Балкан и музика: Синан Сакић - од омраженог до обожаваног, од рокера, панкера до фолкера

Бог.

Тако једном речју спортски коментатор Иван Богуновић описује певача Синана Сакића, алудирајући на чувени транспарент „Бог на небу, Синан на земљи".

„Наравно да је та реч употребљена фигуративно, али Синан је био бог емоције, у њеном најсировијем облику", каже Богуновић за ББЦ на српском.

Та сирова емоција коју је овај певач преносио на публику оличени су, према његовим речима, у „светом тројству" - три велика хита: „Еј откад сам се родио", „Судбина ме на пут шаље" и „Све је постало пепео и дим".

Ове стихове знају многи који Синана Сакића не слушају редовно, као и они неколико деценија млађи од песама.

Ни пре, ни данас ниједна журка не почиње Синаном - али се често тако завршавају.

Прва асоцијација на његову музику многима су туга, јецај и знојаво чело од алкохола.

Тек у таквој костимографији можете певати или, још пре, плакати уз Синана.

„Тата је био саткан од емоција пун љубави и разумевања за свакога.

„Kолико се нама несебично давао толико је на сцени чини ми се три пута више. Био је професионалац у свом послу до самога краја", каже за ББЦ његова ћерка Ђулкица, која данас живи у Швајцарској.

Њен отац је током осамдесетих, пре соло каријере, био део велике петорке Јужног ветра са колегама Драганом Мирковић, Шемсом Суљаковић, Кемалом Маловчићем и Милетом Китићем.

Иако оспораван и за живота и данас, стално ван главних токова и ударних телевизијских термина, успео је да сачува милионе обожавалаца током четири деценије дуге каријере.

„Синан Сакић или Сике Саке припада једном феномену и поджанру народне музике, као представник онога што је стварао Јужни ветар.

„Они су у Југославији имали посебно место, они нису били ни Тозовац ни Брена, они су били нешто потпуно треће и захтевали су посебан сензибилитет и нудили су посебан афекат", каже за ББЦ на српском Данијела Мајсторовић, теоретичарка културе.

Шта нуди Синанова музика?

Широк распон расположења и емоција.

Он је гласник обесправљених, тужних, сиромашних, остављених или оних који су морали да оду.

Певао је о мигрантима, кад други нису.

„Синан има и оне песме уз које можеш да ђускаш и да ти развуче осмех на лице, а има и оне због којих ћеш да се питаш зашто живиш овај живот и шта се ово дешава.

„Неке имају чак катарзично дејство, после којих ћеш да опсујеш и разбијеш чашу и звекнеш ракију на екс", каже за ББЦ један од његових обожаватеља Петар Алемпијевић.

Свиђају му се и музички делови песама, али чаробни састојак Синановог наступа за њега је певачев јецај у гласу.

„Оно што га одваја од осталих јесте то што му верујеш кад слушаш његове песме.

„Кад чујеш какав је живот водио, дрога, алкохол, видиш и патњу и севдах и искреност и севдах у том гласу", додаје он.

Песник бола и периферије

Данијела Мајсторовић се у теоријском раду бавила тумачењем периферије, као посебне социо-економске, али и културолошке средине.

Кроз ту призму посматра и Синана Сакића, као простор одакле је и он сам, као и велики део његове публике.

„Он је песник станичних бифеа, мрачних улица, једног света који је био потпуно занемарен и у социјалистичкој Југославији.

„Синан је одувек то био, никад није ни тврдио да је нешто друго", каже Мајсторовић.

Одатле су, сматра професорка, његова величина, снага, дубина и популарност.

Снимио је више од 400 песама и десетине албума, а продао десетине хиљада плоча и касета.

„Он је певач периферије, који је успео да људима, без обзира на веру и нацију, да лепак и да ми будемо повучени и понесени његовом песмом и бивамо заједно у тој боли.

„Тешко је дати одговор чији је Синан, он је и свачији и ничији", каже Мајсторовић, професорка Универзитета у Бањалуци.

Она естетику периферије и види и у већем делу његових спотова - где он врти паклице цигарета, пије за кафанским столом или седи у возу носећи праву или лажну Меклауд јакну.

То је сцена из спота за песма „Скитнице се враћају", која говори југословенским мигрантима - гастарбајтерима, који су одлазили у Западну Европу да би зарадили на такозваним бауштелама.

Емотивни Балканац

Опевао је бројне тужне судбине, кроз које на врло специфичан начин говори о положају емотивног балканског мушкарца, који јесте патријархалан, али није мачо.

Његови ликови нису насилници, они су више жртве, које пате и на крају мирно прихватају то као датост судбине.

„Лепа до бола", „Реци све жеље, реци шта треба" - показују мушкарца који је спреман и материјално и духовно да се преда жени, чак и ако она не жели да остане са њим.

Није певао само о несрећним љубавима, већ и пороцима - „Пијем на екс", али и „Сине мој", готово биографску песму, о проблематичном сину уз коју је често плакао пре публиком.

„Алкохол му је дао простор, као и већини људи на Балкану, где се много пије, за једну посебну врсту дерта.

„Он ти извади срце, да га и каже ево сад можеш и да га газиш по томе, ја немам шта да изгубим јер сам све изгубио", наводи Мајсторовић.

Мушка емотивност и рањивост су посебно карактеристичне за Синана, јер се не сцени давао целим бићем.

„То је оно што је јако привлачно, он ти не даје лажну наду ни ушећерену причу о срећи и лепоти иза седам гора у будућности.

„Нема хепиенда, не, цака код њега је бити овде и сада - у болу", истиче Мајсторовић.

Чак ни у песмама које су за нијансу радоснијег призвука попут „Зоко, мој Зоко" или „Делија момак" где је љубав можда узвраћена, он измашта идеалну везу и „кућу на крају села", то се не оствари.

Женама које „заведу пола града" или се преудају његови ликови или он сам не замера - прихвата да остаје сам.

Несрећа и безизлазност су једине константне - као у песми „Судбина ме на пут шаље".

„То је моменат кад одете у кафану па после четири-пет пива или лозе, ви достижете своју трауму.

„Посебно важно из мушке перспективе који тада у кафани почињу обрачун са ћорсокацима у себи, које сви носимо", оцењује Мајсторовић.

Управо то Синанова музика представља и Ивану Богуновићу.

„Суочавање са самим собом.

„Да упркос целом животу проведеном у граду и упркос одрастању на рокенролу, постоји и хардкор народњак чије песме ме дотичу подједнако снажно као оне које иначе сматрам својим на првом, другом и трећем месту", наводи овај обожавалац Сакића, који углавном слуша различите врсте гитарске музике.

„Једино што Синан ипак није био певач 'за сваки дан' већ за нека мало специфичнија стања душе и ума", додаје.

Петру Алемпијевићу су омиљене Синанове песме „Ево ме стари другови", „Сунце моје" и „Певај ми о њој".

„То ми је једна од тих пљас песама, прво крене његово назално, оријентално ти знаш да ме волии и онда пап, певај ми о њој.

„Драго ми је да сам био на том последњем концерту, било је онако дирљиво, иако он није био у певачкој форми", истиче Алемпијевић.

Он слуша различите врсте музике, у зависности од амбијента и екипе са којом је - у свакој налази нешто што га „дира" или са чиме се идентификује.

„На страну питање квалитета, место за Синана ми је кафана или припрема за кафану.

„Кад се лумпује и у два, три или пет ујутро се крене са Синаном, то те спусти, да се самоубијеш малтене", каже Алемпијевић, етнолог по струци.

Троструко маргинализован

Иако га многи доводе у везу са Ромима, Синан Сакић је, према ћеркиним речима, рођен у сиромашној муслиманској породици у Лозници 1956. године као дете Рашида, члана војног оркестра, а затим Београдске и Загребачке филхармоније, и Ђулке, раднице у фабрици.

„Тата је и код (Миломира) Марића у емисији рекао да није Ром, нити имамо некога ко јесте, ми смо муслимани староседеоци Лознице", каже Ђулкица Сакић.

Синанова неостварена жеља била је да буде пијаниста, али га родитељи у томе нису подржали.

Као младић почиње да свира бубњеве и то поп и рок музику, а тек крајем седамдесетих почиње да пева и окреће се народној музици.

Отворено је говорио о проблемима са пороцима.

Пио је, по сопственом признању, по две флаше жестине на дан, умео да прокоцка до 50.000 евра за ноћ, а ни дрога му није била страна.

На граничном прелазу између Србије и Босне и Херцеговине 2015. ухапшен је са два грама кокаина које носио у доњем вешу.

Преминуо је 1. јуна 2018. у Београду после тешке болести.

„У Синану се као ромској фигури налази сукоб класног, родног и расног, он је трострука мањина и утолико је већи.

„Он је глас те радничке класе, долази са кризом и несташицама које се јављају већ почетком осамдесетих", каже Мајсторовић.

Она Сакићеву симболичку вишеслојност пореди са црним луком са више слојева.

„Он као песник друштвеног јаука можда говори и о тој о кризи језиком несрећне љубави, то би се могло дубље истражити", наводи теоретичарка.

Ту посебно подсећа на песму „Еј откад сам се родио, среће нисам имао" у којој се могу препознати маргинализоване и дискриминисане групе и модерног света.

У Синановим песмама нема мотива ливада, цвећа и оваца, као код неких од легенди српске народне музике.

„Он није фигура тог пастирског пејзажа.

„Он је панкер у суштини, дели вредности панк-рок у томе је његова слојевитост", додаје Мајсторовић.

Концерти посебна прича

Никад није била на концерту, али је први пут о том искуству слушала током једне вожње сад већ давне 1997. аутобусом на релацији Београд-Бањалука, од девојке која се враћала са Сакићевог концерта.

„Та жена ми је причала како је то афективно, енергетски интензивно и да је то што се ту доживљава и проживљава не да ни објаснити.

„Чула сам причу, можда је урбана легенда, да је не једном од путовања у Индији Саи Баба наишао и међу стотинама људи пришао Синану и намасте одрадио, значи да су се велике енергије препознале", каже Мајсторовић.

Сакић је током каријере одржао ко зна колико концерата, од тога пет на београдском Ташмајдану.

„Он је једна врста гласника, оно што су некада били народни певачи, који преносе једну врсту истине људима.

„Та истина није из висине, већ дубоко проживљена и доживљена", каже професорка.

Богуновић је био на два концерта на Ташу - први пут крајем августа 2008. и 2017, што ће се касније испоставити као Сакићев последњи концерт.

Лепше се провео на првом, крајем августа 2008, јер су, каже, „и Синан и публика тада били у много бољем издању", него девет година касније.

На тим наступима хиљаде људи у публици и Синанове бројне колеге креирале су често атмосфере рок концерата - са вриштањем и бацањем брустхалтера на бину.

„Дуго сам са ортацима причао како би било занимљиво отићи тамо и осетити ту емоцију из прве руке.

„Желео сам да видим кога још ту има, ко се све препознаје у тим песмама и стиховима, осим наравно самих Рома, са којима очигледно имамо нешто заједничко и ми који свој живот од малих ногу проводимо на доста другачији начин", каже Богуновић.

Улица о ком Синан пева и одрастање у сиромаштву и данас су проблем са којима се велики број Рома суочава у Европи.

Новинарка Јована Глигоријевић је у недељнику Време писала о личном искуству на Џејевом концерту на ком је гост био „бунован и неиспаван" Синан Сакић и због кога је, сведочи, део публике пао у транс.

„Они нису из провинције, него са обода, из још већег мрака, надомак јаких светала великих градова, а никад стварно у њима, рођени и остали у лимбу између два света".

Иако воли и поштује народну новокомпоновану музику, новинарка није знала Сакићев репертоар, али је у њему препознала „нешто дубоко страшно".

„Одједном ми се отворио и разбистрио читав космос живота на маргини, та права мука и туга, слузаво блато на улицама које чекају давно обећани асфалт, од ниског напона жмираве сијалице у кућама окруженим стовариштима, перионицама и пропалим фабричким погонима.

„И, наравно, кафанама, са подовима од голог бетона, неисправним инсталацијама и зарђалим чучавцима.

„То су оне у којима се служи само велико пиво и само турска кафа", пише у тексту Времена.

Јужни ветар и почетак краја Југославије

Раст популарности Јужног ветра и те врсте новокомпоноване музике подудара се са периодом урушавања југословенских институција.

„Kада причамо о Синану, треба да имамо у виду да је он ипак био само певач, односно неко ко је био савршен медијум између публике и продукције 'Јужни ветар', која стоји иза већине његових мегахитова.

„ЈуВе је био производ специфичних друштвених околности у СФР Југославији током 80-тих и та музика дефинитивно није била за свакога, али је на крају добацила много даље и шире него што су, верујем, сами њени творци веровали да ће добацити", oцењује Богуновић.

После смрти доживотног председника Јосипа Броза Тита почело је поступно растакање федерације и унутрашња криза која ће резултовати крвавим распадом земље.

У таквом атмосфери настајали су бројни музички и супкултурни правци, па и бенд Јужни ветар.

„Под блокадом главних медија и рутински нападани од културних чувара који су се залагали за аутентичност у народној музици, звезде српско-босанског новокомпонованог бенда Јужни ветар најистакнутије су представљале то што се називало оријентални кич.

„Предвођени Миодрагом Илићем ког су звали Миле Бас или Миле Техеран", они су ипак уживали енормну популарност са чврстом базом обожавалаца", пише теоретичарка Ирена Шентевска у чланку о турбо фолку.

Каква је његова музика?

На почетку популарности, група „Јужни ветар", чији је Сакић био истакнути протагониста, била је оличење алтернативне новокомпоноване народне музике и претеча гране турбофолка чије је упориште било у „источњачкој" музици, у комбинацији са савременим електронским инструментима, каже у писаном одговору за ББЦ етномузиколошкиња Марија Думнић Вилотијевић.

„У поређењу с популарном народном музиком каква је била референтна, на пример у Радио Београду почетком Сакићеве каријере, заиста је оправдано оцењивање музике коју је Синан Сакић изводио као нижеразредне.

„То, с друге стране, данас не омета носталгична слушања песама које је изводио, па и „откривања" те музике међу иницијално нестандардном његовом публиком", додаје Думнић Вилотијевић.

Новокомпонована музика и наследник турбофолк

Иако су и турбофолк и новокомпонована музика често на мети критичара који им замерају недостатак уметничког квалитета и много шта још, та два појма нису синоними.

Ивана Кроња у тексту Шта значи турбо фолк овај музички правац и његов пратећи стил, описује као изразито политизован, односно као политички подобан инструмент владајућег режима за смиривање народног незадовољства током деведесетих година.

Он је настао на темељу новокомпоноване народне музике, која иако у називу има народ, никад није тежио да симболизује народно или сељачко, већ је, напротив, тежио да дочара савремен, модеран изглед.

„Он је симболички требало да превазиђе јаз између села и града, који су поклоници ове музике, скорашњи досељеници у град, покушавали да разреше", наводи Кроња у тексту који преноси портал Бука.

Тај стил се, каже, препознаје се по шљаштећој гардероби из Турске, карнерима, шљокицама, мешавини свечаног и спортског стила, по кичастом и наивном украшавању.

„Женске представнице стила карактерише јака шминка, ланчићи, бижутеријске минђуше и мини-вал, а мушке представнике златни ланци и прстење, кратка коса или, чешће, фризура ,,на репове''.

То је укратко опис и представника Јужног ветра, почев од њихове највеће звезде Драгане Мирковић, па до изгледа њених мушких колега.

Синан Сакић је из два брака имао три сина и ћерку.

Ђулкица Сакић, Синанова ћерка, данас живи у Швајцарској и оца описује речима:

„Човек са највише концерата и најпосећенијим концертима, а најмање признат.

„Његов вокал и дан данас многи могу само да сањају", каже Сакић за ББЦ.

Културолошки модел тумачења који заступа теоретичарка Данијела Мајсторовић не односи се на то да ли ће некоме нека врста музике да се свиди, већ да о покушају да се она разуме.

Ипак, много је оних који то у старту одбацују као лоше или неслушљиво са честим погрдним карактеристикама које се приписују љубитељима те музике.

„Често се мржња према такозваном 'турбан-фолку' (новокомпонованој народној музици с наглашеним утицајима Блиског истока) користи као средство аутолегитимације у различитим сегментима националне културе", пише Ирена Шентевска у научном раду објављеном у Гласнику Етнографског института САНУ.

Мајсторовић такве елитистички настројене критичаре пореди са култур-расистима.

„Код култур-расизма ради се о ниподаштавању једне целе групе људи са којима делиш животни простор и суштинском неразумевању.

„То отписивање људи који слушају Јужни ветар, Синана, Шемсу и тако даље као да је то некакав шунд то је једно потпуно неразумевање простора са којег долазиш", каже Мајсторовић.

За разлику од многих музичара који су током девдесетих политичким изјавама стајали на страну национализама и подела, Синан то није урадио.

Никада није био ни у једној партији, тврди његова ћерка.

Остала је сачувана Сакићева фотографија, где на протесту због рата у Сарајеву 1991. носи мајицу са ликом и именом Шемсе Суљаковић.

„Свака песма носи по неки стих његовог живота", каже Ђулкица.

Њен брат Ален се, такође, бави музиком и сарађује са певачем Растом.

Њихов отац је зарађивао позамашне своте на концертима и наступима, посебно у иностранству, али му супруга и даље живи у кући Лозници.

Да материјална богатства нису најважнија, научио је у Индији.

Синан Сакић је 14 година редовно одлазио тамо код светски познатог гуруа Саи Бабе, који је преминуо 2011.

„Индија је за њега била рај, волео је традицију и дух Индије.

„Тамо је одлазио када му је био потребан мир, није имао никакве везе са религијом, многи су погрешно тумачили те будиста те разне глупости", каже његова ћерка Ђулкица.

Она наводи да су му то били одмор и релаксација, као и Тајланд, док је он у интервјуима говорио да га је то „научило да иде исправним путем".

Мозаик овог по много чему балканског феномена не би био потпун без ината.

Ликови из Синанових песама знају како не треба, али то ипак ураде - због љубави.

Као и он сам.

Да се опет родим, живео бих исто, спреман и на срећу, али и на тугу

Не бих променио ништа, јер ти не би била иста, а ја нећу, нећу љубав другу.

*Текст је допуњен изјавом ћерке Синана Сакића да њихова породица није ромског порекла

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]