Животиње и миграције: Како националне границе раздвајају екосистеме

Мала група рисова на пољској половини најдревније европске шуме је угрожена.

Њихов дом, Бјаловјешка шума, у јуну прошле године је пресечен на пола када је пољска влада завршила са изградњом зида на граници са Белорусијом.

Намера је била да се заустави прилив избеглица које је белоруска власт усмеравала са Средњег истока и других крајева.

Зид дужине 185 километара, висине 5,5 метара изнад шумског тла, простирао се све до крошњи дрвећа, али је и - заробио сав животињски свет који се туда кретао.

Десетине рисова који су се задржали на пољској страни више неће моћи да лове, да се хране и размножавају са својим много бројнијим другарима с друге стране границе.

Зид који дели 3.100 квадратних километара шуме ће не само поспешити глад рисова, већ ће и смањењем опција за размножавање додатно умањити иначе низак генетски диверзитет.

У писму послатом у јануару прошле године, у тренуцима када је рад на зиду већ отпочињао, више од 500 научника који се баве животињским светом се код Европске комисије у Бриселу заложило за обустављање пројекта пољске владе.

Ако градња буде настављена, рекли су, шумска екологија ће бити суочена са „разарајућим последицама", међу којима ће бити и „колапс популације рисова у пољским равницама".

Без обзира на то, градња зида је завршена. Рафал Ковалчик из Института за истраживање сисара при Пољској академији наука, један од потписника писма, каже да сада постоји и „висок ризик од истребљења" пољског риса, што представља локално изумирање ове врсте.

Бјаловјешка ограда је само један од све брже растућих зидова и утврђених ограда, најчешће надограђених бодљикавом жицом на врху и светлосним сноповима рефлектора, који ничу дуж националних граница широм света.

Њихова изградња је потпомогнута растућим страхом од миграната који прелазе границе, терориста, кријумчара дроге и, као што је случај са зидом који је подигла Украјина између 2015. и 2022. године, пропалим покушајем да се руске оружане снаге одврате од покушаја инфилтрације на истоку земље.

Погледајте и видео: Крчење шума у бразилској савани порасло за 25 одсто за годину дана

Од афричких мочвара па све до планина у Југоисточној Азији, од америчко-мексичке границе до степа у Централној Азији, многе од ових ограда се појављују у удаљеним пределима који су макар до сада били природно очувани.

Они блокирају сезонске миграције великих животиња, редукујући тиме генетски диверзитет и угрожавајући милионе различитих врста којима је потребно слободно кретање не би ли се изборили са климатским променама.

И док различите животињске врсте и екосистеми покушавају да се крећу не би ли се прилагодили топлијим животним условима и променљивим временским обрасцима насталим услед климатских промена, претња животињском свету од граничних баријера може само да се повећа.

Ово се нарочито односи, каже Марк Титли са Универзитета Дурам у Великој Британији, на ситуацију у којој те баријере преграђују велика пространства на правцу исток-запад, спречавајући тиме кретање у правцу полова или пратећи контуре планина спречавајући покрете усмерене узбрдо, ка пределима са хладнијом климом.

Студија коју је прошле године објавио Титли у сарадњи са колегама, завршава се проценом да ће до 2070. године климатске промене узроковати да ће неких 35 одсто свих сисара на планети живети у климатским нишама у којим их данас уопште нема.

Тако ће, без могућности да прелазе границе, бити суочени са нестанком.

Титли истиче три кључне границе са највећим бројем угрожених животињских врста: она између Кине и Русије, Сједињених држава и Мексика и Индије и Мјанмара.

Све три поменуте границе су тренутно забарикадиране.

Није требало да буде тако.

„Када је Гвоздена завеса пала почетком 90-их година прошлог века, изгледало је као да ћемо живети у свету без граница", каже Џон Линел из Норвешког института за истраживање природе, главни аутор глобалне студије која се бави утицајем нових баријера на животињски свет.

„Прекогранична сарадња у конзервацији животињског света се проширила".

Од тада, међутим, а нарочито последњих година, нарастајућа плима понекада и ксенофобичног национализма навела је многе народе да подигну зидове дуж својих граница и да утврде и милитаризују слабашне пограничне ограде - најчешће кршећи међународне еколошке законе, као што је Конвенција о миграторним врстама која прописује заштиту миграционих рута.

Елизабета Валет са Универзитета у Квебеку у Канади, израчунала је да тренутно постоје 74 гранична зида широм планете, што је број који је шест пута већи од оног који је важио крајем Хладног рата.

Они се простиру у дужини од око 32.000 километара.

Неке баријере убијају директно, уз помоћ струје, бодљикаве жице или заплитањем животиња које покушавају да пређу те границе.

Друге блокирају миграционе руте и спречавају приступ виталним ресурсима као што су изворишта воде и сезонски пашњаци или одвраћају животиње изградњом путева, патролама или јаким светлима.

„Епидемија постављања ограда се наставља", каже Линел.

„А ограде новијих генерација су и чвршће од старих".

Индија је подигла ограду на три четвртине дужине своје 4000 километара дугачке границе са Бангладешом и тако зауставила кретање дивљих азијских слонова чије се природно станиште простире од североистока Индије до Бангладеша, Бутана, Мјанмара и Непала.

Израелски „зид раздвајања" који је висок 8 метара и који се простире на 700 километара дужине око палестинске Западне обале, такође спречава сезонске миграције газела, лисица, вукова и других животиња које живе између брда на Западној обали и равничарских предела који их окружују.

„Повећана фрагментација њихових станишта лишава газеле могућности да слободно иду у потрагу за храном која је само сезонски доступна", наводи студија коју је израдио Јорам Јом-Тов са универзитета у Тел Авиву.

Резултат тога је драстичан пад у броју газела - сада их у дивљини има још само око 2000.

У Европи, пољски зид који иде кроз древну Бјаловјешку шуму највише привлачи пажњу еколога.

Писмо које су упутили научници упозорава да је ова шума „последња преостала низијска шума у Европи коју људи минимално угрожавају још од последњег леденог доба".

Зид прелази преко еколошког коридора који је од „огромног значаја за целу Европу", кажу они, и који је до сада био „главна дисперзивна рута за велике сисаре".

Истраживачи Института за истраживање сисара, који се налази у селу смештеном у срцу Бјаловјешке шуме, кажу да у угрожене животињске врсте спада и јединствено крдо од око 800 јединки европског бизона, највећег сисара на континенту, баш као и мрких медведа који покушавају да се крећу према западу, из Белорусије ка Пољској.

Сматра се да је раније отворена шумска граница представљала руту којом се кретао мрки медвед, али је он у последње три године виђен и у пољском делу шуме - по први пут у последњих 80 година.

Постојање зида сада значи, како каже Ковалчик, да могућност реколонизације у пољском делу шуме више не постоји.

Када је овај пројекат започет, пољска влада је критичарима обећавала изградњу 24 капије, али Ковалчик данас каже да су „границе затворене и то трајно".

Капије су биле само „средство за умирење и само су давале утисак да влада жели да одржи повезаност".

У сваком случају, поручује његов колега из Института Криштоф Шмит, „животиње свакако неће стајати у реду испред зида чекајући да се капије отворе".

Погледајте и видео: Љубавни живот меде Александра на Тари

Пољски зид је један од многих који су изграђени у Европи од почетка таласа избеглица који су долазили са Блиског истока и Африке од 2015. године.

Грчка и Бугарска су забарикадирале своје границе са Турском.

Мађарска је подигла ограде на више од 320 км дужине на границама са Хрватском и Србијом.

Словенија је исто урадила на граници са Хрватском, Аустрија са Словенијом, а Северна Македонија је поставила металне баријере у дужини од 37 км на граници са Грчком.

Овај тренд је настављен након руске инвазије на Украјину.

У августу прошле године, Литванија је завршила изградњу ограде у дужини од 480 км на граници са Белорусијом и Русијом и тако допунила сличну ограду која се налази на руској страни.

У октобру прошле године, све веће политичке партије у Финској, сложиле су се да подигну ограду дуж 1.300 км дугачке границе са Русијом, не би ли зауставили талас избеглица који су покушавали да избегну регрутацију.

„Исход свега тога је да Европа сада еколошки сама себе одсеца од свог источног дела", каже Линел.

У исто време, Сједињене Државе траже начин да зауставе мигранте из Латинске Америке дижући на 3.200 км дугачкој граници између Америке и Мексика, низ ограда и зидова.

Чинећи то, они затварају и проток животињског света.

Сматра се да су те препреке преполовиле популацију од 120 различитих врста нелетећих сисара, од којих су многи путовали од мексичке Сијера Мадре, па до Стеновитих планина, каже Рон Пулам са Универзитета у Џорџији и из Мреже граничне рестаурације, непрофитне организације из Аризоне која покушава да заштити и људе и животиње у тој области.

Ограде доводе у ризик и акцију повратка јагуара на југозапад Сједињених држава, каже Пулам.

Ова велика мачка је била практично истребљена северно од границе, све док недавно група јагуара није реколонизована из Мексика.

Он, међутим, упозорава да ће присуство ових животиња у Америци „поново изостати у случају да препреке које се ту тренутно ту налазе, у будућности и остану на истом месту".

У међувремену, оцелота сада има мање од стотину јединки у Сједињеним државама.

Многи живе у Тексасу и у многоме зависе од шибља којег има у доњим деловима долине Рио Гранде, која се пружа и преко границе.

„Непрекинути гранични зид ће, могуће је, раздвојити 34 одсто нелетећих природних терестријалних и слатководних животињских врста од преко 50 одсто њиховог природног станишта које се налази јужно од границе", предвиђа међународна студија чију су израду предводили Роберт Питерс и Џенифер Милер, као и њихове колеге из непрофитне организације Браниоци животињског света.

Простране степе у Централној Азији су дуго времена биле место на којим су се одигравале неке од највећих миграција биљоједа на планети.

Али са све већим растом претњи по сигурност које долазе из Авганистана и бујањем кријумчарских акција, владе су и овде подигле на хиљаде километара баријера.

Блокиране су читаве области и тако спречене миграције сајга антилопа, дивљих камила, газела, дивљих магараца, медведа, поларних леопарда, тигрова, гепарда, јелена и Пржевалских коња.

Начињени су неки покушаји да се саме ограде начине пропустљивим за животињски свет.

Али успех таквих акција је, у најмању руку, препун рупа.

Гранична ограда у дужини од 240 км, која раздваја Казакхстан и Узбекистан између Арала и Каспијског мора, подигнута је 2011. године, не би ли зауставила кријумчаре.

Али она је спречила и успон више од миллион сајга антилопа, остатка некада много веће популације, и њихове миграције између летњих пашњака у Казахстану и зимског пребивалишта на југу Узбекистана.

Животиње су биле на ивици истребљења све док није дошло до интервенције конзерватора који су убедили казахстанске званичнике да помере доње нити бодљикаве жице на 125 места дуж ограде, не би ли животињама омогућили пролаз.

Ова акција је довршена 2016. године и проглашена је за тријумф конзерватора.

Али до данашњег дана, иако се број сајга антилопа стабилизовао након јењавања бактеријске епидемије и успостављања бројнијих патрола које су се бориле против ловокрадица, животиње су ретко примећене како користе пролазе, тврди Еленор Милнер-Галенд са Универзитета у Оксфорду и чланица Савеза конзерватора сајга антилопа.

Понекада, граничне ограде се постављају да би задржале животиње, а не људе.

Кина је изградила 4.670 километара дугачку ограду на граници са Монголијом, кроз пустињу Гоби, делом да заустави монголске вукове који су нападали кинеску стоку.

Тиме је Кина блокирала и сезонске миграције дивљих магараца.

Боцвана је подигла 480 километара електричне ограде на својој граници са Зимбабвеом не би ли задржали стоку заражену шапом и слинавком.

Али ова ограда је имала значајан утицај и на преласке границе неких од најчувенијих припадника животињског света ове регије, као што су жирафе, слонови и зебре.

Без обзира на све, граничне баријере не морају да буду перманентне.

Словенија је током 2015. године поставила ограду са бодљикавом жицом у дужини од 190 км, кроз Динарски венац, на граници са Хрватском, не би ли блокирали стазе којим су се кретале избеглице.

Али ова ограда је поделила и планинску популацију евроазијских вукова, мрких медведа и рисова.

Пре постављања ограде, више од половине вучјих чопора се кретало у областима које су сада биле подељене оградом.

Ограда је, по свему судећи, „била последњи ударац популацији вукова ка њиховом коначном истребљењу", упозорио је Линел у тренутку када је ограда била подигнута.

Словенија је, међутим, прошлог лета објавила да ограда није зауставила талас избеглица и да је послала своје јединице да је уклони.

Макар у овом случају, животињски свет је одгодио своју пресуду.

Погледајте и видео: Где се хране китови - паметни дивови се снашли

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]