Жене, лепота и здравље: „Користиле су моје слике да причају о мом телу на Воцапу“ - Бразилке које се боре против „дебелофобије“

„Необично је, иако је јако близу моје куће, али тек сам пре пет година почела да се враћам овамо да бих ишла на плажу."

Рејен Соуза је одрасла на острву у Виторији, главном граду бразилске државе Еспирио Санто.

Њени родитељи имају кућу у Ила до Бои, луксузној четврти са неким од најбољих погледа на град.

Срели смо се на обали да причамо о „гордофобији", изразу на португалском који описује дискриминацију против крупнијих људи и може грубо да се преведе као „дебелофобија".

Указивање на „дебелофобију"

Она је једна од оснивача Горда на Леи („Дебео у закону"), групе активисткиња која указује на ову проблематику и сарађује са правницима и жртвама предрасуда који желе да траже одштету на суду.

Бразил је можда познат по стереотипу „осунчаних тела стесаних за плажу", али је и земља у којој активисти предлажу - и усвајају - законе који чине градове приступачнијим људима свих облика тела, где адвокати доводе случајеве дискриминације на суд, нарочито на радним местима, док жене славе лепоту плус величине на изборима за мис.

И док Рејен разговара са ББЦ-јем на клупи у парку која гледа на океан, њен дечко је фотографише.

Све ће то бити објављено на Инстаграму, где ова свежа инфлуенсерка дели свој свакодневни живот са 18.000 пратилаца.

Ова тридесетдвогодишња верзија ње је километрима удаљена од девојке која 11 година није крочила на плажу.

„У тинејџерским годинама сам користила сваки постојећи изговор да избегнем одласке на плажу.

„Рекла бих да имам менструацију, да сам болесна… а кад то не би прошло, била бих једина особа која носи црне хеланке и врећасту мајицу док седи на песку."

„Била сам дебела читав живот. Била сам дебело дете, била сам дебела тинејџерка. Навикла сам да слушам коментаре о мојој тежини."

Али она каже да се нешто променило кад је пошла на факултет.

Погледајте видео: „Идеално витко тело са облинама" због ког се девојке разбољевају

Трауматично искуство

Група Рејениних колегиница са факултета је 2012. године основала Воцап групу само да би коментарисале њен стас.

Преузимале би слике са њених друштвених мрежа и правиле злобне опаске о њеном изгледу.

У једном тренутку, једна од студенткиња је осетила грижу савести и испричала јој шта се догађа.

Али ово трауматично искуство је заправо променило њен поглед на свет.

Док се борила са болом, данашња инфлуенсерка је открила покрет телесне позитивности, концепт који је настао у САД 1970-их, а који се усредсређује на „самонегу, самољубав и самоприхватање."

„Кад сам схватила шта је дебелофобија, разумела сам много боље шта се дешавало са мном читавог мог живота.

„Није то била моја кривица, већ кривица друштва."

Она је 2019. године замолила пријатељицу Маријану Оливеиру, уважену правницу за људска права, да оснује групу активиста.

Они добијају седамдесетак порука месечно од људи који желе одштету или просто да обзнане сопствене приче.

Према званичној статистици, само пред бразилским судовима за радне спорове има више од 1.400 отворених случајева у којима се помиње дебелофобија.

Дискриминација на радном месту

Дебелофобија није злочин у овој земљи, али постоје начини за кривично гоњење, као што су тужење особе за клевету или чак узнемиравање, објашњава Маријана.

Она наводи један конкретан случај када је власник компаније условио исплату бонуса једној радници обавезом да смрша.

„Чак ју је натерао да стане на вагу", каже она.

Судије су пресудиле у корист запослене и одредиле одштету од око 1.800 долара - једну од највиших забележених у Бразилу за случај дебелофобије, али то је и даље врло мала сума у поређењу са другим пресудама у бразилском правосуђу.

У своју одбрану, послодавац је рекао да јој је наложио да смрша зато што ју је „доживљавао као ћерку и желео је све најбоље за њу".

Судије су у пресуди написале да ништа у њиховој интеракцији није подсећало на однос оца и ћерке и сумирали своју запањеност речима: „Чињенице које су проистекле из овог случаја су надреалне, али и непорециве."

Иако број случајева који завршавају на суду расте, Рејен и Маријана кажу да многи људи и даље не желе да траже одштету зато што би да избегну да поново проживљавају исту трауму.

То је и случај жене у Еспирито Санту која је остала четири сата заглављена у аутобуској обртној баријери и морали су да је ослобађају ватрогасци.

„Људи су је фотографисали и подсмевали јој се, објављујући снимке на друштвеним мрежама", каже Рејен.

Обртна баријера је велики проблем за крупније људе у Бразилу.

Рејен је престала да путује аутобусом кад је имала 14 година, пошто се заглавила док је путовала у центар Виторије.

„Довољно сам привилегована да могу да позовем такси или да се одвезем сама где год пожелим. Али то за већину Бразилаца није могуће."

Увођење промена

Према њеном мишљењу, неки од закона морају да се измене да би град постао приступачнији и пријатнији за људе свих величина.

Што се конкретно аутобуса тиче, ова инфлуенсерка мисли да би лако решење било да се путницима дозволи да улазе на задња врата - данас људи морају да питају за то као услугу од возача, понекад безуспешно.

Једно од места у Бразилу где је дошло до промене ове политике је Ресифе, још један лучки град, 1.500 километара на север.

Усвајање предлога закона против дебелофобије

Два предлога закона против дебелофобије усвојена су тамо прошле године: један одређује дан за указивање на овај проблем, а други обавезује школе да купе веће клупе за ученике - најмање једну по учионици.

„Чула сам много прича о особама које су трпеле велика понижења у школским данима.

„О људима који су морали да одлазе код директора сваки дан да би узимали столицу за одрасле", каже градска одборница Сида Педроса, која је предложила овај закон.

Према њеном мишљењу, иницијативе за претварање градова у инклузивније за људе свих величина важне су једнако као оне које се боре против гојазности и промовишу здраву исхрану или вежбање.

„Једно није нужно везано за друго. Ми имамо обавезу да обезбедимо здраву храну ђацима у државним школама и да подстичемо људе на здрав живот.

„Али истовремено не можемо да наставимо да ширимо идеју да су дебели људи болесни", додаје она.

То је оно за шта се залаже Керол Штатлер.

Она је из групе Бонита де Корпо („Прелепо тело"), која се удружила са адвокаткињом Сидом Педросом да издејствују усвајање новог закона.

Она каже да се крупнији људи често представљају стереотипом да су лењи, што их уназађује у радном окружењу.

Често се доживљавају и као лично криви за властиту ситуацију - док у данашњем свету, када многи обављају лоше плаћене послове и морају да путују сатима у мега градовима, имати новац за воће и поврће и проналажење времена за вежбање уме да буде привилегија.

„То је структурални проблем, људи су све гојазнији, а ми морамо некако то да решимо."

Званичне цифре показују да половина Бразилаца има вишак килограма, а сваки четврти се сматра гојазним.

Није лако смршати, а за то је делимично крива еволуција.

Током историје, човечанство је више гладовало него што је живело у изобиљу, што је динамика која је помогла да се наша тела програмирају тако да нам се повећа апетит кад смршамо, каже докторка Кусија Кордеиро.

Психолошка компонента такође ради против нас - око 30 одсто гојазних људи у земљи има поремећај са исхраном, каже ова специјалисткиња за ендокринологију.

Због тога лечење често захтева увиде од стручњака за ментално здравље.

Још 30 одсто случајева потиче од генетских фактора.

Докторка Кордеиро објашњава да је гојазност инфламаторна болест повезана са широким дијапазоном болести, од рака до срчаног удара и апнеје.

Ипак, особа може имати вишак килограма и да буде гојазна а да се сматра здравом.

„Баш као и обрнуто: можете да будете мршави а да будете нездрави", рекла је стручњакиња за ББЦ.

„Ми процењујемо укупно здравље пацијента. Ако има вишак килограма, али нема хипертензију, дијабетес или липидне поремећаје, он може да се сматра здравим пацијентом."

Према њеном мишљењу, раст гојазности је проблем јавног здравља који мора да се решава.

Али то не значи да друштво не мора да се прилагоди да би учинило живот пријатнијим за крупније људе или да се бори против дискриминације.

Свету су потребна оба, каже она.

„Морамо да поручимо друштву да покуша да живи здравим животом, али морамо да будемо и пажљиви како шаљемо ту поруку, да се то не би преобратило у предрасуду, у дебелофобију."

У Виторији, Рејен каже да се многи људи „плаше да иду код лекара".

ББЦ је чуо прегршт прича о људима којима је речено да морају да смршају без обзира на симптоме или разлоге због којих су потражили лекарску помоћ.

Многи кажу да није неуобичајено да их здравствени радници отворено посрамљују због изгледа.

Али инфлуенсерка тренутно тражи „саосећајног" доктора који би јој помогао да једе здравије.

Она и њен вереник Тијаго планирају да имају бебу, а она чека да би трудноћа прошла што је безбрижније могуће.

„Желим да унапредим квалитет живота, да једем здравије. Ако успут будем и смршала, онда нека, али то није мој главни циљ. Верујем да можете бити дебели и да имате здраву трудноћу."

Према њеном мишљењу, једна од највећих заблуда о групама за борбу против дебелофобије је идеја да ти активисти заговарају нездрав начин живота.

Оно што они желе, каже она, јесте да градови постану приступачнији, да лекари лече своје пацијенте достојанствено и да људи добијају равноправне прилике на тржишту рада.

„То нема никакве везе са романтизовањем нездравог начина живота. Штавише, ми не желимо да охрабрујемо људе да остану у телу које се константно маргинализује.

„Ми охрабрујемо људе да се оснаже, да захтевају властита права. Одлуке о начину живота припадају сваком од њих појединачно."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]