Шпанија и архитектура: Да ли је Гаудијева Саграда фамилија генијалност или лудост

„Мом клијенту се не жури."

Антонио Гауди веровао је да бог има све време овог света, тако да нема потребе да се жури са завршавањем најамбициознијег дела каталонског архитекте - Саграда фамилија (Света породица).

Људи је често мешају са катедралом у Барселони, али ова задивљујућа Базилика Свете породице, плаћена у целости из приватних донација и од продаје карата које купи 2,5 милиона посетилаца сваке године, мало је вероватно да ће бити довршена пре 2026.

Имајући у виду да је њена градња започела 1882, она је очигледно рад не само јединственог и изузетно побожног архитекте, већ и неколико неуморних генерација посвећених професионалаца и ентузијаста.

Кад последњи камен буде постављен на своје место, Саграда фамилија ће бити највиша црква на свету, надвивши се 170 метара изнад главног града Каталоније.

Биће то и најчуднији и вероватно најконтроверзнији верски објект икада изграђен у толиким епским размерама.

Налик грозду џиновских камених термитских гнезда, колосалном повртњаку, кући од колача најподлије од свих вештица, или можда окамењеној шуми, ова изузетно амбициозна црква не престаје да збуњује архитекте, критичаре и историчаре још откако је њен до тада невиђени облик постао први пут очигледан убрзо после Првог светског рата.

Џорџ Орвел је изјавио да је то „једна од најружнијих грађевина на свету" и надао се да ће бити уништена у Шпанском грађанском рату.

Салвадор Дали је говорио о њеној „застрашујућој и јестивој лепоти", додавши да би је требало чувати под стакленом куполом.

Валтер Гропијус, мајстор угласте архитектуре и оснивач Баухауса, хвалио је њено техничко савршенство.

Луис Саливан, велики амерички архитекта и „отац небодера", описао ју је као „дух оличен у камену".

Замка за туристе?

Кад је 2010. завршен запањујуће сложени камени свод над 45,7 метара високом црквеном лађом и базилика коју је освештао папа Бенедикт XVI, расправа о њој се поново захуктала.

Према Мануелу Висенту, колумнисти мадридског дневног листа Ел Паи:

„Једино што је вадило Саграда фамилију била је чињеница да је незавршена, сан генија који је полудео од мистичких визија. Сада ће она бити довршена новцем од туризма, и кад се њени зидови коначно затворе, унутра неће остати више нико сем јапанских туриста."

Архитекта Енрик Масип, члан Саветодавног одбора Града Барселоне, одрекао се базилике као „вештачки надуваног места без душе".

Да све буде интригантније, Масип је основао властити архитектонски студио 1990. чији циљ је „циљ креирање водеће и иновативне праксе на самој ударној оштрици архитектонског промишљања".

Без отвореног објашњавања - ретко је записивао своје мисли, а цртао врло мало тога - то је управо оно што је Антонио Гауди постигао кад је развио форму радикалне архитектуре, која је, на многе начине, била много испред свог времена.

Они који се изјашњавају против Саграде фамилије раде то углавном зато што одбијају да виде даље од њених богато украшених и наизглед арбитрарних форми.

Али ако мало загребете по површини, ова запањујућа грађевина испоставља се као мајсторија изузетно софистициране математике и напредног структуралног инжењеринга.

Гауди је дизајне засновао на сложеним облицима које препознајемо данас (или би требало да их препознајемо) као што су хеликоиди, хиперболоиди и хиперболични параболоиди.

То су облици који су апстраховани из природе, а потом преведени у дизајн стубова, сводова и укрштених геометријских елемената грађевинске структуре Саграда фамилије.

Дигните само поглед ка своду који крунише унутрашњост базиликине црквене лађе.

Да ли вам личи на густу шуму кроз коју се пробија сунчево светло? Гауди се надао да ћете то тако видети.

Све што је осмислио, рекао је, „потиче из Велике књиге природе". Његови „уџбеници" су били планине и пећине које је волео да истражује.

Штавише, кад је Марк Бари, двадесеттрогодишњи Новозеланђанин стигао у Барселону 1980. и почео да ради на спајању фрагмената Гаудијевих преосталих архитектонских модела Саграда фамилије, није могао да нађе смисао у њиховој непознатој и захтевној геометрији.

А онда му се упалила сијалица и схватио је да је Гаудијева изузетна математичка машта укорењена у стеновитим формацијама планина, између осталих природних феномена.

Бари је постао и извршни архитекта Саграда фамилије и водеће име у просторном дизајну и компјутерском програмирању на Универзитету РМИТ, у Мелбурну.

Осмисливши параметричке технике компјутерског моделовања, прилагођене из авио-индустрије, Бари је успео да доврши Гаудијеве нацрте.

Радећи под Жордијем Фаулијем Олером, директором радова у Барселони, он је чак и убрзао процес градње тако што је камење секао компјутерски покретаним машинама.

Оно што чини да се Бари и његови сарадници у Барселони осећају изузетно понизно јесте чињеница да је Гауди успевао да начини толико сложене тродимензионалне математичке моделе само у својој глави, служећи се искључиво интуицијом.

Архитектонско чудо?

Оно мало модела и скица урађених Гаудијевом руком које јесу постојале углавном су уништили каталонски анархисти кад су напали Саграда фамилију током Шпанског грађанског рата.

Они су, међутим, оставили архитектову гробницу нетакнутом.

Јер, колико год да су им се замерили генерал Франко и Католичка црква, врло су добро знали да људи свих класа и политичких уверења Гаудија сматрају свецем.

Седмог јуна 1926. године, Гаудија је ударио трамвај на раскрсници барселонске Керер Де Баилен и Гран Виа.

Таксисти су одбили да у градску болницу одвезу човека ког су сматрали просјаком.

Мештани су уместо тога одвели необично мршавог и одрпаног старца у болницу за сиромашне.

Кад је пронађен тамо, Гауди је одбио да га преместе.

„Моје место је овде", рекао је он. Хиљаде грађана изашло је на улице за његову сахрану.

Данас је тешко појмити навалу верских осећања која је изнедрила Саграда фамилију.

Идеја се јавила Јозефу Марији Бокабели, штампару верских књига после посете Италији, где је ишао у ходочашће Храму Лорето, црквеном објекту за који се сматра да је био кућа у којој се арханђео Гаврило указао Блаженој Богородици Марији.

Кућу се у Италију пренели анђели, верује се, како би је спасли од скрнављења у 13. веку.

Бокабела је основао Асосиасио де Девотс де Сант Јозеф која је купила земљу за Саграда фамилију и платила њене радове.

На свом врхунцу, поклоници Светог Јосифа, Маријиног мужа, бројали имали су 600,000 чланова. Ако вера може да помера планине, онда може и да изгради Гаудијеву базилику.

Удружење за беатификацију Антонија Гаудија води кампању да се архитекта прогласи свецем.

Кад буде била завршена, базилика ће имати ни мање ни више него осамнаест торњева - до сада је изграђено осам, а они треба да представљају 12 Исусових апостола, четворицу јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука, Јован), Блажену Богородицу Марију, и највиша, Христа Спаситеља.

Можда је то тешко за пуританске очи или оне које чврсто преферирају праве линије и минималистичку естетику, али овај изузетно бриљантан подвиг маштовите градње ипак је инспирисао дизајн неких од најбољих светских инжењера и архитекста у протеклом веку - између осталих, Оскара Нимајера, Фраја Ота и Пјера Луиђија Нервија.

Она ће у сваком случају наставити да походи машту будућих генерација, за које ће њен архитекта једног дана можда бити познат, и званично, као Свети Антонио Гауди.

Погледајте видео: Шта ће бити са зградом БИГЗ-а у Београду

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]