Ментално здравље: Како ваша породица обликује изглед вашег тела

Замислите овакав призор: девојчица облачи шарену хаљиницу, прави пируету и задовољно застаје.

Одрасли око ње су такође задовољни и говоре јој колико је лепа.

Нешто касније, она гледа слике у омиљеним књигама и види витке људе и животиње како крећу у узбудљиве авантуре, док су са друге стране и неки крупнији људи, трапавији и спорији.

Понекад примећује како су њени родитељи узрујани због њихове килаже или изгледа.

До тинејџерског доба, њени родитељи су већ забринути због начина на који друштвене мреже и инфлуенсери утичу на изглед њеног тела.

Међутим, истраживања нам говоре да су у стварности њена перцепција тела и његова друштвена прихватљивост обликовани у њој пре тога, још у најранијим годинама.

Када се бавимо нашим односом према сопственом телу, тешко је закључити одакле долази наше задовољство или незадовољство по том питању.

Уколико се вратимо у детињство, можда можемо да се сетимо неких успутних коментара или опсервација.

Ниједан од њих сам по себи не звучи као нешто претерано битно.

Па ипак, кумулативни ефекат може да буде изненађујуће моћан.

Списатељица Гленон Дојл се и даље сећа како су је као дете хвалили одрасли који су је окруживали.

„Могла сам све да видим на њиховим лицима… Озарили би се, па сам тада научила да је то адут у мојим рукама", каже она у подкасту који је покренула.

Али када је одрасла и када више није била сматрана тако лепом, обожавање је престало - било је то, каже она, као да се цео свет окренуо против ње.

Без обзира да ли до нас долази у форми комплимента или критике, оваква врста пажње може да успостави веровања и несигурност којих се није тако једноставно отрести.

Последице могу да буду изузетно штетне, показују истраживања, када породична становишта и увредљиве коментаре о тежини повежемо са проблемима са менталним здрављем и поремећајима у исхрани.

Поврх тога, све шира стигматизација деце са прекомерном тежином је повећана, а самим тим и утицај на самопоуздање деце и, свакако, на имиџ самог тела.

С обзиром на то колико рано у развоју почињемо да будемо свесни идеала којем би наше тело требало да тежи, поставља се питање шта би родитељи и старатељи требало да ураде не би ли помогли њиховој деци да се осећају сигурно и да буду већа подршка другима?

Срамота од сопственог тела се учи, није урођена

Физички идеали се драстично разликују у зависности од времена и различитости култура - само кратак поглед на било коју слику Пола Рубенса или на 29.500 година стару фигурину, познатију под именом Вилендорфска Венера, показује колико су људи страсно прихватали бујне облине.

Али данас, без обзира на позитивне друштвене покрете који величају све облике и величине, идеја о мршавом телу као узору остаје доминантна на друштвеним, традиционалним медијима, на телевизији, великом платну или у свету маркетинга.

Свест о том идеалу започиње веома рано и осликава искуства деце о свету који их окружује.

У једном истраживању, деца узраста три до пет година су испитивана о фигурама које су биле доступне у величинама од мршаве до оних највећих да би се утврдиле позитивне или негативне особине.

Тако је од њих, на пример, тражено да укажу на децу која би била љубазна или злобна, коју децу ће остали задиркивати или кога би позвали на рођендан.

Деца су обично бирала оне са крупнијом фигуром као носиоце негативних особина.

Кључан закључак је био да је ова врста пристрасности настала под утицајем других: тако се мајчино веровање и став према облику жељеног тела сматра најутицајнијим по том питању.

Такође, старија деца су била одлучнија од млађе, што поново упућује да су такви ставови научени, а не урођени.

Ово откриће „сугерише колико је друштвено окружење важно у развоју негативних или позитивних ставова према телесној тежини, закључује се у овом истраживању.

„Можемо да уочимо правилности у обрасцу у којем деца приписују позитивне особине мршавијим и негативних оним са крупнијим фигурама", каже Шан Меклин, предавачица психологије на Латроб универзитету у Мелбурну, у Аустралији, која је експерт за проблеме везане за незадовољство сопственим телом.

„Они се развијају поприлично рано, што је проблем јер се тако успоставља перцепција да је крупно тело непожељно, за разлику од витког тела, а то је повезано и са друштвеним прихватањем".

Иако родитељи имају важну улогу у обликовању ставова и погледа сопствене деце, требало би истаћи да они у сваком случају нису једини који утичу на млађе и да веома често могу да имају позитиван ефекат у супротстављању порукама које долазе из других извора.

Истраживања у сваком случају говоре да родитељски ставови имају битан утицај.

Друга студија је показала да на трогодишњаке утичу ставови њихових родитеља по питању телесне тежине.

Временом се негативне асоцијације коју имају спрам крупнијих тела, као и свест о томе да би требало да смршају - повећавају.

У овим перцепцијама увек постоји и полни моменат при којем на синове много више утичу очеви, док на девојчице већи утицај имају мајке.

Прибегавање дијетама које контролишу телесну тежину се код девојчица примењују, примећено је, већ од пете године живота.

Главни фактор је при томе изложеност медијима, као и разговори о изгледу.

Студије показују и колико рано деца узимају у обзир друштвене перцепције о свету који их окружује и на који начин обраћају пажњу на то како се одрасле особе понашају и разговарају о храни и изгледу тела.

Образац је исти, а може да буде и гори, у старијем узрасту.

Истраживање које се бавило степеном незадовољства изгледом тела и дијеталном исхраном код деце узраста од пет до осам година, показало је да се „жудња за мршавијим телом код девојчица појављује у шестој години".

Од тог доба, девојчице идеализују драстично мршавију фигуру од њихове тренутне.

Да поновимо, дечја перцепција родитељског незадовољства по питању телесног стања одређује степен незадовољства сопственим телом и код деце.

„Највећи део деце ће усвојити друштвена убеђења која се тичу идеалних телесних пропорција, као и свест о томе да се до тог идеала стиже уз помоћ дијете", закључују аутори истраживања.

Ризици задиркивања

Многи родитељи ће бити шокирани када чују да њихова сопствена несигурност - која на крају крајева може да буде и потпуно невољна и свакако не представља нешто што би пренели на децу - може да има тако велики утицај.

Али неки чланови породице исто тако појачавају овај ефекат уз помоћ понижавајућих коментара.

У истраживању које се бавило ефектима зачикавања од чланова породице о стању тела и поремећејима у исхрани, 23 одсто учесника истраживања је потврдило постојање родитељског задиркивања због незадовољства услед изгледа тела, а 12 одсто због дебљине.

У томе су предњачили очеви, у односу на мајке.

Овакво очинско задиркивање значајно наговештава незадовољство сопственим телом, али и булимично понашање и депресију, а такође и увећава шансе да ће задиркивање наставити брат или сестра.

Мајчинско задиркивање је значајан предсказивач депресије.

Задиркивање од сестре или брата има сличан негативан ефекат на ментално здравље и самопоуздање, а повећава и ризик од поремећаја у исхрани.

Аутори наводе да разумевање породичне историје задиркивања може да помогне лекарима да идентификују оне који су подложни „поремећајима у исхрани због изгледа њиховог тела и оних који су развили слабије психолошке функције".

Друго истраживање спроведено над децом узраста седам-осам година, показало је да су мајчини коментари који се тичу тежине и величине тела повезани са лошим навикама у исхрани њихове деце.

Слично томе, девојчице „које мајке, очеви и пријатељи охрабрују да смршаве и буду витки", лакше ће прихватити негативно мишљење о телесном стању других особа, што је познато и као „предрасуда о дебљини".

Ово је нарочито алармантно с обзиром на пораст стигматизације и малтретирања везаних за телесну тежину.

Чак и одрасле жене и даље осећају патњу због стигматизације доживљене током детињства, открила је једна студија у којој су учесници углавном именовали мајке као извор такве предрасуде.

Била је то „најболнија ствар коју сам икада искусио", рекао је један од учесника истраживања.

Студија је цитирала жене у 40-тим, 50-тим и 60-тим годинама које су описивале њихова живописна сећања вређања која су доживели од чланова своје породице због телесне тежине, а истакле су да и даље осећају дубоку тугу због тога.

„Константна критика коју ми је мајка упућивала због дебљине је утицала на моје самопоуздање са којим се мучим целог живота", рекла је једна од учесница.

„Мој отац и браћа су увек певушила песмицу 'о малом слону и његовом ходу' у периоду када сам имао осам до 11 година", рекао је други.

„И даље имам проблем са тим да једем у друштву моје мајке", додаје један 49-годишњи испитаник.

„Стално је критиковала моју исхрану и дебљину још од како сам напунио 6 година".

Једна од испитаница се присетила да је мајка подвргла дијети када је имала 10 година.

„Мој осећај да нисам привлачна је био константан, чак и када сам била мршавија и вероватно никада неће нестати.

„То је веома болно за мене", рекла је она.

У сваком случају, неки испитаници су такође рекли да осећају како су њихове мајке пројектовале сопствену несигурност, али и да су веровале да такви коментари и савети нису злонамерни, већ да ће бити од помоћи.

Изван породице

Постоје разлози због којих је утицај очева толико снажан.

Рејчел Роџерс, психолошкиња са Нортистерн Универзитета, каже да родитељи који су забринути за сопствени имиџ своје понашање моделују у складу са тим не би ли показали „колико је то важно".

„Чак и када не помињу физички изглед детета, они се и даље понашају на начин који то сугерише детету, типа 'ово ме баш брине, заокупљен сам овим', па деца то тако и схватају".

Додатно, многи родитељи коментаришу оно што деца једу, носе или како изгледају, обично добронамерно, али и то може да увећа преокупираност изгледом и тежином.

Резултирајућа „идеализација мршавости" - предност мршавим телима - наводи децу да верују да њихова „друштвена вредност зависи од њихове физичке појаве и то их води ка ангажовању око тога не би ли порадили и на свом самопоуздању, али и на времену и енергији", каже Роџерс.

Наравно, родитељи нису једини извор телесне стигматизације, нарочито док дете одраста.

Њихови вршњаци и медији временом преузимају већу улогу.

Чак и играчке попут лутака имају утицај.

Једна студија која се бавила девојчицама узраста пет до девет година, открила је да када се играју са изузетно мршавим луткама, то мења њихове идеалне жељене димензије у смеру додатне мршавости.

Уколико нису супротстављени, ови утицаји могу да оснаже једни друге.

Многа истраживања показују да изложеност медијима доприноси креирању узора - младе девојке које гледају музичке спотове касније су фокусираније на сопствени изглед.

Уколико и њихови пријатељи причају о тежини и самој појави, овај ефекат може бити појачан.

„Начин на који су медијски узори подржавани или прихватани од вршњака/пријатеља је конкретнији фактор него директна изложеност медијима", објашњава Џолин Трекелс, психолошкиња која проучава изглед тела у Лувену у Белгији и која предводи истраживање које се бави улогом пријатеља на стварању узора.

Позитивна страна овога је да млади ипак нису у милости и немилости самих медија и њихових пројектованих идеала, већ да и колективно могу да пронађу своје одговоре.

Погледајте и виде : Младић који је смршао 51 килограм

Опасности промоције мршавости

Врста друштвене платформе и активности такође играју важну улогу. Један извештај из 2022. године је открио да су Инстаграм и Снепчет (екстремно визуелне апликације) негативније повезане са телесним имиџом него Фејсбук, док сликање и подешавање селфија имају горе последице него само њихово постовање.

Није изненађујуће што садржаји који се тичу промоције мршавости (thinspiration) и дијете за мршављење такође показују негативне ефекте (због негативности самог поређења), баш као и текстови који промовишу фитнесс (категоризовани као fitspiration).

Иако читање текстова који се баве вежбањем заиста и инспиришу вежбање, нарочито код жена, они такође промовишу и узоре који су мршави, открива истраживање из 2019. године.

То је, дакле, рани, инспиративни ефекат, али то не значи да је и дуготрајан, што нам говоре и резултати саме студије:

„Временом жене увиђају да нема драстичних промена после дијете и вежбања, па су стога могуће и фрустрације које понекада резултирају разочарањем сопственим телом".

А то је проблематично из више разлога.

„Самопоштовање је често испреплетано са самоопажањем сопственог тела", објашњава Трекелс.

Ово се нарочито примећује код жена и девојака.

Када се једном развије негативна свест о изгледу тела, то може да буде и предзнак за поремећаје у исхрани и депресију.

Статистика је отрежњујућа.

Процене сугеришу да скоро половина малолетних девојака и млађих тинејџерки исказује незадовољство сопственим телом.

Овако негативна слика из детињству такође може да опстане и након пунолетства.

Једна недавно израђена студија добротворне организације Батерфлај, која нуди подршку засновану на доказима о поремећајима у исхрани, открила је да од оних који рано развију разочарање сопственим телом, чак 93 одсто тврде да се то погоршава током периода адолесценције.

Да ли су девојчице угроженије?

Иако делује да су девојчице више погођене бригама око имиџа њиховог тела, ово се можда чини делом због тога што се већи део истраживања и бави управо девојчицама, али и због тога што је женско тело константно објективизовано и сексуализовано, још од најранијих дана.

Студије које се у последње време баве дечацима показују сличан ниво незадовољства, иако су телесни узори код дечака нешто другачији и са дубљим фокусом на мишићавост, на пример.

„Свако може да искуси ову врсту огорчења сопственим телом, није ни битно како заиста изгледате, већ на који начин размишљате о томе и шта осећате дубоко у себи", каже Стефани Дамијано, која раду у Батерфлају.

Трекелс примећује сличне трендове.

„Уопштено, снажни ефекти су приметнији код девојчица него код дечака. Ипак, то не значи да ни сами дечаци нису рањиви приликом доживљавања оваквих утицаја".

Један од разлога због којих је овај ефекат снажнији код девојчица је и тај што су, још од најранијих дана, девојчице и дечаци на другачији начин социјализовани.

Девојчицама се најчешће говори да се њихова друштвена вредност мери њиховом атрактивношћу, каже Роџерс.

„Говори им се да су њихова тела створена да би се у њих гледало, да би требало да буду уздржане, послушне и да не заузимају много простора", каже она.

„Дечацима се говори да су њихова тела функционална, да су снажни, а то је већ потпуно другачија порука".

С обзиром на то колико су све ове поруке прожимајуће, поставља се питање шта родитељи могу да ураде да би их поништили и уместо њих изнедрили похвалније, позитивније и снажније поруке о изгледу њихових тела.

Пре свега, показују докази, требало би схватити да начин на који одрасли говоре о телима у друштву деце има значаја.

„Родитеље и васпитаче би требало охрабрити да не коментаришу различите облике тела, чак и ако су ти коментари у суштини позитивни", каже Меклин.

Уместо тога, родитељи би требало да се усредсреде на оно што деца обожавају да раде и да „више вреднују оно што они заиста јесу, њихове вештине и таленте, а да се мање баве њиховим изгледом", каже Дамијано.

То може да помогне деци да буду задовољнија собом и да им се поручи да то нема везе са њиховим изгледом.

Такође, то значи да радимо и на сопственом самоопажању и самопоуздању, с обзиром да студија показује колико је једноставно да на децу пренесемо сопствене несигурности.

Породична подршка

Дамијано такође препоручује да родитељи избегавају разговор о телесној тежини, као и да константно говоре деци да једу здравију храну.

„Што се више фокусирамо на то да је повећана телесна тежина проблем или да је одређена врста хране 'лоша', већи ће бити и кривица, срамота и незадовољство сопственим телом код деце".

Уместо тога, родитељи би могли да причају о вежбању које је важно за опште здравље и добробит, а не о томе како се отарасити килограма.

Породице би могле и да уведу у нормалне размере конзумирање здравих оброка, а не да само гласно причају о одређеној храни која је лоша за вас.

На крају крајева, сви ми волимо неке посластице, па се стога чини контрапродуктивним да учимо децу да се осећају кривом што уживају у њима.

У ствари, уживање у одређеној храни је кључ за здрав однос према телесној тежини.

Гледање кулинарских ТВ програма у којима се припрема здрава храна такође може, на суптилан начин, да охрабри децу да једу здраву храну.

Породични односи могу да играју важну и позитивну улогу: једна студија је показала да добар однос мајке и њене деце може да смањи негативне ефекте које изазивају друштвене мреже по питању незадовољства њиховим телом.

Ограничавање времена проведеног на друштвеним мрежама може да умањи „ефекат поређења" и да унапреди ментално здравље.

„Начин на који би родитељи могли да објасне оно што деца виде је такође веома важан", каже Роџерс.

„Јер може да помогне деци да открију шта различите слике засита показују".

И, наравно, нису све друштвене мреже лоше - оне такође могу да буду и извор заједништва и охрабрења.

Родитељима би било корисно и да се повежу са школама.

Телесни програм организације Батерфлај у Аустралији помаже деци из основних школа да развију позитивне ставове по питању имиџа тела и избора животних стилова.

У њиховом пилот програму, примећено је да деца унапрећују властите ставове о томе већ након једне лекције.

Програми који се базирају на изградњи самопоуздања, такође су забележили успех.

Ослањање на такве програме и њихове поруке може да помогне родитељима да истраже и сопствене ставове који се тичу телесне тежине и облика тела и да одбаце окоштала и штетна веровања.

Што се тиче онога што бисмо могли да урадимо у сопственом дому, једноставна промена би могла да буде да се зауставимо сваки пут када пожелимо да похвалимо изглед детета и да смислимо нешто друго што волимо код њих, а што желимо да и они знају.

Уместо да им кажемо да „волимо њихову хаљиницу", могли бисмо једноставно да се осмехнемо и да кажемо како смо радосни што их видимо и колико је дивно што су ту, уз нас.

Погледајте и видео: Идеално „витко тело са облинама" због ког се девојке разбољевају

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]