Европрајд 2022, Србија и историја: Три деценије од првог Европрајда и 'еуфорије која се могла опипати'

Када је Британка Клер Траскот отворено рекла да је лезбејка 1982. године, мислила је да је „једина на свету".

Десет година касније, у Лондону је одржан први Европрајд у коме је учествовало око 100.000 људи из Велике Британије и читаве Европе.

Траскот је била у Организационом одбору параде, али једва да се сећа тог дана колико је била узбуђена.

„Све је било супер, осећала се еуфорија која се могла опипати", каже Траскот за ББЦ на српском.

Чак и током последње две деценије 20. века у Британији није била реткост да људи остану без посла кад саопште да су геј или да их породица и најближи пријатељи одбаце и осуђују због тога.

Ипак, тог 27. јуна 1992. шетали су централним градским улицама под слоганом „Апсолутно поносни", а затим уживали на целодневној журци у Броквел парку, на истоку Лондона.

Три деценије касније, Европрајд се одржава готово сваке године у различитим европским престоницама, а 12. септембра би требало да почне у Београду, први пут у југоисточној Европи.

„Нисмо могли да замислимо да ће Европрајд трајати и сад, да ће допрети до градова где је стигао.

„Посебно нисмо могли да сањамо да ће сад бити у Србији, јер се 1992. Југославија распадала у рату", каже Траскот.

Значајне промене у Европи

Лето 1992. обележиле су значајне промене у Европи.

Европска унија је била у настајању, те зиме потписан је Уговор у Мастрихту који је отворио пут увођењу евра и неспутаној слободи кретања међу земљама чланицама.

Председници Америке и Русије Џорџ Буш и Борис Јељцин прогласили су крај Хладног рата, а Босна и Херцеговина и Хрватска постале поприште крвавог сукоба током распада Југославије.

Они неоптерећени политиком радовали су се Олимпијским играма у Барселони.

У ЛГБТ свету, борба против епидемије ХИВ и АИДС-а била је проблем број један, што је истакнуто и концертом у част Фредија Меркјурија на стадиону Вембли у Лондону у априлу, пише Стив Тејлор у тексту „Европрајд: 30 година напретка".

„Европрајд је основан у време огромних промена у Европи, Европска унија је била у настајању, а у већини западних земаља ЛГБТ питања била су на прекретници.

„Тим у Лондону је дошао на ту идеју из два разлога, прво да повеже параде у главним градовима Европе, али и да започну тамо где их није било", каже Тејлор.

Зато, додаје, Европрајд у Београду има невероватан значај, и због видљивости и зато што је први у југоисточној Европи и на Западном Балкану.

Како је било у Лондону 1992. године

После велике параде кроз центар града до Хајд парка, људи свих генерација из целе Европе опуштено су се окупили у Броквелу, у предграђу Лондона, показују видео снимци.

Розе, плави и бели балони, добошари, фанфаре, жене и мушкарци у розе тутуима (сукњицама од тила), људи на штулама, групе упадљиво нашминканих дрег краљица, шарене перике, машне, тракице и много музике и парола обележили су скуп којем је присуствовало око 100.000 људи.

„Током Европрajда 1992. било је невероватно гледајући како се парк пуни, то је била прва година када смо били у Броквел парку.

„Био је то највећи бесплатни музички фестивал у Европи, не само лезбејски и геј фестивал", каже Кевин Мур, један од организатора Параде у Лондону и редитељ.

Марш је, додаје, био подједнако важан јер је рута којом су се кретали месецима договарана са полицијом.

На крају је путања била баш она коју су организатори желели.

Међу окупљенима је било и упадљиво костимираних у одећу калуђерица, чланова организације транс и квир особа Сестре вечитих слабости (The Sisters of perpetual indulgence), чији је циљ да одећом шокирају на оваквим скуповима и скрену пажњу на проблеме са којима се свакодневно суочавају ЛГБТ људи.

У тој гомили шарених и расположених људи, јасно су се могли уочити репортери у кошуљама и са краватама, како се озбиљних лица јављају са догађаја.

„Ако гледате медијске извештаје о Европрајду 1992. имате осећај да су неки од новинара запушили нос, јер не желе да буду тамо, да им је непријатно", каже Стив Тејлор, данас члан организације Европрајд.

„Штета је само што Вили Молтон, који је дошао на идеју Европрајда коју би пренео у друге градове широм Европе, није то доживео", каже Мур.

Вили Молтон је био један од њихових колега и члан Лезбејско геј организационог комитета параде (ЛГПОЦ).

Иронијом судбине, преминуо је од болести повезане са сидом два месеца пре првог Европрајда, не дочекавши да види да ће његова идеја постати традиција која траје већ три деценије.

Када се током 1980-их Америком и Великом Британијом проширила тада мистериозна болест АИДС, нетрпељивост према геј заједници се само погоршала.

У медијима се за сиду говорило да је „геј куга".

„То је било окрутно према људима који су умирали", истиче Клер Траскот.

Муке око организације

Кевин Мур је почео да волонтира за британски Прајд 1987. који је окупио око 28 хиљада људи, а само четири године касније, било их је 65 хиљада.

Припреме за први Европрајд трајале су читаве године, јер је требало прикупити новац са различитих страна.

Недељу дана пред фестивал, Мур је сваког дана у Броквел парку надгледао припреме.

„Одлазио сам у шест ујутро и враћао се око четири следећег јутра", каже Мур који је обављао задатак сценског менаџера за Прајд.

У доба пре интернета и мобилних телефона, њихова саопштења су медији ретко преносили, а у парку су организатори причали преко токи-вокија.

„Да будем искрен, то је био најбољи посао који сам икада радио, али не заборавите да су сви били волонтери, нико није добијао паре, чак ни извођачи.

„Плаћени су били само осветљење, звук, бине и техничари", каже Мур.

Наступи су почињали у подне и завршавали тачно у 22 сата, уз ватромет.

„Самог дана се сећам кроз маглу.

„Био је то екстреман притисак и стрес без проба, али ми се допало", каже Мур који се музиком бавио од малих ногу и свирао бубњеве.

Предрасуде и нетрпељивост

Геј параде су се у Лондону одржавале сваке године од 1972, али нису привлачиле пажњу медија и шире јавности.

Парада градским улицама често не би стигла до емисија вести иако би окупила више од 12.000 људи.

„Игнорисали су нас, сматрали одвратним, многе су породице одбацивале, добијали су отказе на послу.

„Није као данас да људи стаје и гледају, тад су се људи питали 'шта је ово'", каже Траскот.

Траскот је присуствовала првој националној Паради 1985. на којој се окупило више хиљада људи.

„Био је то први пут да сам по дану видела гомилу квир људи, то је било задивљујуће.

„Мислила сам да ћу црћи од среће, осећала сам се прихваћено и виђено", каже она.

Као тинејџерка са севера Енглеске, до доласка у Лондон никада није чула за прајд.

„Дешавале су сваке године, а ја нисам знала да се то догађа", каже Траскот.

Док је прву параду кроз Лондон 1972. чувао велики број полицајаца, Европрајд две деценије касније пратило је знатно мање безбедњака.

Ипак, то није био знак да су прихваћенији - предрасуде, вређања и насиље су и даље су били саставни део живота геј заједнице.

Иако је у просеку сваки десети појединац геј, а свака пета особа у неком периоду живота била бисексуална, готово свака европска држава је забрањивала хомосексуалност, пише у брошури издатој за Европрајд 1992.

Мушка хомосексуалност је у то доба и даље била незаконита на Кипру, у Естонији, Ирској, Летонији, Литванији, Румунији и у бившем Совјетском Савезу.

Румунија је била једина земља која је забранила и женску хомосексуалност.

Злогласни Члан 28. закона којим су локалне власти „забрањивале промовисање хомосексуалности" посебно у школама и јавности у Великој Британији усвојен је 1988.

Тај закон је Шкотска укинула 2000, а у остатку Велике Британије укинут је 2003. године.

Шта је претходило првој паневропској паради

Овај члан закона био је донекле окидач и за Клер Траскот да се укључи у ЛГБТ организације.

Кад је као тинејџерка почетком 1980-их саопштила ближњима да је лезбејка, из родног града преселила се у Лондон.

Тада није познавала ниједну геј особу и мислила је да је једина.

Док разговарамо преко Зума, ова ведра жена кратко ошишане косом, која уместо чироки бодљи данас на глави има розе локну, у тренутку схвата да обележава јубилеј.

„Аутовала сам се пре 40 година, хеј", каже весело.

Убрзо је открила читав невидљиви свет геј људи у престоници Британије.

„Тога није било у локалним новинама, нису хтели да прихвате ни огласе геј организација, није им било дозвољено."

Тек је у Лондону открила списак лезбејских организација и њихове бројеве телефона.

„Сазнала сам да је у мом граду постојао геј центар, који је имао и линију за лезбејке, просторије су им биле у улици у којој сам ја живела.

„Није било огласа, ознака, дугиних застава, било је врло скривено", каже Траскот.

У то време је за одлазак у геј клуб требало да куцате, па да вас кроз решетку на вратима пусте унутра, ако сте члан, описује она.

И тако дискретни и склоњени иза спуштених завеса за њу су били „вау", јер на другим местима није било ни тако.

„Нисам знала никога од геј људи, нису их представљали на телевизији, филмовима или у књигама, никад нисам читала о томе.

„Кад би се и појавили у медијима, било је то сензационалистичко извештавање с насловима 'перверзни геј викар', али ништа позитивно."

Онда је 1988. донет Члан 28. закона који је забрањивао учење, чак и помињање хомосексуалности, како се „не би промовисала".

За геј и лезбејска партнерства говорило се да се „претварају" да су породица, што је Траскот сматрала увредљивим.

Тада је имала 25 година, живела у стану са првом партнерком и њеном сестричином о којој су заједнички бринуле.

„Изненада, било је да се ми претварамо да смо породица (...).

„Другарима наше нећаке није било дозвољено да се играју у нашем стану."

Исте године се учланила у Лезбејско-геј организациони комитет (LAGPOC), који је организовао Параде у Лондону и пре прве паневропске 1992.

Многе лезбејке имале су тад децу из претходних хетеросексуалних веза или добијену вештачком оплодњом, али су све радиле саме - није било клиника на којима би им помогли.

Лезбејска и геј заједница, такође, биле су врло раздвојене, многи клубови су били или само мушки или само женски.

„Ретке ситуације у којима би сви били заједно биле су Параде, тад су долазили сви млади, стари, црни, бели, гејеви, лезбејке, сви.

„Тамо сте могли да видите људе као што сте ви, и та инклузија и солидарност су ми се допадале", каже Траскот.

Зато је здушно подржала и идеју о Европрајду који су спремали скоро две године.

'Заплакао сам кад се завршило'

И Кевин Хантер, шеф стјуарта на Европрајду 1992, неће заборавити тај јунски дан.

За разлику од већине данашњих парада, тад могао да се прикључи свако ко је хтео, није било улазница или наруквица за посетиоце.

У парку су око велике бине на отвореном били постављени и инфо-шатори разних група, организација, као и геј клубова који су служили пиће, а на штандовима су могли да се купе сувенири, мајице и беџеви.

Пароле су осликавале различитост - било је политичких, синдикалних, али и специјализованих порука ЛГБТ учитеља, лекара, полицајаца.

Пошто су припреме дуго трајале, пре самог догађаја било је нервозе, додаје.

„Бринули смо о времену, веома британски да", каже смејући се овај 57-годишњи мушкарац пореклом из Шкотске.

Ипак, дан је био сунчан, а дошли су и бројни гости из других европских земаља.

„Било је дивно видети све те људе, кад је све прошло, заплакао сам од олакшања, било је све врло емотивно", каже Хантер који је у међувремену завршио докторат из области природних наука.

Задовољан је што се све завршило мирно и без већих инцидената.

„Није било протеста около, али је било чудних религијских група које су нас гледале и говориле да ћемо сви горети у паклу.

„Али су то биле мале групе, попут туриста који су гледали 'шта се ког ђавола дешава'", препричава данас седокоси Хантер уз осмех.

Неколико људи је нападнуто на повратку кући, али није било озбиљних повреда и полиција је брзо реаговала.

Протести често прате параде

Стив Тејлор из Организационог одбора Европрајда је првој паради присуствовао у Лондону пет година касније - 1997.

Сећа се да је било много људи који су протестовали у близини места одржавања Прајда.

„Прошле године, у Лондону их је било 12.

„Како време пролази, људи мењају мишљење и ставове, кроз видљивост схвате да ЛГБТ људи нису претња њиховој деци, породици, било коме", каже Тејлор.

Кад је реч о религиозним групама, какве су претходних викенда протестовале у Београду, напомиње да је то честа слика, али се и то временом промени.

„Организују протесте религиозне групе, а онда наспрам њих сад имате ЛГБТ вернике који протестују", додаје.

Европрајд је манифестација донекле слична такмичењу за Песму Евровизије и поред скретања пажње на питање људских права мањина, врло је корисна за земљу домаћина због туризма, објашњава Тејлор.

Најава председника Србије Александра Вучића да ће Европрајд у Београду бити „одложен или отказан" донела је овом догађају међународну пажњу и публицитет.

Давао је, каже Тејлор, интервјуе медијима из целог света, а на Србију све врши снажан притисак да испуни оно што је обећала.

„Европрајд ће се дефинитивно одржати, јер је у питању 100 догађаја у тој недељи, а контроверзе су само око шетње", каже Тејлор, шеф за медије и комуникације у одбору Европрајда.

Очекује се долазак хиљада људи у Београд, чак из Аустралије, Америке и Либана.

„Ако марш буде забрањен, не знам како ће ти људи бити спречени да шетају, и када шетња постаје марш, а када марш постаје парада.

„То је филозофско питање, а немамо времена за филозофију сад", каже уз осмех Тејлор, тренутно у Копенхагену.

Балканске прилике

Тејлор је уверен да се за протеклих 30 година много тога побољшало за ЛГБТ људе.

„Београд је био вероватно први град Западног Балкана у којем је одржана парада, али у последњих пет година било их је у Скопљу, Сарајеву, Новом Саду и многим градовима региона и то врло успешно и мирно.

„Било је и протеста, али кад год се парада организује први пут у неком региону или граду, увек их има", каже Тејлор.

Модерна пракса њихове организације да се Европрајд одржи сваке друге године на неком „једноставном месту" попут Копенхагена или Берлина, а између, у градовима где је то изазовније.

Паневропски приступ је врло важан, сматра Клер Траскот.

„Мислим да је добро што ЛГБТ људи из целе Европе подржавају геј људе у Србији."

Данас је лакше, закони у Британији међу најбољима на свету кад је у питању геј једнакост, али није свуда тако, додаје Траскот, .

ЛГБТ људи се и данас културолошки не прихватају у многим заједницама, објашњава.

„У реду је кад си средовечна, бела особа која има кућу, али пробајте са неким ко има сомалијско порекло и хомофобичну породицу.

„Јасно ми је да се битке воде и у Србији и зато желим све најбоље ЛГБТ људима на Балкану", поручује Траскот.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]