О Југославији и ЛГБТ правима: Време када је „противприродни блуд“ водио иза решетака

Док се ЛГБТ+ заједница спрема за традиционалну Недељу поноса и шетњу улицама Београда у септембру, један од њихових захтева остаје непромењен:

„Извињење свим грађанима Србије који су пре 1994. године били судски и на друге начине прогоњени због своје сексуалне оријентације и родног идентитета".

Од те године, истополни односи у Србији више нису кривично дело, а први пут су криминализовани 1951, доношењем Кривичног законика Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ).

Тада су односи међу мушкарцима окарактерисани као „противприродни блуд" за који је следовало до две године затвора, док закон није подразумевао кривичну одговорност за лезбејске везе.

До 1977, када су прве југословенске републике и покрајине Словенија, Хрватска, Црна Гора и Војводина декриминализовале хомосексуалност, у Југославији је осуђено око 500 мушкараца, показало је истраживање Франка Доте, хрватског историчара и активисте.

Око 300 пресуда донето је у Хрватској и Србији, и 200 у осталим републикама, а одређиване су затворске, условне и новчане казне, пише Дота у докторском раду о правима ЛГБТ особа у Југославији у том периоду.

Историју кажњавања ЛГБТ+ људи у Југославији треба посматрати кроз „две фазе", каже Роман Кухар, професор Филозофског факултета Универзитета у Љубљани, за ББЦ на српском.

Прва фаза је почела одмах после Другог светског рата, а на питање истополних односа власти су гледале „са политичког и идеолошког становишта".

„Постојао је велики притисак у друштву за обрачунавање са 'буржоаским менталитетом и кварењем омладине', градио се култ социјалистичког живота и сматрали су да друштво треба 'прочистити'", каже Кухар, који је докторирао на теми Интимно грађанство: Лични избори, јавне политике и свакодневни живот гејева и лезбејки.

Друга фаза почиње средином 1960-их година, када се уводи „медицинска интерпретација" овог питања.

„Склоност истом полу се сматрала урођеном, несрећном и ненормалном личном околношћу, али није схватана као опасност за политички поредак.

„Како нестаје та политичка димензија осуђивања, тако и број осуђујућих пресуда од средине 1960-их знатно опада", објашњава словеначки професор.

Србија, Македонија, Босна и Херцеговина и Косово последње су декриминализовале истополне односе тек 1990-их, али се током последње две деценије 20. века „за ово кривично дело више не суди", наводи Дота у раду „Јавна и политичка историја мушке хомосексуалности у социјалистичкој Хрватској".

Историја кажњавања пре Другог светског рата

Кривичне казне за мушке геј односе нашле су се још у рКривичном законику (Казнителни законик) Кнежевине Србије из 1860. године.

За „противприродни блуд, како између лица мушког пола, тако и скотоложство (односи са животињама)" претила је казна затвора од шест месеци до четири године, као и „губитак грађанске части", наводи се у ставу 206.

Слични закони важили су од краја 19. века до завршетка Првог светског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини, у доба аустроугарске власти на том простору.

Из овог периода датира највећи број пресуда за „противприродни блуд" у Босни и Херцеговини, каже Матеј Вребац, програмски координатор Сарајевског отвореног центра, за ББЦ на српском.

Истополни женски односи сматрани су „антисоцијалним понашањем и врстом душевне сметње, која може да се коригује", па су готово искључиво кажњавани геј мушкарци, прича активиста из Сарајева.

Закон Аустроугарске монархије је у исти кош стављао истополне везе, педофилију и зоофилију, што је Вребац спознао пречешљавајући бројне судске архиве током претходне четири године.

„Једном приликом смо пронашли пресуду на основу тог члана закона, али смо убрзо видели да је пресуђено човеку који је 'општио са козом'", каже.

Кривични законик Краљевине Југославије из 1929. године преузима термин „противприродни блуд" и прописује „строги затвор", али дужина казне није дефинисана.

Током Другог светског рата, власти нацистичке Немачке такође су санкционисале хомосексуалност, као и њихови савезници у Независној држави Хрватској (НДХ).

Геј мушкарци су у логорима у НДХ били означавани „розим троугловима" и били угрожени и од усташке и нацистичке власти, каже Звонимир Добровић, директор загребачке невладине организације Домино, за ББЦ на српском.

„Занимљив податак је да су нацисти у Немачкој прогањали хомосексуалце, али не и жене, док смо из тог периода у НДХ пронашли три случаја осуђивања лезбејки", прича Добровић, један од аутора истраживања и изложбе „Нацистички терор над хомосексуалцима од 1933 - 1945".

Погледајте и ову причу:

'Противприродни блуд' у социјалистичкој Југославији

Иако до 1951. Југославија није имала правни акт на основу којег би кривично гонила геј мушкарце, кажњавања је било непосредно по завршетку рата.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је тада хомосексуалност везивала за „декадентну буржоазију и незасити капитализам" коме су били склони „декадентни интелектуалци, грађанска класа, свештеници и нерадници", рекао је Дота за босански портал Кликс.

Између 1945. и 1951. године, када је донет први Кривични законик, по том основу осуђено је „80 мушкараца и десетак жена", наводи се у књизи Н„Невидљиви прогон: Хомосексуалност пред социјалистичком правдом" црногорског историчара Ивана Томовића.

Тада је живот за њих постао „готово немогућ", каже Добровић.

„Многи су после рата завршили у затвору, проблем је што те људе нису сматрали жртвама нацистичког терора, него криминалцима који су легитимно били у логору", објашњава.

Али односи међу мушкарцима јављали су се и у редовима партије, о чему пише Милован Ђилас, истакнути члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у мемоарима „Револуционарни рат".

Рифат Бурџевић, секретар санџачког одбора КПЈ, обавестио је Ђиласа о хомосексуалном понашању једног војника и тражио савет како да поступи.

Ђилас признаје да КПЈ нема јасан став о томе, а не проналази га „ни код Маркса и Лењина", идеолога комунизма.

„По здравој памети сам закључио да од таквих порока пате и пролетери, а не само буржоаски декаденти, али да такви порочници не могу имати функције, нити бити чланови партије.

„Бурџевић је несрећнику наредио да напусти партију, али и дискретно обавестио штаб да припазе на њега", записао је Ђилас.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Колатерална штета' у друштву и судници

Доношењем Кривичног законика 1951, предвиђа се казна до две године затвора за „противприродни блуд између лица мушког пола", што је први акт Федеративне Народне Републике Југославије који обрађује ово питање.

Током 1950-их и 1960-их осуђујуће пресуде биле су најбројније, али су затворске казне ретко изрицане само због учешћа у истополним везама, наглашава професор Кухар.

Члан кривичног законика често је „злоупотребљаван у политичке сврхе против непријатеља државе и партије, којима су ове оптужбе само додаване на низ других", увидео је на основу судских архива у Словенији.

„Постоји случај католичких свештеника који су у Словенији били оптужени да су геј мушкарци и да су чак имали сексуалне односе са малолетницима, јер тада није прављена јасна разлика између педофилије и хомосексуалности.

„Али, они су били чланови цркве, католици, а властима су били спорни због могућег утицаја на стварање нове идеје о социјалистичком мушкарцу", каже Кухар.

Уколико оптужени нису били познати или политички значајни, казне би углавном биле блаже.

„Ретко би се одређивао затвор за први преступ, а казне су биле оштрије уколико се дело понављало или се радило о односима са децом", додаје професор из Љубљане.

Када би се нашли пред судом, оптужени би се најчешће бранили тврдњама да су „били пијани и нису знали шта раде, а ретки би остајали чврсто при ставу да су хомосексуалци", каже Кухар.

Изменом Кривичног законика 1959, запрећена казна затвора за хомосексуалне односе смањује се на годину дана, што ће остати на снази све до декриминализације.

Упркос стотинама пресуда донетих током више од три деценије, социјалистичка Југославија била је мање репресивна према ЛГБТ+ заједници од многих европских земаља у том периоду.

У Западној Немачкој је, у истом периоду, због „склоности ка истом полу" осуђено више од 60.000 људи, а влада ове земље је 2017. године одлучила да некима од њих исплати одштету по том основу, о чему је ББЦ писао.

У историји Велике Британије осуђено је укупно 65.000 мушкараца до декриминализације 1967, а влада је 2013. донела акт о помиловању осуђених који је назван „Турингов закон", по Алану Турингу, британском хероју Другог светског рата, који је био међу њима.

У Италији је, према наводима историчара Доте, осуђено 20.000 мушкараца.

Често су теже казне стизале неформалним путем, а геј мушкарци су тих година зазирали од полиције и тајне службе, каже Горан Милетић, активиста за права ЛГБТ+ заједнице, за ББЦ на српском.

„Хапсили би их, тражили да кажу 'ко је још геј' у њиховом адресару и тиме покушавали да их уцењују.

„Хапшења у јавним тоалетима и парковима су била повремена и завршавала се са 24 сата притвора, формално из разних разлога, попут ремећења јавног реда и мира", прича Милетић, један од организатора Недеље поноса у Београду.

Слично је било и у Хрватској, где је долазило до „стигматизације без могућности рехабилитације", каже Звонимир Добровић.

„Случајеви би се отежали оптужбама да су лопови, преваранти и генерално сумњивог морала, а чак и када би вас суд ослободио кривице, то остаје негде записано и те љаге нисте могли да се решите.

„Затвор траје две године, али су заправо казне биле доживотне", објашњава.

Као пример ванинституционалног прогона наводи догађај из Дубровника 1949. године.

Хомосексуалце су тада везане спроводили кроз град у „шетњи срама".

„Не само што је било стравично и грозно за оптужене, него су те слике остале толико дубоко урезане у сећање геј људи који су их гледали.

„Тако је посејан страх који се несвесно ширио", каже Добровић.

'Ако нема пениса, нема ни секса'

Како Кривични законик није предвидео кажњивост за лезбејске односе, третирани су као прекршај.

Као и пре рата, у првим деценијама постојања социјалистичке Југославије „сматрало се да није релевантно оно што жене раде међусобно", каже Зорица Мршевић, социолошкиња рода, правница и научна саветница у Институту друштвених наука у Београду.

„Водило се логиком: 'тамо где нема пениса, нема ни секса'.

„Сматрало се да ће то, иако постоји, разрешити неки мушкарац који би требало да брине о њима, попут оца, супруга или брата, који ће да заведе ред и побрине се да тога не буде", описује Мршевић за ББЦ на српском.

Али, у судским архивама у Словенији Роман Кухар је пронашао пример пресуде против две лезбејке, донете убрзо након Другог светског рата, пре настанка Кривичног законика.

Нису осуђене на основу „противприродног блуда", већ због наводног утицаја на јавни морал, каже.

„Живеле су заједно, иако је једна била удата, а пријавио их је доктор јер су се посвађале, једна је задобила посекотину ножем и завршиле су у болници.

„Нису користиле оправдање да су биле под утицајем алкохола, чиме су се бранили готово сви мушкарци, већ су тврдиле да су читале 'ружне или настране' књиге, чак су навеле и имена два француска аутора", препричава Кухар.

Декриминализација

Пут ка скидању кривичне одговорности са плећа ЛГБТ+ заједнице у Југославији прокрчен је доношењем Устава из 1974. године, чији је аутор био Едвард Кардељ, један од најистакнутијих чланова КПЈ и близак сарадник југословенског председника Јосипа Броза Тита.

Тај акт је дао савезним републикама, као и покрајинама Војводини и Косову, прилику да саме кроје сопствене кривичне законе.

Тако је и питање декриминализације истополних односа пало у њихове руке, па су Словенија, Црна Гора, Хрватска и Војводина већ 1977. уклониле члан о „противприродном блуду".

Словенија и Црна Гора увеле су 14 година као старосну границу и за хетеросексуалне и за хомосексуалне односе, док је хрватски Кривични законик ограничио хомосексуалне односе на 18 година старости, наводи се у књизи „Невидљиви прогон: Хомосексуалност пред социјалистичком правдом" историчара Ивана Томовића.

Хрватска је задржала и термине „блудни" и „неприродни сексуални чин" у вези са истополним сексуалним односима, наводи Томовић.

Љубо Бавцон, тада професор Правног факултета у Љубљани, предводио је тим стручњака који је предложио декриминализацију хомосексуалности у Словенији.

„Био сам за то да се из кривичног законика избришу сви религиозни и моралистички остаци, као што су ознаке 'противприродни блуд', 'нечиста дела'", испричао је Бавцон у разговору са Кухаром 2012. године, објављеном у магазину Наробе.

„Све што се сексуалним договором дешава између двоје одраслих и одговорних особа - а ја сам намерно рекао 'особе' - не може бити ни неприродно ни нечисто, већ је то њихова ствар", казао је Бавцон.

Дефинисано је и да држава може да интервенише у интимне односе „само ако има насиља, злостављања, искоришћавања беспомоћности или злоупотребе моћи", објаснио је.

Кухар се присећа да му је Бавцон, идејни творац првог словеначког Кривичног законика, признао да његов стручни тим није размишљао само о ЛГБТ+ популацији када је предлагао норме, већ и о сексуалном насиљу у браковима између мушкараца и жена.

Уклањање кривичне одговорности за истополне односе била је „колатерална штета, али у позитивном смислу", верује Кухар.

„Имао је представу колико је дотад било тешко геј мушкарцима, али није био толико забринут због њих и активиста за њихова права, већ су га више бринула силовања која су се дешавала међу брачним паровима", каже Кухар.

Тадашњи Кривични законик кажњавао је силовања почињена ван брачне заједнице, али не и у њој.

„Ако би се пар венчао у пет поподне, а до силовања је дошло тог јутра, то је било кажњиво, али не би било оно које се догодило у шест после подне, после сат времена у браку", наводи пример Кухар.

„Пол више није имао улогу, ако било које двоје људи ступе у сексуалне односе слободном вољом", додаје.

У Србији, Македонији, Босни и Херцеговини и Косову, на либерализацију закона чекало се до 1990-их, иако на основу постојећих норми није било формалног кажњавања уочи распада Југославије у крвавом рату.

Али, макар на папиру, неусклађеност кривичног права у Србији и аутономној покрајини Војводини доводиле су до бизарних ситуација, каже Горан Милетић.

„Смешна последица је да сте могли имати легалан геј секс у Новом Саду, али би исти такав секс био илегалан у Београду", наглашава.

Србија је, као и тадашња покрајина Косово, декриминализовала истополне мушке односе 1994, готово 17 година после првих савезних република.

Закон се до тада одржавао на снази „по инерцији", каже Зорица Мршевић.

Временом се прешло на модел „не питам те, не причај", додаје.

„Како и није било кажњавања у пракси, вероватно није било мотивације, нико се није залагао да се и даље примењује, али ни да се то уклони", указује она.

Недостајало је и активизма, какав данас постоји у свим бившим југословенским републикама, који би извршио притисак на власти, каже.

„Можда је и властима било згодно да бар на папиру остане криминализовано, јер су некога могли тако да држе у шаци и уцењују због стварне или наводне хомосексуалности", додаје Мршевић.

У Србији је, као и у Хрватској, првобитна старосна граница за добровољне хомосексуалне односе била 18 година, а 2006. је спуштена на 14 година, као и за хетеросексуалне.

У Македонији су истополне везе престале да буду кривично дело 1996. године, када и у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине.

У Федерацији БиХ се чекало до 1998. године, када је званично потврђена декриминализација на целом југословенском простору.

Али, због доношења закона у ентитетима после окончања рата Дејтонским споразумом, многи данас верују да је Босна и Херцеговина била последња бивша република која је либерализовала законе, каже Матеј Вребац.

„До тога је суштински дошло 1991. године, када је скупштина тада још увек југословенске републике Босне и Херцеговине усвојила измене Кривичног законика и избрисала 'споразумни противприродни блуд' са списка кривичних дела", закључује Врабец.

Погледајте како је изгледала прошлогодишња Парада поноса у Београду:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]