Психологија и криминал: Шта је Стокхолмски синдром и како је пљачка банке довела до настанка овог појма

Пре 50 година, после шестодневне опсаде банке настао је израз Стокхолмски синдром.

Шта је он и зашто се изнова и изнова користи у талачким кризама?

Већина људи зна за израз Стокхолмски синдром из бројних славних случајева отмица и талачких криза у којима обично учествују жене, а поводом којих се спомиње.

Овај појам највише се везује за Пети Херст, наследницу калифорнијске новинског магната коју су 1974. године киднаповали револуционарни милитанти.

Она је наводно почела да саосећа са отмичарима и придружила им се у пљачки.

На крају је ухваћена и осуђена на затворску казну.

Али њен адвокат Бејли тврдио је да је овој деветнаестогодишњакињи био испран мозак и да је патила од Стокхолмског синдрома - израза који је релативно недавно скован да би описао наизглед ирационална осећања која таоци гаје према својим тамничарима.

Још скорије овај израз је употребљен у медијским извештајима о случају Наташе Кампуш.

Кампуш, коју је као десетогодишњакињу отео Волфганг Приклопил и држао у подруму осам година, наводно је заплакала кад је чула да је њен отмичар умро и накнадно је запалила свећу за њега док је лежао у мртвачници.

Иако се израз нашироко користи, инцидент који је довео до његовог настанка остаје релативно непознат.

Ван Шведске врло мало људи је чуло за имена банкарских службеника Бригите Лунблад, Елизабет Олдгрен, Кристин Енмарк и Свена Сафстрома.

Био је 23. август 1973. године кад је њих четворо у Кредитбанкен за таоце узео тридесетдвогодишњи криминалац Јан-Ерик Олсон, коме се касније у банци придружио бивши колега из затвора.

Шест дана касније кад се опсада завршила, постало је очигледно да су жртве почеле да гаје неку врсту позитивног односа према отмичарима.

Да би се то објаснило, настао је израз Стокхолмски синдром.

Случај Партрише Херст

Израз је наводно сковао криминолог и психијатар Нилс Бејерот.

Психолог доктор Френк Ошберг био је заинтригиран овим феноменом и седамдесетих га је дефинисао за ФБИ и Скотланд Јард.

У оно време он је помагао америчкој Националној оперативној групи за тероризам и нереде како би лакше утврдили стратегију у талачким ситуацијама.

Његови критеријуми укључивали су следеће: „Прво људи доживе нешто страшно што се деси из ведра неба. Сигурни су да ће умрети.

„Потом доживе инфантилизацију када, попут детета, не могу да једу, говоре или иду на тоалет без туђе дозволе.

„Мали чин доброте, као што је добијање хране, наведе их на примитивну захвалност за дар живота", објашњава он.

„Таоцима се јави снажно, примитивно позитивно осећање према њиховом тамничару. Они жмуре над чињеницом да их је та особа и довела у ту ситуацију.

„У глави мисле да је то особа која ће им допустити да живе", додаје.

Али он каже да су случајеви Стокхолмског синдрома у стварности веома ретки.

Шта се, дакле, дешавало у банци на стокхолмском тргу Нормалмсторг што је довело до тога да се заточеницима јаве позитивна осећања према њиховим тамничарима, упркос томе што су се плашили за животе?

„То је нека врста контекста који настане кад се све ваше вредности, морал који поседујете, на неки начин промене", објаснила је Кристин Енмарк у интервјуу из 2009. године за Радио Шведску.

Енмарк је била та, према новинским извештајима, која је развила најприснији однос са Олсоном.

Касније је чак било нетачних написа да су се њих двоје верили.

У једном телефонском разговору из трезора банке са премијером земље Улофом Палмеом, Енмарк је преклињала да јој се дозволи да напусти банку заједно са отмичарима.

Један од Олсонових захтева био је аутомобил за бекство у којем је планирао да побегне са таоцима.

Из власти су одбили да му удовоље.

Рекавши Палмеу да је „веома разочарана у њега", Енмарк је поручила:

„Мислим да седите тамо и коцкате се са нашим животима. Потпуно верујем Кларку и пљачкашу. Нисам очајна. Ништа нам нису учинили. Напротив, били су веома љубазни према нама.

„Али, знате, Улофе, оно чега се највише плашим је да ће нас полиција напасти и да ће то довести до наших смрти."

Амерички новинар Данијел Ленг интервјуисао је све учеснике драме годину дана касније за Њујоркер.

Он је најдетаљније дочарао слику интеракције отмичара и отетих.

Таоци су говорили о томе како се Олсон добро односио према њима и у то време је изгледало као да верују да дугују животе двојици криминалаца, написао је он.

Једном приликом је клаустрофобичној Елизабет Олдгрен било дозвољено да напусти трезор који је постао њихов затвор, али само са конопцем везаним око врата.

Она је у то време рекла како мисли да је било „веома великодушно" од Олсона што јој је допустио да се креће по просторијама банке.

Сафстром је испричао да је чак осећао захвалност кад му је Олсон рекао да планира да пуца у њега - да би показао полицији да је озбиљан у својим намерама - али је додао да ће водити рачуна да га не убије и да ће му дозволити да се прво напије.

„Кад се добро опходио према нама, размишљали смо о њему као о некој врсти бога", додао је он.

Стокхолмски синдром се најчешће користи да би се објаснила амбивалентна осећања заточених, али се мењају чак и осећања отмичара.

Олсон је изјавио на почетку опсаде да је „лако" могао да убије таоце, али да се то после променило.

„Открио сам да су психијатри које сам интервјуисао изоставили нешто: жртве могу да се идентификују са агресором баш као што су тврдили доктори, али ствари нису искључиво једносмерне", написао је Ленг.

„Олсон је био оштар.

„'За све су криви таоци', рекао је он. 'Радили су све што сам им говорио. Да нису, можда не бих сада био овде. Зашто ме нико од њих није напао? Отежали су ми да их убијем. Натерали су нас да живимо дан за даном, као козе, у свој тој прљавштини. Нисмо имали шта друго да радимо него боље да се упознамо.'"

Представа да починиоци могу да изразе позитивна осећања према таоцима кључни је елемент Стокхолмског синдрома који се преговарачи у талачким кризама подстичу да развијају, према чланку из Билтена ФБИ-ја из 2007. године.

То може да повећа шансе за преживљавање талаца, објашњава се у билтену.

Али иако се Стокхолмски синдром одавно предаје на курсевима за полицијско преговарање у талачким кризама, он се ретко сусреће на терену, тврди Хју Мекгоуен, који је провео 35 година у њујоршкој полицијској служби.

Мекгоуен је био највиши официр и главни преговарач Тима за преговарање око талаца, основаног у априлу 1973. године, после великог броја отмица из 1972. године - пљачке банке која је инспирисала филм Пасје поподне, побуне која се насилно завршила у затвору Атика у Њујорку и масакр на Олимпијским играма у Минхену.

„Тешко ми је чак да признам да он постоји", каже он.

„Понекад на пољу психологије људи траже узрок и последицу тамо где они не постоје.

„Стокхолм је био јединствена ситуација. Десио се у време кад су почеле чешће да се дешавају талачке ситуације и људи можда нису желели да се носе са нечим што би могло поново да се деси", објашњава.

Он признаје да је израз стекао популарност делом због укрштања психолошког и полицијског поља у поље талачких преговора.

Не постоје нашироко прихваћени дијагностички критеријуми за идентификовање синдрома, који је познат и као зближавање услед терора или зближавање преко трауме и не налази се ни у једном од два главна психијатријска приручника - Дијагностичком и статистичком приручнику менталних поремећаја и Међународној статистичкој класификацији болести и сродних здравствених проблема (ИЦД).

Али принципи на којима се заснива идеја како он функционише могу да се повежу са разним ситуацијама, тврде неки психолози.

„Класичан пример је породично насиље, кад неко - обично жена - има осећај да зависи од партнера и онда упорно остаје с њим", каже психолошкиња Џенифер Вајлд, главна клиничка психолошкиња на Универзитету у Оксфорду.

„Она би могла да осећа пре саосећање него бес.

„Злостављање детета је друга таква ситуација - кад родитељи емоционално или физички злостављају децу, али је дете заштитнички настројено према њима и не говори о томе или лаже о томе."

Готово педесет година касније, израз се користи скоро сваки пут кад се пронађе отета особа после много година током којих се није знало где је.

Неки тврде да сама његова природа указује на критику упућену на рачун жртве - можда ка њеној слабости.

У интервјуу из 2010. године за Гардијан, Кампуш је одбацила етикету Стокхолмског синдрома, објаснивши да он не уважава рационалне изборе које људи праве у одређеним ситуацијама.

„За мене је веома природно прилагодити се тако да се идентификујете са отмичарем, нарочито ако проведете много времена са дотичном особом.

„Суштина је у емпатији, комуникацији.

„Потрага за нормалношћу у оквиру злочина није синдром. То је стратегија преживљавања", рекла је она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]