Бисексуалност: Бити би у Србији

Када је нишки глумац Урош Милојевић саопштио да га привлаче и мушкарци и жене, није ни слутио да ће тиме постати вероватно први у бранши, а и међу реткима у Србији, који се јавно изјашњавају као бисексуалци.

Док је после бесане ноћи, без посебног повода, писао пост на Инстаграму у пет ујутро, хтео је да стави тачку на оговарања „да ли је геј", истовремено желећи да се око тога не прави превелика драма.

„Ја сам с том темом одавно 'на ти' и знао сам да ћу у неком тренутку да урадим нешто тако, а да нећу да правим ванредно обраћање", прича он са осмехом за ББЦ на српском.

Уз објаву је додао песму Born this way Лејди Гаге и „заспао сном праведника".

Домаћи портали су наредних дана то пренели као вест, а он је добио стотине позитивних порука и на сваку је, каже, одговорио.

Писали су мајке, очеви, тинејџери, људи из ЛГБТ заједнице и потпуни незнанци, а тек неколико коментара су биле претње и увреде, што му, каже, „враћа наду у живот", на иначе често нетрпељивом Балкану.

Људи које привлаче оба пола су дискриминисани широм света, због чега се сваког 23. септембра од 1999. обележава Међународни дан бисексуалних особа.

Шест месеци касније, Урош за ББЦ на српском каже да му се живот нимало није променио, јер су за његову сексуалност знале све његове бивше девојке, другари, као и породица.

„То јутро сам изашао из зграде са качкетом и наочарима и имао сам трип да ме сви гледају, да сам потпуно огољен и само тих неколико секунди сам размишљао 'шта ми је ово требало'.

„Сад сам поносан што сам то урадио, јер стварно треба храбрости", уверен је 34-годишњак.

Погледајте видео:

Двоструко омаловажавани

Због стереотипа и разних врста насиља са којима се рано суоче, пред људима из ЛГБТ+ заједнице у Србији је задатак да све то превазиђу и унутар породице и друштва, каже психотерапеуткиња Сташа Миленковић.

„Код бисексуалних је специфично, јер се ту појављује дискриминација са обе стране и унутар ЛГБТ заједнице и од хетеросексуалних људи", каже психолошкиња ЛГБТ организације Да се зна.

И Урош је имао слично искуство.

Поједини гејеви су му говорили да је то „само фаза и да је чист геј", а и девојке су биле неповерљиве.

Када је једној од бивших рекао да га привлаче оба пола, она је пожелела да раскине, јер није сигурна да ће јој бити веран.

„Рекла ми је да не може да замисли како се ми држимо за руке и шетамо улицом, а 'ти се окренеш за неким мушкарцем или се дописујеш'.

„Питао сам шта је тачно разлика, ако смо нас двоје заједно и зашто бих се уопште окретао за неким", каже он.

Кад год постоји двострука стигма то може да направи забуну, истиче психолошкиња, јер се појединац стално пита где припадам, ко сам ја, а онда се тај унутрашњи сукоб потврђује и споља.

„Тај осећај може врло дубоко да се уреже и вуче са собом проблеме попут депресије, анксиозности због притиска да се одлучи страна", објашњава она.

И Урош је једно време био збуњен, питајући се да ли је лажов према себи.

„Онда сам схватио, па чекај, ово стварно функционише са оба пола - реагујем на особе и знам шта ми прија, шта не".

Мајчина подршка и једна ораховача

Да би стекао садашње самопоуздање, биле су потребне године сазревања, а и подршка ближњих.

Признаје да је и сам био жртва предрасуда када се спремао да прича са мајком.

Случајно, разговор о сексуалности су водили вече пред велики хришћански празник Божић 2023. године.

„Рекао сам јој да се мени свиђају и жене и мушкарци. Она је прво мало била збуњена и изговарала 'аха, аха'.

„После неколико тренутака, иако не воли кафану и алкохол, рекла ми је: 'Ај сипај нам по ораховачу и да си ти мени жив и здрав'. Био је то цео разговор", прича са сјајем у плавим очима.

Није очекивао да ће његова мајка, жена у касним шездесетим, тако реаговати и зато јој је „бескрајно захвалан".

Исте вечери отишао је на Божићну литургију, додаје, склапајући мозаик сопствене личности од делова које су некима неспојиви.

„Ја сам и православни хришћанин", каже ми.

Шест месеци касније, први пут је мајка покренула ту тему.

„Као и свака мајка, питала ме 'има ли нека девојка', кажем да нема ништа озбиљно, 'А дечко?' био је наставак. Одговорио сам да нема ни тога.

„Тачно јој је пола године требало да суверено стане иза тог питања", прича Урош.

„Мени је битно да си ти срећан и да ниси фрустриран", цитира мајкине речи.

„Феминизирани младић" у позоришту

Исте године кад и разговор с мајком, стигло му је досад највеће признање у каријери која траје пуну деценију.

За улогу мушкарца Џерија, који се преоблачи у жену Дафне у мјузиклу Неки то воле вруће, добио је статуету Ћуран за најбоље глумачко остварење на 49. Данима комедије у Јагодини.

Та представа је играна широм Србије и региона, увек људи лепо реагују, а и даље се карте распродају за сат времена, прича ми.

Телевизијска публика је имала прилику да га види у ТВ серијама Улица липа и Моја генерација З.

Тренутно је гостујући члан Народног позоришта у Нишу и са њим разговарам између две пробе у оближњем кафићу.

Јавни посао му је олакшао и да говори о сексуалности.

„Супер је ако сам први би глумац који се аутовао (отворено говори о сексуалном опредељењу), али не желим да ме људи посматрају само кроз то", каже, остављајући утисак непосредности.

Значило му је што је међу порукама подршке било и младића који су се тог дана отворено рекли родитељима и да је све добро прошло".

„Не мислим да сви треба, нити могу да се аутују, ово је био мој начин", каже он.

Како је позориште део друштва, ни оно није поштеђено стереотипа, показује његово искуство.

Једна колегиница се распитивала о његовој сексуалности, каже.

„Питала је мог друга 'Да ли је Урош пе*ер', намерно користим ту реч, јер је они користе", прича ми.

Као посебно болну сцену памти када је, као 19-годишњак, одбијен на пријемном јер је био „превише феминизиран".

„Нисам то тад ником причао, али сам јако тешко поднео, вероватно би ми било лакше да сам ишао на терапију, а нисам", прича Урош.

После тога је „почео да игра улогу у приватном животу" - трудио се да седи мужевније и не прекршта ноге, гледа утакмице и пије пиво.

„Сад ми је то смешно, али тад је било страшно", каже успут, глумећи налакћеног мачо типа са раширеним ногама за столом.

Није нова, измишљена категорија

Осећај усамљености и повлачења често се јавља код појединаца који мисле да са њима нешто није у реду или „да су једини" који се осећају на одређени начин, истиче психолошкиња Сташа Миленковић.

„Кад постоји група која је слична нама, лакше је да научимо нешто ново о себи и прихватимо то.

„И истраживања показују да се бисексуалци ређе аутују, него гејеви и лезбејке, односно крију сопствену сексуалност", каже она.

ЛГБТ организације у Србији углавном немају посебна истраживања о бисексуалним људима, али се зна да се суочавају са неприхватањем и насиљем које ретко бива санкционисано, заједно са осталим припадницима заједнице.

„Бисексуалност је универзална појава и одувек постоји, то није нека измишљена категорија између друге две док се особа не одлучи.

„Зато је важно да поштујемо тај идентитет, без обзира да ли је сад у хетеросексуалној вези, јер то углавном не нестаје", каже Миленковић.

О предрасудама према бисексуалцима за ББЦ Три говориле су и девојке из Велике Британије, жалећи се да немају са киме да се повежу, јер мало их отворено говори о томе и прихвата њихов идентитет.

„У школи, када би неко причао о бисексуалцима, рекли би за њих или да су похлепни или да су само промискуитетни", испричала је 25-годишња Кера.

Свако може да буде промискуитетан, ако то хоће, то нема везе са сексуалном оријентацијом, истиче терапеуткиња, разбијајући уврежене стереотипе који се могу чути и у Србији.

Бисексуалност се истражује више од 120 година

Анализа Џулије Шо, истраживачице са Лондонског универзитетског колеџа за ББЦ

Бисексуалност је термин скован крајем 19. века да опише оне које привлаче људи истог и супротног пола.

Мало пре тога је активиста Карл Марија Кербени први пут искористио речи хетеросексуалност и хомосексуалност.

Од тада се бисексуалност изучава заједно са осталим сексуалним варијацијама.

Ипак, људи су махом наставили да посматрају сексуалност као бинарне категорије - или сте геј или стрејт, све до појаве америчког истраживача Алфреда Кинсија.

Он је 1941. написао да речи хетеросексуалност и хомосексуалност не описују „понашање које се заиста дешава у људском бићу".

Уместо тога, пише, „слика се састоји од бескрајних нијанси унутар свих комбинација хомосексуалности и хетеросексуалности".

Како би ухватио те финесе, направио је алат за истраживање, назван Кинсијева скала.

Скала омогућава људима да опишу сексуалност од броја 0 као искључиво хетеросексуално и 6 као искључиво хомосексуално.

Већина опција од 1 до 5 су на спектру бисексуалности и укључују привлачност оба пола.

Да би нормализовао идеју широј публици, Кинси је често говорио да око половине људи има сексуалну жељу према оба пола.

Већина би људи у свету живи у страху.

Свака земља која криминализује хомосексуалност или забрањује причу о квир животу, угрожава и бисексуалне људе.

Резултат су дискриминација, кршења људских права, судски процеси, а некада и смрт.

Али ви не можете рећи срцу кога да воли.

Статистике показују да је већина бисексуалаца у Великој Британији „у ормару", скривена на послу и од својих најмилијих.

Упркос свему, истраживања показују да већина људи воли што је би.

Бисексуалност је способност да се воли изван родова, што је невероватан дар и многи то описују као форму слободе.

Одломак текста:Три ствари које свако треба да зна о бисексуалности

Да је бисексуалност облик слободе и отворености, јер „ништа није црно-бело", сагласан је и Урош.

Шансе да нађе сродну душу су му удвостручене у сваком смислу, шали се на сопствени рачун.

„Много је лепо, стварно, ходаш са правом кичмом", каже он.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]