Европрајд 2022, Србија и ЛГБТ: Има ли активизма ван Београда и колико

*Имена неких саговорника су промењена ради заштите идентитета

Застава дугиних боја, једног од ЛГБТ симбола, осим Београда или Новог Сада и Ниша, готово никако или ретко се вијорила на улицама мањих градова у Србији.

Разлози за мањак активизма и видљивости ЛГБТ+ особа у Чачку, Лесковцу, Јагодини и осталим местима у унутрашњости углавном су исти, кажу активисти.

Одсуство политичке воље и подршке локалних власти, конзервативна средина, осуда друштва или неприхватање породице, а понајвише бојазан за властиту безбедност, многе припаднике ове заједнице обесхрабрује да се лате активизма у родном граду.

„Док сам живео у Лозници нисам се бавио ЛГБТ+ активизмом из два разлога - економски сам зависио од родитеља и тамо нема организација које се том темом баве", говори Давид* за ББЦ на српском.

Према истраживању удружења грађана „Да се зна", у Србији је у 2021. забележено 83 случаја физичких и вербалних напада на ЛГБТ+ особе због сексуалне оријентације или родног идентитета.

Током 2021. забележен је пораст броја документованих напада у односу на претходне године, али све се мање напада пријављује полицији, наводи се у овом истраживању.

Као и многи други људи из ове маргинализоване групе, Давид* је у активистичке воде упловио по доласку на студије у Београд, где је клима нешто пријатнија у односу на завичај.

У главном граду Србије тренутно се одржава Европска недеља поноса, Европрајд - највећа европска манифестација посвећена правима ЛГБТ људи, где волонтира велики број људи пореклом из провинције.

„Док волонтирам осећам се као да доприносим циљу да подигнемо ЛГБТ популацију на виши ниво и добијемо нека основна права", каже Виктор М. из Параћина за ББЦ на српском.

Поред Београда, где се Парада поноса успешно одржава од 2014, Прајд је пре три године организован и у Новом Саду, у склопу Недеље поноса.

Домаћин овог седмодневног ЛГБТ догађаја, први и за сада последњи пут, био је и Ниш 2017. године.

Из Лознице и Параћина по активизам у Београд

Како би надокнадио пропуштено, Давид* је по доласку у Београд почео да посећује различите квир догађаје - предавања, филмске пројекције, изложбе и књижевне вечери.

Квир је појам и теоријско-активистички приступ који преиспитује политике идентитета - род, пол, сексуалност и дефиниције породице, али се неретко користи и као термин који обједињује целокупну ЛГБТ+ заједницу.

Давид* је временом проширио поље деловања и почео да ради са гејевима, лезбејкама и транс особама које су „вишеструко маргинализоване".

„Сматрам да је важно што сам седео, читао, промишљао и дискутовао из колико толико сигурне зоне, али и разговарао и учествовао у решавању проблема ЛГБТ+ особа које станују у неусловним објектима, баве се секс радом и конзумирају психоактивне супстанце", наводи Лозничанин.

Он инсистира да говори под псеудонимом јер се још није аутовао, односно саопштио породици и ближњима да је геј.

Иако је у родној Лозници било „инклузивних и подржавајућих" удружења и људи, ипак није могао на овај начин да се ангажује јер ниједној организацији ЛГБТ+ теме нису биле у центру пажње.

Зато сматра да је такав, тимски активизам бољи „јер је лакше изборити се за промене него појединачно".

„Ако ништа друго, када се пролази кроз изазовне и тешке ситуације лакше је имати саборце", додаје 25-годишњи студент.

По доласку у Београд, пре неколико месеци, активистичким путем кренуо је и Виктор М. из Параћина, града где није имао нити једног саборца.

„Мало је аутованих ЛГБТ људи у Параћину, а још мање њих се залаже за нешто.

„То је на првом месту и разлог зашто сам отишао одатле", истиче 21-годишњи Виктор, из града удаљеног више од 150 километара, јужно од Београда.

Док је живео у овом поморавском месту, падало му је на памет да организује књижевне вечери, али се, каже, због изостанка подршке није дрзнуо на такав потез.

Додаје да у Параћину, као и у многим другим местима, углавном влада мишљење како ЛБГТ особе не живе у њиховом окружењу и да се „то дешава тамо негде, у Београду".

Готово одмах по доласку у Београд посетио је Прајд инфо центар и упознао се са ЛГБТ заједницом у главном граду.

„Годинама ми је велика жеља била да одем на Прајд, али нисам имао прилику због места где живим и недостатка новца, а сада ми се указала прилика, не само да будем, већ и да волонтирам на Европрајду", радосно истиче Виктор.

Он управо волонтира у Прајд инфо центру, где заинтересоване пролазнике и посетиоце упознаје са садржајем и помаже у реализацији програма, понекад и као преводилац на панелима.

Видео: Упознајте волонтере Прајда

Новосадски Прајд

На мапи градова Србије у којима је одржан Прајд, Београду се маја 2019. године придружио и Нови Сад.

Организован је на Тргу републике, једном од централних скверова у највећем граду Војводине, у оквиру прве новосадске Недеље поноса.

„Прајд се десио у виду јавног скупа на отвореном, није био у покрету, пошто је полиција рекла да је тако нешто реално у том тренутку и ми смо били сагласни, пошто је први пут", говори Алекса Савић, извршни директор групе „Изађи", која је и организовала овај догађај, за ББЦ на српском.

Тада је, каже, био координатор програма рада са заједницом у удружењу, али је, између осталог, обучавао и волонтере.

Прајд је уз музику и заставе дугиних боја, протекао без већих инцидената, иако се окупила мала група оних који су се противили његовом одржавању.

„Било је вербалног насиља и подругивања на шта људи, колико ми знамо, нису реаговали, нити пријављивали полицији.

„Међутим, неколико дана после, физички је нападнут један колега јер су га препознали као особу која је стајала на улазу", додаје Савић, који је био ангажован на истом месту.

Скуп који је, према процени организатора, посетило између 300 и 400 људи, подржале су и локалне власти, а једна од говорница била је Љиљана Коковић, тадашња заменица градоначелника Новог Сада.

„Нама је то био значајан корак, како у контексту организовања Прајда, тако и сарадње са институцијама", истиче Савић.

Ипак, његов главни утисак је да сам догађај није био „највидљивији", пошто је од њих, између осталог, затражено да се одржи радним даном и то не на централном Тргу слободе.

Нових Прајдова у Новом Саду после тога није било, али је група „Изађи", каже Савић, организовала још две Недеље поноса - 2021. и 2022.

На овогодишњој, у мају, имали су и такозвану „квир матуру".

„Био је то најпосећенији догађај, прослава намењена свима који нису могли да проведу матуру са жељеним партнером", истиче Савић.

Поред оваквих догађаја, група „Изађи", настала 2010. године, води и друштвени центар у Новом Саду где спроводи многобројне корисне програме.

Омладински рад, јавно заговарање, бесплатно психолошко саветовалиште за ЛГБТ особе и чланове њихових породица, само су неке од активности под њиховим кровом.

„Оно што нас све мотивише да радимо упркос лошим околностима је ефекат који постижемо, највише на младе, средњошколце и студенте, који наш простор доживљавају као безбедан - да уче, да се друже и да добију разумевање и подршку", истиче Савић.

Долазе им, каже, и ЛГБТ+ људи из мањих места у другим крајевима Војводине којима често, поред породице, и установе окрећу леђа.

„Нама се дешава да млада особа штеди новац за аутобус и дође код нас у саветовалиште, једном недељно на два сата и њој то помогне да пролази кроз живот", прича Новосађанин.

Међутим, исто тако их, каже, подстичу и да се обраћају институцијама, попут полиције или центра за социјални рад, у које су, због ранијег негативног искуства, изгубили поверење.

„И онда је наш посао да им објаснимо зашто је важно да се обрате институцијама јер ако то не учине, неће бити видљив број случајева дискриминације и насиља", додаје Савић.

Кад се Дуга надвије над Савом

Једна од ретких ЛГБТ+ организација ван Београда и Новог Сада је шабачка Асоцијација Дуга.

Њихове активности се, каже оснивач и директор организације Александар Прица, „углавном базирају на практичној подршци и пружању услуга ЛГБТ особама".

У то, између осталог, спада психолошка подршка, социјална интервенција, упућивање и праћење клијената у институције где не смеју сами да оду, асистирање приликом пријављивања насиља, заказивања лекарских прегледа и друго.

Такође, имају услугу и „парњачке подршке" које ЛГБТ особе међусобно пружају, као и њихови родитељи.

Иако су основани 2004. године у Шапцу, не ограничавају се само на територију овог града на западу Србије, већ акције спроводе широм земље.

„Један од наших принципа био је да нећемо креирати активности које неће имати утицај на ЛГБТ људе на територији целе Србије баш због тога што се већина активности спроводила на територији Београда или Новог Сада", објашњава Прица за ББЦ на српском.

Каже да Шапчани испрва нису били одушевљени идејом да у граду имају једну ЛГБТ организацију, али се то временом мењало.

Проблема, додаје, нису имали ни са институцијама.

„Могуће да је то зато што се ми не бавимо политикама, већ директно пружањем услуга", говори Прица.

Он сматра да Асоцијација Дуга мора да сарађује са институцијама како би њихове кориснике, када они нису у могућности да им пруже подршку, упућивали на те установе.

Њихова видљивост је, истиче, помогла и другим људима из ЛГБТ+ заједнице.

„Цитираћу неке од наших клијената: 'Ми се осећамо безбедније и сигурније, само сазнањем да ви постојите у овом граду и да можемо да вас позовемо када нам помоћ буде потребна'", наводи оснивач шабачког ЛГБТ удружења.

'Стално на мети' - Ниш и југ Србије

„Имала сам велику срећу што ме никада нико није тукао", тако Христина Пискулидис, описује њена активистичка искуства у родном Нишу пре него што се преселила у главни град Србије.

Она је била је једна од координаторки на првој и јединој Недељи поноса одржаној у Нишу лета 2017. године.

Програм је обухватао различита дешавања - изложбе, перформансе, акције, разговоре са заједницом, а у госте су им дошли и бројни активисти из Србије и региона.

Међутим, догађај још није ни почео, а организатори су се већ суочили са великим бројем негативних коментара и претњи, одмах по објављивању програма у једном локалном медију.

„Нисам била ни свесна колика је мржња око мене и да имам срећу што ми се није десило ништа лоше", говори Пискулидис за ББЦ на српском.

Упркос застрашивањима и окупљању екстремних десничара током самог догађаја, активисткиња каже да није било већих инцидената, добрим делом и због „полиције која је озбиљно схватила задатак".

„На отварању су организовали градски аутобус да нас превезе са локације где је била изложба, на другу, три улице даље, јер су знали да постоји могућност да нас неко успут пребије", истиче активисткиња.

Каже да је тих дана била обазрива и када се враћала кући, док је после Недеље поноса отишла на две седмице из Ниша.

Пре овог догађаја, Пискулидис - једна од ретких аутованих лезбејки у Нишу тада, годинама је била ангажована и у другим организацијама које су се бавиле људским правима и женским питањима.

Са групом „Задругарице" у три наврата је организовала међународни фестивал квир филма „Мерлинка".

Фестивал се од 2009. године одржава у Београду и носи име по једној од првих транс особа на Балкану, која је убијена 2003. године.

Непосредно пре нишке Недеље поноса радила је и на пројекту оснаживања ЛГБТ заједнице на локалу, где су организовали различита тематска окупљања и журке са идејом да се припадници ове маргинализоване групе повежу у сигурном простору.

И делимично су успели у томе јер су управо на тим затвореним журкама, људи из околних места и мањих средина проналазили својеврсну сигурну луку.

„Једном у две недеље или месец дана дођу на журку па се мало опусте јер су ту били безбедни - нико их не напада и не прозива", додаје Пискулидис.

Из Ниша се одселила 2017. године, после Нишке недеље поноса и данас ради у Астри, невладиној организацији која се бори против трговине људи.

У њеном родном граду, као ни у осталим местима на југу и истоку Србије, не постоји више ниједна организација која се бави ЛГБТ питањима.

Зашто нема активизма у мањим срединама?

Пискулидис наводи два разлога зашто се поједине ЛГБТ особе дохвате активизма тек пошто се доселе у Београд.

„Ако сте аутовани тешко ћете наћи посао кући, а друго, притисци попусте и нема тих људи од којих су на неки начин побегли и осећају се мало слободније."

Она сматра да је Београд „лакши за умрежавање и проналажење подршке", као и да је много више ЛГБТ места и клубова па, условно речено, „можете водити ограничен, али динамичан и функционалан живот".

Давид* из Лознице пак мисли да живот у већим градовима млађим припадницима ЛГБТ+ заједнице „олакшава стицање психичке и економске независности од родитеља што је углавном неопходно за активизам".

„А ту су и безбедност и осећај сигурности, иако ни у Београду то није на задовољавајућем нивоу", додаје.

Према тврдњама локалних активиста, слично је и у Новом Саду.

Алекса Савић каже да због активизма, за сада, на улицама родног града није имао непријатности, али као геј мушкарац јесте - и то неколико пута.

Дешавало му се, каже, да га у пролазу извређају, а два пута су га напали док је шетао са партнером, „иако се нису нити држали за руке, нити љубили".

„Генерално се мисли да је Нови Сад либералан и безбедан град, али за ЛГБТ људе који одрастају овде, то уопште није тако јер смо доживљавали дискриминацију у школама, на улици, у породици, у спортским клубовима и другде", истиче Савић.

Еуропрајд у Београду

Новосадска група „Изађи" је уочи Европрајда, у њиховим просторијама организовала информативне састанке где је заинтересоване упознала са активностима које ће се тамо спроводити.

„Имали смо дискусију о принципима Европрајда у том активистичком смислу и шта ћемо тамо радити", наводи Савић.

Асоцијација Дуга већ 16 година пружа услуге саветовања и тестирања на вирус ХИВ и друге полно преносиве инфекције.

Зато је њихових седам тимова са четири возила тим поводом ангажовано на Европрајду.

„Пошто је у саставу нашег тима доста здравствених радника, са мобилним јединицама имамо могућност и услуге превоза особа из Србије, а и странаца до здравствених институција јер је доста људи дошло из иностранства којима треба наша подршка", истиче Прица.

Ипак, полиција је дан по отварању Европске недеље поноса забранила главни догађај - шетњу у центру Београда, најављену за суботу, 17. септембра.

Међутим, ни организатори, као ни многи активисти не одустају од шетње.

„Изаћи ћу, ја и још неки људи које знам - не могу да кажем да је то најпаметнија одлука на свету, али бих се лоше осећала да не изађем", закључује Пискулидис.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]