Милош Карадаглић у Интервјуу петком: „Колико год je некад комплексно одрасти на Балкану, толико се то врати као јединствена снага"

Чак и када са њим разговарате преко компјутерског екрана, поглед не можете одвојити од његових руку.

У њима тада нема класичне гитаре, али оне као да свирају и док он веома смирено говори.

„Постоји нешто чаробно у музици - сваки пут када се деси, она мења енергију у ваздуху и изнова вам даје шансу да креирате нешто сасвим ново и лепо, један прелепи свет маште, свет месеца и звезда.

Управо то је нешто што је обележило моје детињство - тај чин дељења себе, кроз музику, са људима које највише волим."

Милош Карадаглић је један од најцењенијих светских класичних гитариста.

Светској публици често је познатији само по имену MILOŠ, мада се у његовом црногорском презимену, странцима тешком за изговор, крије део тајне овог уметника.

Рођен и одрастао у Подгорици, завршио је Краљевску музичку академију у Лондону, након чега је светску славу стекао на концертима широм света.

„Колико год је некада тешко и комплексно одрасти на Балкану, толико вам се то касније врати као нека јединствена снага и енергија, која вам даје крила да без страха и пардона остварите своје снове", каже Карадаглић у разговору за ББЦ на српском.

„Месец и шума"

Управо је месец један од мотива његовог новог албума Месец и шума (The Moon & the Forest) који обележавају концерти Џобија Талбота Тамни месец (Ink Dark Moon) и Хауарда Шора Шума (The Forest).

Повезује их Милошева интерпретација дела Пун месец (Full Moon) Лудовика Еинаудија и Сањарење (Träumerei) Роберта Шумана.

„То је због тога што је људска имагинација - суштина живота.

„Ствари које живе у нашој машти дају нам крила да одлетимо онолико високо колико нам је то потребно, без обзира шта се заправо дешава око нас."

Док је радио на албуму, око њега се дешавала пандемија вируса корона која је из темеља променила и његов свет.

„Отвара се и креће неки нови свет, ново поглавље за мене, али и за све људе - мењају се приоритети, трансформишемо се.

„Најпре јурити бескрупулозно и без везе са реалношћу, а онда стати - то је велики шок за систем. Колапс."

Без проблема ће устврдити да он није био један од тих људи.

„Ипак, стварати музику без тог притиска, без распореда и рокова - то је велика привилегија.

„Осетити себе кроз свакодневна уживања је изузетно позитивно и важно, а овај албум се десио управо на тај начин.

„Као део целокупног и комплексног система једног бића."

Каже да ће неке ствари из овог периода пожелети да задржи, а понајвише то да концерти више не буду свакодневни већ да има довољно времена да осети дух града у коме ће свирати.

„Нека концерата буде и мање, али нека буду прави, вредни и незаборавни."

„Звук тишине"

У споту за насловну мелодију са претходног албума, Милош Карадаглић је улични свирач гитаре у Лондону, где данас живи.

Када почну његови први тонови, градска врева британске престонице једноставно утихне.

Албумом из 2019, који носи назив као и песма дуета Сајмон и Гарфанкел коју је Карадаглић одсвирао на гитари, готово да је најавио оно што ће се десити непуну годину касније - Лондон, а и читав свет, стали су због пандемије корона вируса.

Тишина је наступила и у концертним салама, а музичари су наступали пред празним редовима, у интернет и телевизијским преносима.

„Без енергије публике, ви не можете функционисати као музичар - музика постаје музика само када изађете на сцену и испред вас су људи, а све што се дешава пре тога је само припрема.

„Енергија тих људи вас тера да из себе извучете најбоље, а концерт је непоновљиви моменат, увек другачији, јер је енергија у сали потпуно другачија, као и телепатија којом комуницирате са људима."

Ипак, за Милоша је звук тишине био нешто што је већ искусио.

Када је 2016. године повредио десну руку, морао је да направи дугу паузу у свирању.

„Лична тишина, док свет око вас и даље трчи, много је тежа.

„Осећате се изостављено, повређена је ваша душа, а то су најтеже повреде.

„Кад све стане, ипак остајете ви, враћају вам се мир и тишина. To je много лакше."

Уметник без „кућног видеа"

Иако је и током периода закључавања снимио бројне концерте у студијима, што су чиниле и његове колеге, он једну ствар није урадио.

Милош Карадаглић на друштвеним мрежама нема ниједан снимак наступа у свом дому.

„Колико год се на први мах чини да такве иницијативе нешто значе, оне ипак немају суштину.

„Самим тим, оне девалвирају нашу вредност и чине да постајемо површни и пролазни."

Он подсећа да музичари имају велику одговорност - да музику не деле лако и сувише јефтино.

„Не постоји ништа лепше, нити посебније, него када уметник кога волите изађе на сцену и одсвира ону прву ноту - а тај осећај никад не може бити исти ако публика већ зна како изгледа моја спаваћа соба, шта сам скувао тог дана и све остале битне детаље мог обичног живота.

Како може један Бах да звучи природно у нечијој дневној соби - то никоме не чини услугу."

Ипак, бројне снимљене концерте сматра драгоценом архивом.

„Ако се нешто снима квалитетно и на професионалан начин, то на неки начин може да буде чак и дубље и интимније искуство.

„Надам се да ће та технологија остати за будућност, да и млада публика добије прилику да осети срж и суштину музике, не само кроз одлазак на концерт."

Мир и меланхолија најбољег пријатеља

Када је са осам година у тадашњем Титограду први пут узео гитару у руке, почела је неочекивана животна прича.

„Тада сам осетио дубоку везу, као да сам нашао свог најбољег пријатеља.

Она ми је била кључ за магични свет изазова, могућности, нешто што не бих променио ни за шта на свету - да није било музике, мој живот би био потпуно другачији."

Са 14 година определио се за музичко образовање да би у ратној 1999. години добио стипендију за Краљевску музичку академију у Лондону.

„Мислим да сам неко ко је имао велику срећу у животу да, игром случаја и околности, тако рано пронађем нешто што је за мене право.

То је велика привилегија, нешто чега са увек свестан, што увек ценим.

Када то на тренутак заборавим и изгубим се помало у свему, оно што ме врати је тај мали Милош са гитаром, енергија коју ми је она дала."

Због тога је, каже, свестан њених заслуга.

„Толико тога можете радити на свету, а мени се десило да у тој Подгорици пронађем гитару.

И да ми она постане све на свету."

Можда је зато и очекивано да на питање да ли је за њега гитара мир и меланхолија, од Милоша уследи једно благо намрштено, али јасно и дужином наглашено „није".

„Мир и меланхолија јесу саставни део енергије коју гитара има, али гитара је за мене комплетан систем емоција.

Кроз сваку композицију коју свирам, ја се трудим да нађем те екстреме - сматрам да се у њима дешавају интересантне и лепе ствари."

Његова дефиниција гитаре знатно је сложенија.

„Гитара је инструмент комплексне енергије, инструмент који у себи има и ритам, и хармонију, и мелодију - то је оркестар у малом.

Сваким додиром жице на други начин, добијате другу боју, енергију, а то је за мене разлог да сваки дан осећам као да поново почињем када је узмем у руке."

Концерт у Црној Гори о коме сања

Пандемијски ритам живота вратио га је и родној Црној Гори

„Ово је време донело много више времена проведеног на црногорском мору и срећан сам због тога - враћање основама и темељима личности може да буде веома добро и за музику.

То је гравитас, енергија која вас чврсто држи везаног за тло."

Иако га радују започети, мада због околности паузирани пројекти класичне музике у Црној Гори, постоји и оно што га брине.

„Брине ме и невољност грађана да приме вакцину, арогантни осећај да ми све боље знамо него научници и оволике генерације знања.

То је неодговорно и сви имамо одговорност да допринесемо изласку из овог стања, да се врати музика и људски контакт - не само у кафићу, него и у концертној дворани или на отвореној сцени."

Ипак, балканска „драма у карактеру", како је назива, њему је и извор инспирације.

„Необичан је емотивни склоп на Балкану: словенске, дубоке, тамне и мрачне душе и медитеранске лакоће.

Из тога се рађа невероватна енергија, што смо доказали кроз фантастичну уметност, позориште које је код нас невероватно квалитетно, а та драма у карактеру комуницира се кроз сваку моју интерпретацију и људи то осећају."

Живот у Лондону и другачији менталитет нису га одвојили од суштине.

„Мислим да је најбитнија географија ваше личности.

Музика и уметност постоје испод слојева, слојева, слојева емоције и личности, функционишу у изолованом резервоару који живи у нама - и до кога није лако доћи."

Своју музичку потрагу Милош зато спроводи на посебним местима.

„Да би се створили услови за креативност, морате јако добро познавати себе.

Ја сам најкреативнији на мирном месту где је вода - у Лондону живим на реци, где је мирно и нема саобраћаја, срећан сам у Швајцарској због мира, тишине и организованости, на мору у Црној Гори, али само ван сезоне, наравно."

Ипак, и поред осмеха којим ће пропратити опаску о гужви у летњој црногорској сезони, Милош ће се дубоко замислити на питање које је то место у Црној Гори на ком би одржао свој концерт из снова.

„Црна Гора има много магичних места, а ово кажем као прави Црногорац - мало је места где на тако малом простору постоји толико енергије, интензитета у пејзажу, планинама, начину како их природа обрушава у море.

„Сваки одлазак на Ловћен и поглед на целу Црну Гору увек у мени изазове јаку емотивну реакцију.

„Сањам да некад одсвирам интимни концерт на традиционалном црногорском гумну."

Погледајте видео о Дарко Рундеку и Екипи

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]