Поремећаји у исхрани: „Провела сам живот у страху да ће ме звати дебела"

Меган Џејн Краб је имала пет година када је почела битку са сопственим телом. Уместо да првог дана у школи пронађе нове другаре, упоређивала се са вршњацима говорећи себи да је „буцмаста".

Данас, она има више од милион пратилаца на Инстаграму, а недавно је рекла британском парламенту да би „фобија од дебљине" требало да буде препозната као врста предрасуде.

Било јој је потребно скоро две деценије да прихвати своје тело. Године које су је довеле до тога биле су испуњене јо-јо дијетама, разорном анорексијом и боравком у психијатријској болници.

Када је имала 21 годину - након што је напустила факултет - достигла је жељену тежину. Ипак, „мрзела је све" у вези са собом.

„Знала сам да без обзира на то коју сам тежину достигла, то никада неће бити довољно", каже Меган, која данас има 26 година.

„Нисам могла да наставим такав живот. Знала сам да мора да постоји нешто више. Мој поремећај у исхрани ми је одузео толико тога, изгубила сам много времена и одбила сам да допустим да ми узме још".

„Случајно сам на Инстаграму наишла на слику жене у бикинију која је причала о прихватању свог тела - без држања дијета, као и о томе како живи свој живот онаква каква је. Никада до тад нисам заиста веровала да је то опција".

Меган је почела да објављује фотографије и поруке о позитивном односу према телу на свом Инстаграм профилу Bodyposipanda, придобивши стотине хиљаде пратилаца.

У објавама, себе назива „буцмастом" и жели да њени пратиоци прихвате ту врсту језика.

„Реч 'дебела' је ранија имала моћ да ме избаци из колосека. Провела сам живот плашећи се да ће ме звати дебелом, нисам могла ни да видим ту реч", рекла је она.

„Када сам открила покрет за позитиван однос према телу, очи су ми се отвориле за попуно нови начин гледања на дебљину. То је само још једна реч, начин да опишете своје тело и морамо да је повратимо".

Меган је почела да држи дијете са 10 година и рекла је родитељима да жели да буде здравија, али су они убрзо схватили да се то развило у нешто штетно.

Када је напунила 14 година, дијагностификован јој је поремећај у исхрани, а када је дошла до двадесетих, мржња према свом телу јој је „заузела толико много простора у мозгу" да је напустила факултет и преузела трајну улогу неговатељке њене сестре Геме, која има церебралну парализу.

Данас, она себе описује као активисткињу, модела, ауторку и говорницу, а недавно је завршила турнеју у Великој Британији где је певала, плесала и говорила о култури дијета пред публици од све укупно 2.000 људи.

Недавно ју је интервјуисала Ферн Котон за њен подкаст, Срећно место (Happy Place).

Она је касније открила да јој је разговор са Меган променио видике, а у подкасту Како да оманете (How to Fail) ауторке Елизабет Деј је рекла и да је то за њу био „тренутак прекретнице" .

„Не могу да вам објасним колико је тај разговор за мене био трансформативан. Застајала сам после сваке њене речи и то је за мене била још једна промена свести где сам схватила колико сам још увек била неозбирна према себи", рекла је Ферн.

„Отишла сам након тога на летовање на недељу дана и обично бих мрзела да носим бикини и прекоревала себе због овога и онога, али једноставно ме више није било брига. Било је предивно".

Меган, која живи у Колчестеру у Есексу, недавно је добила позив да посети британски парламент и говори са владином Канцеларијом за једнакост о слици тела, где је покренула тему „фобије од дебљине", за коју сматра да треба да буде препозната као врста предрасуде.

„Не можемо да имамо разговор о слици тела без решавања проблема фобије од дебљине. Толико наших несигурности је укорењено у страху од тога да смо превише дебели, а код људи који заиста живе у већим телима, фобија од дебљине доводи до дискриминације у стварном свету, као и до свакодневног узнемиравања".

Меган се понекад на интернету суочава са критикама које долазе од оних који верују да слике сала и целулита промовишу нездрав животни стил.

Она верује да разговори о здрављу не би требало да се врте око тежине и жели да види крај „мањкавог" Индекса телесне масе (БМИ) и мерењу деце у школи јер је „застрашујуће и понижавајуће".

„Не очекујем да људи нужно воле своја тела, већ да теже ка томе да их поштују. Имала сам среће што сам открила покрет о позитивном односу према телу у узрасту у којем јесам, јер сам добила много порука од старијих жена које су провеле живот мрзећи своје тело и тек су сада научиле да прихватају себе".

Иако неки сврставају Меган у категорију „инфлуенсерки", она настоји да избегне тај опис јер „много људи то ради због властите користи".

Пре свега, она жели да унесе промену у култури држања дијета и нада се да ће помоћи људима да изграде живот који се заснива на нечему више од изгледа.

„Био је дугачак процес сагледавања свега у шта сам веровала о тежини, лепоти и вредности и терања себе да то преиспитам. Морала сам да стигнем до тачке основног поштовања мог тела и учења да не разбијам свој изглед на комадиће. Сада желим да помогнем другима да то постигну.

„Када сам имала пет година, мислила сам да је бити дебела нешто најгоре што могу да будем, интернализовала сам ту поруку у тако младом узрасту, тако да сам много напредовала. Провела сам досадажњи живот мрзећи себе и не желим да се било ко други тако осећа".

У оквиру КБЦ Драгиша Мишовић у Београду постоји Болница за психијатрију, са одсеком за адолесцентну психијатрију и психотерапију. Тамо се лече пацијенти оболели од поремећаја у исхрани, анорексије и булимије. Контакт телефон је 011/3630764.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]