуковару имамо јасну границу: Србин је онај који је припадник српске заједнице, поштује своју веру, али и поштује ову државу.

„Људи који величају све против ове државе, покрете који су сравнили овај град, они нису Срби, они су четници - ја немам ниједног пријатеља четника, али имам Србе."

На зиду канцеларије Сушац зато има грб Удружења добровољаца Хрватских оружаних снага Вуковара (УДХОС) на коме се налази и поздрав „За дом спремни".

Уставни суд Хрватске саопштио је 2020. да се ради „о усташком поздраву Независне Државе Хрватске", квислиншке творевине из Другог светског рата, те „да тај поздрав није у складу са Уставом Републике Хрватске".

„Немам обележја која нису часно бранила овај град од агресора.

„Ако неком смета службена војска или службени грб, онда њему сметају и закони Републике Хрватске, а самим тим и Република Хрватска", одговориће Сушац на питање зашто на зиду има обележја са управо овим поздравом.

На питање да ли ће на зидовима вуковарских институција бити табли на ћирилици, Сушац каже да је њена симболика изузетно важна.

„Табле нису овде биле ни пре рата, а ћирилицу форсирају политичари из СДСС како би зарадили политичке поене и јачали национализам - а њихови већници добијају материјале на два језика, па гледају папире на латиници.

„Сведе се на то да ћирилица није право и потреба, него признање пораза у миру за нас Вуковарце - није је било ни пре, а не видим ни потребу да буде сад."

Овакве односе суграђана Сушац описује као кућу на лошим темељима.

„Неправда је учињена граду Вуковару, али је ту неправда и хрватске политике која никад није желела да реши односе са агресором - да осуди све кривце, да жртве нађу свој мир, да породице пронађу нестале, а да агресор плати ратну одштету.

„То мора да се уради да би се поставили бољи темељи, јер градити кућу на лошим темељима није добро."

У лоше темеље уткана је и сетна прича сваког Вуковарца - о гигантима Борову, Вупику и Вутексу који су бројали десетине хиљада запослених, а сада их заједно немају ни хиљаду.

„Једно је средити улице, али од улица се не живи већ од радног места.

„Ту је држава морала више да уради, могла је да донесе бар једну производњу овде, а било је понуда."

„Град-споменик" из кога одлазе људи

Срђан Колар рођен је у Вуковару, али су га музичка школа и љубав према хармоници баш у вуковарско ратно време одвеле у Тузлу, па у Бијељину.

„Већ од маја 1991. године смо видели шта се припрема - Срби у Вуковару се не враћају с посла, нестају са улица, па ме родитељи склањају код мајчине родбине у Србију, док и они у јулу не одлазе из запаљене куће у Вуковару.

„Већ тада сам вежбао клавир, а мени су слали поруке да ће ми музику угасити камом јер сам Србин."

О Вуковару пре рата нема много саговорника.

„Има људи у хрватској заједници који се сећају, који са носталгијом гледају на то - по правилу су то они који нису остварили бенефите које је држава дала после рата.

„Нажалост, преостало је врло мало пријатељстава из времена пре рата, а неки људи више нису међу нама."

Колар каже да не види жељу да се град помери из ратне 1991. године.

„Град Вуковар се не сме дирати, он је конзервиран.

„То је град-споменик и ја не знам колико ми споменика имамо у граду, а из њега је отишао најмање сваки пети становник који се неће вратити."

У таквој атмосфери, заменик градоначелника из српске заједнице чини део градске управе са својим хрватским колегама.

Предао је тада Пенави Статут града одштампан на ћирилици који је градоначелник демонстративно бацио на под, а Колару уручио мајицу са 2717 убијених у Вуковару несрпске националности и пресуду за злочине у Вуковару.

Састанци би сада требало да су саставни део њиховог посла.

„Ако су састанци усмерени на етничка питања, они се у правилу завршавају неуспехом.

„Али ако су усмерени на економски напредак, онда је другачије."

Баш као и Сушац, и Колар ће са носталгијом набројати вуковарске предратне привредне великане и пажњу усмерити на изневерена очекивања од политичких решења.

„Вуковар се користи од свих власти, претходних и актуелних, за поткусуривање међусобних релација - а Срби су ту најбоља тема за анимирање гласача у предизборном периоду.

„Када Срби нешто затраже, то се представи као агресија и зло које је било 1991. и ја сам сагласан да је то било зло, али не само за Хрвате већ и за Србе - јер су од марта 1991. одвођени са радних места, нису се враћали кући."

Ипак, и сам Колар примећује да живот две заједнице не може тећи апсолутно подељено.

„Моја деца иду у школу на моделу српског језика и писма, али су у свим ваншколским активностима заједно са хрватском децом.

„Излазе у дискотеке где може да дође ко жели, а српски и хрватски кафићи за њих не постоје - то су злонамерне политичке изјаве оних чији је програм да говоре против некога, а не просперитет и развој."

Управо у млађим генерацијама, Колар види наду за, како каже, заједнички живот, а не подељени суживот у Вуковару.

„Верујем у млађе генерације, људе који размишљају својом главом, а не оним што су им очеви и дедови причали о 1941. или 1991. години.

„Националиста сам, поштујем оно што је туђе, али тражим оно што је моје - ако ми је држава дала могућност личне карте на два језика, ја ћу је имати и за то не треба да будем крив."

Управо за оне генерације који из Вуковара преко Јутјуба освајају Холивуд, враћање на ратне приче није уобичајено.

На опаску да је рођен баш у годинама рата, композитор Горан Драгаш одговориће да ни са родитељима није много разговарао о том времену, а и да му је веома драго што његова генерација о рату прича јако мало.

„Живимо у свету где је тешко рећи опрости, волим те, ја сам крив.

„Кад те ствари не можеш да кажеш, не можеш ни да напредујеш", једино је што ће вуковарска холивудска звезда рећи о послератном наслеђу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]