Хрватска и ЛГБТ+: Од сузавца и насиља до истополних заједница и усвајања деце

Звонимир Добровић и Бруно Исаковић 2002. године нису могли ни да наслуте да ће доћи тренутак да се без страха шетају држећи се за руке у центру Загреба,у колони неколико хиљада људи на Поворци поноса.

Нису могли ни да маштају да ће имати сва загарантована права као хетеросексуални парови у Хрватској, иако се њихова веза и даље не зове брак.

Све је звучало утопијски.

Од сузавца на првом Прајду у парку Зрињевац 29. јуна 2002. године, када је Исаковић претучен док се враћао кући, до 4. јуна 2022. године, када су им Загрепчани махали са прозора, промене су огромне.

„Мени је тај први Прајд важнији од било ког наредног и тамо сам морао бити.

„Данас се мој изостанак не би приметио, али тада је свако од нас две стотине био важан јер су кренуле промене", каже Звонимир Добровић за ББЦ на српском.

Током двадесет година, ЛГБТ+ заједница у Хрватској изборила се за права којима је забрањена дискриминација, омогућено регистровање истополних заједница и дата могућност усвајања деце.

Осим у Загребу, Поворка поноса у Хрватској одржава се и у Сплиту од 2011. године.

У Осијеку, четвртом највећем хрватском граду, парада је одржана 2014, али већ следеће године није било заинтересованих учесника.

Упркос пандемији корона вируса, и 2020. године одржан је деветнаести Загреб Прајд 19. септембра уз држање дистанце.

Двадесет прва Поворка поноса одржана је 4. јуна 2022. године у главном граду Хрватске без инцидената и под слоганом „Дајте нам наша четири зида".

Страх и насиље првог Прајда

Као и пре двадесет година, Исаковић и Добровић су 2022. у поворци која загребачким улицама пролази уз ритам бубњева и пиштаљки.

„Застрашујућа је била атмосфера првог Прајда када моји суграђани стоје на улици где пролази поворка и вичу, псују", каже Бруно Исаковић.

Вређање, псовање и претње учесницима првог Геј прајда, како се тада звао, само су били почетак насиља.

„Не желимо да плешемо голи или било шта слично, само хоћемо да нас људи чују и прихвате", рекао је тада Дорин Манзин, један од организатора.

Уз полицију у пуној опреми за разбијање демонстрација, али и уз страх од насиља, први Прајд је почео оптимистично.

„Ово је прилика да покажемо да смо цивилизована демократска земља и да поштујемо разлике", рекла је за Хрватску радио-телевизију Ђурђа Адлешић, тадашња потпредседница парламентарне Хрватске социјал-либералне странке.

Тадашњи министар полиције Шиме Лучин изјавио је за ХРТ да ће бити потребно време да у Хрватској људи прихвате ЛГБТ+ особе као суграђане.

Осим министра Лучина и потпредседнице ХСЛС-а, још неколико политичара и заступника у Сабору, хрватском парламенту, придружило се шетњи.

На самом крају колоне која је, према описима Звонимира Добровића, више личила на погребну поворку, у парку испред Хрватског народног казалишта бачен је сузавац.

„Загреб је после завршетка шетње и журке у Зрињевцу био тих.

„Тада су припадници екстремно десничарских организација ишли градом и тражили учеснике."

Да би спречила такве инциденте, полиција је марицама превозила учеснике поворке до различитих места у граду, одакле би се безбедно вратили кућама.

„Мене, мог тадашњег дечка и једну пријатељицу десничари су пратили.

„Код једног киоска су нас сустигли и почели да нас туку: мој дечко и ја смо добили неколико удараца палицом у главу, а пријатељици су расекли усну."

Ипак, Исаковића је више болело што су се вређања и претње наставиле и после Прајда.

„Неколико месеци после Прајда, отишао сам са мајком у цркву где је жена викала на нас да смо болесни.

„И тада, у цркви сам приметио да ме је препознала и да јој је из очију исијавала мржња."

Исаковић се потом привремено одселио из Хрватске и отишао у Холандију на студије уметничке игре.

Тинејџерска фаза или борба за права

Исаковићев партнер Звонимир Добровић родитељима је рекао да је геј 1995, седам година пре прве загребачке поворке.

Тада се и први пут заљубио.

„Мислили су да је то нека тинејџерска фаза, али се о томе није много причало у кући,

„Плашили су се да не водим усамљенички живот, какав су водили геј људи у Хрватској до тада", присећа се данас.

Осећао се усамљено јер није имао прилике да у Загребу упозна друге геј мушкарце.

„На дочецима Нове године сви би се мували, а ја сам био у ћошку и гледао стрејт људе."

Усамљеност је нестајала само на ретким геј догађајима.

„Требало ми је разумевање, да са неким отворено причам и делим искуство, али и да осетим први пољубац", каже.

О ЛГБТ+ особама се у Хрватској током 1990-их причало само на часовима биологије, када се обрађује тема сексуално преносивих болести, и књижевности, помињањем Артура Рембоа и Пола Верлена, француских песника с краја 19. века који су били у краткој хомосексуалној вези, каже Добровић.

Погледајте видео: „Ми смо поносни учесници Прајда и љути активисти"

После смрти Фрање Туђмана, првог председника независне Хрватске, крајем децембра 1999. године, атмосфера конзервативне и ратном погођене државе полако је омекшавала, каже Добровић.

Пред почетак новог века, у граду је отворено неколико геј клубова.

Добровић је од 2003. године у организаторском тиму Квир фестивала, првог ЛГБТ+ у Хрватској, и каже да никада није био мета напада.

„Неколико пута су ми на улици добацивали погрдне речи за геј мушкарца, али није то било ништа страшно."

Пре две деценије, знао је да му је место међу 200 учесника првог загребачког Прајда.

„Данас ми је драго што клинци први пут долазе на Прајд да се забаве.

„За мене више није важно да ли ћу ићи или не - може да прође и без мене, али 2002. је мени место било у тој поворци."

Поворке поноса у државама бивше Југославије

Историја Прајда (Pride - понос) почиње испред њујоршког кафића Стоунвол Ин 28. јуна 1969. године.

Овај кафић био је место окупљања ЛГБТ+ особа, али и мета њујоршке полиције.

Управо због полицијске бруталности према не-хетеросексуалним особама, њујоршка ЛГБТ+ заједница започела је протест.

Традиција Прајда у земљама бивше Југославији такође почиње из кафића, али је у многима, посебно у Србији и Црној Гори, било инцидената, напада на учеснике и сукоба противника оваквих манифестација и полиције.

У једном љубљанском кафићу, 8. јуна 2001. године, словеначком песнику Брану Мозетичу власник је забранио улазак због сексуалне оријентације.

Наредних неколико недеља, сваког петка људи су долазили у кафић, наручивали минералну воду и остајали дуго, како би смањили зараду власнику.

Непуних месец дана касније, 6. јула 2001. године, одржан је протест који организатори рачунају као први Прајд.

Исте године, 30. јуна у Београду је одржана прва Поворка поноса.

Под слоганом Има места за све, неколико десетина ЛГБТ+ људи и њихових пријатеља окупило се на централном београдском Тргу Републике.

Убрзо се појавио велики број десничарских екстремиста, навијача, па и припадника Српске православне цркве, који су напали окупљене.

Полиција је стајала по страни и реаговала тек када су њени припадници гађани камењем.

У нападима је, према подацима ЛГБТ организација, повређено више од 40 људи.

Нема података, међутим, да ли је неко од нападача кривично или прекршајно гоњен и осуђен.

Више о првом београдском Прајду прочитајте овде.

Тек 2004. године је поново припремана Парада поноса, али није одржана јер полиција није хтела да гарантује безбедност учесницима.

Министарство унутрашњих послова Србије је 2009. године забранило одржавање Прајда, а годину дана касније избио је сукоб између неколико хиљада полицајаца и хулигана у којима је повређено око 150 људи.

Од тада је насиља мање, али се Параде поноса и даље одржавају уз присуство великог броја полицајаца.

Политичари, међу којима и председница Владе Србије Ана Брнабић, и многе јавне личности учествовали су на парадама поноса.

Београд је домаћин Еуро Прајда 2022. године, манифестације која окупља учеснике из европских земаља.

Прочитајте још: Парада поноса у Србији и права ЛГБТ људи

Инцидената је било и током прве Параде поноса у Црној Гори у Будви 24. јула 2013. године.

Противници манифестације, наводи се у извештају Радија Слободна Европа о првом Прајду у Црној Гори, узвикивали су погрдне слогане и псовке, а ухапшено је 22 изгредника који су каменицама и флашама гађали поворку.

Неколико месеци касније, 19. октобра 2013. године, одржана је Парада поноса и у Подгорици, главном граду Црне Горе.

Око 150 ученика прошетало је подгоричким улицама уз велико присуство полиције.

Током шетње дошло је до сукоба између противника Параде и полиције у којем је повређено 20 полицајаца и 40 људи, који су према изјави полиције били припадници „хулиганских група".

Наредне такве манифестације у црногорском главном граду протекле су мирно.

Прва парада поноса у Приштини одржана је 10. октобра 2017. године.

На тој првој паради, међу учесницима био је и Хашим Тачи, тадашњи председник Косова, пренео је Радио Слободна Европа.

Осим паузе 2020. због пандемије, сваке године параде у Приштини одржане су без индцидената.

Под слоганом „И у држави и у породици" 9. јуна 2022. одржана је шеста парада поноса у косовском главном граду, пренео је Глас Америке.

После Београда, Загреба, Љубљане и Подгорице, 29. јуна 2019. године и у Скопљу, главном граду Северне Македоније, одржан је први прајд.

Више од хиљаду људи учествовало је у Скопље Прајду.

За разлику од осталих главних градова бивше Југославије, прва Парада поноса у Скопљу одржана је без инцидената.

Услед пандемије корона вируса 2020. године, Скопље Прајд одржан је виртуелно, а наредни је организован годину дана касније, поново на улицама.

Трећи Скопље Прајд под слоганом „Изађи за љубав" одржан је 25. јуна 2022. године, а главним скопским улицама шетало је неколико хиљада учесника.

Председник Северне Македоније Стево Пенадаревски и председник владе Димитар Ковачевски подржали су одржавање Параде поноса, а у шетњи су били и представници владе.

„Ово је један од значајних демократских догађаја" у Северној Македонији, рекао је Ковачевски.

Прва Поворка поноса у Босни и Херцеговини под слоганом „Има изаћ'" одржана је без инцидената 8. септембра 2019. године.

Као и у Скопљу, сарајевска Поворка није одржана 2020. због пандемије, а наредне 2021. године Парада је протекла, такође, мирно.

Истог дана, као и у Скопљу, 25. јуна 2022. одржана је трећа Поворка поноса у главном граду Босне и Херцеговине.

Под слоганом „Породично окупљање", али и под присмотром полиције због контраскупа, неколико хиљада учесника носили су, између осталих, и ове транспаренте: „Закони за све породице", „Нисам крив што сам квир", „Заслужујем живот без насиља".

„Ево нас испред вас, ван наша четири зида. Показујемо да живот није и неможе да се сведе на та четири зида. Ту смо и не идемо никуда.

„Сви кордони полиције, бетонске ограде значе четири зида. Не насиљу апсолутно да прихватању и заједништву. Желимо да градимо сигурну будућност за све ЛГБТИQ+ људе", поручила је Дина Бајректаревић из Организационог одбора параде, пренело је сарајевско Ослобођење.

Како је ЛГБТ+ заједница освајала права у Хрватској

Годину дана после прве поворке, 8. јула 2003. године, тадашња владајућа коалиција левог центра на челу са Социјалдемократском партијом усвојила је закон о изједначавању права истополних заједница са невенчаним хетеросексуалним заједницама.

Три године касније, Шиме Лучин, министар полиције у време првог прајда, а сада заступник у Сабору из Социјалдемократске партије предложио је закон о регистрованим истополним заједницама.

Овај предлог, којим се тражило проширење права, попут права на наслеђивање, права из здравственог и пензионо осигурања, имовинско-правних односа одбачен је у Сабору.

Референдумом 2013. године, вољом већине изашлих, у Устав Хрватске је унета дефиниција брака као заједнице мушкарца и жене.

Исте године је одржан и најмасовнији Прајд, са око 15.000 учесника који су се противили овом потезу.

Три године касније, 2016, посланици хрватског парламента усвајају Закон о животном партнерству по којем је омогућено регистровање истополних заједница које имају сва права као и хетеросексуалне.

Међутим, Звонимир Добровић његовог партнера Бруна Исаковића зове мужем.

„Он ми и јесте муж - све је као у браку, само што нам Устав то забрањује да кажемо.

„Али мени је то исто."

Њих двојица су 2017. године били међу првих 200 истополних парова који су се регистровали у Хрватској.

За разлику од многих који су организовали интимне прославе, њих двојица су се одлучили за „велику мрсну геј свадбу".

У загребачком Музеју савремене уметности организовали су прву геј свадбу са око 200 званица, а сав новац који су добили, уступили су уметницима.

Добровићу је ово други брак, али први у Хрватској - прву заједницу регистровао је у Бразилу јер у Хрватској за то није било законског основа.

У једном од многих растајања на аеродрому да би поштовали законе и ограничења у броју дана које је његов бразилски партнер смео да проведе у Хрватској, растали су се и последњи пут: Добровићев партнер се вратио у домовину, где је изненада преминуо.

„Да се вратио и да му је позлило у Хрватској, не бих имао никаква права као партнер."

Данас је другачије.

Неколико дана пре одржавања овогодишњег, 21. Загреб прајда, Уставни суд Хрватске је, после шест година дугог процеса Младена Кожића и Иве Шаготе, дозволио истополним паровима да усвајају децу.

Погледајте видео: „Честитамо бебу, али бисмо и ми тако"

Звонимир Добровић и Бруно Исаковић неће ући у овај процес јер не желе децу, али им је драго што постоји могућност родитељства.

Сада је потребно, каже Добровић, очувати сва права.

„Сва та права су на крхким ногама и могуће је да се поново у неком тренутку боримо за њих, ако дође нека конзервативна опција на власт.

„Образовањем можемо да осигурамо права и то је оно што нам је сада потребно, да новим генерацијама кажемо да сексуално опредељење није идентитет и да нас не чини лошим људима", каже.

Права ЛГБТ+ особа у бившој Југославији

Истополни односи се у већини држава бивше Југославије од последње деценије 20. века не сматрају кривичним делом.

Међутим, истополне заједнице су омогућене само у Хрватској, Словенији и Црној Гори.

Иако је у Србији још 2010. године урађен први нацрт закона о истополним заједницама, до данас такав акт није усвојен.

Министарство за људска и мањинска права покренуло је крајем децембра 2021. процедуру за усвајање закона о истоплоним браковима.

Али када је Александар Вучић, председник Србије, крајем априла исте године рекао да не би потписао закон, од процедуре се одустало.

Истополне заједнице не признају Босна и Херцеговина, Северна Македонија и Косово.

Влада Федерације БиХ је прихватила 2018. године иницијативу да се направи законски оквир за прихватање истополних бракова.

Други ентитет БиХ, Република Српска, није разматрала ову иницијативу.

У Северној Македонији је 2013. и 2014. године тадашња владајућа партија ВМРО-ДПМНЕ покушала да усвоји закон који дефинише брак као заједницу мушкарца и жене.

Тај предлог усвојен је у северномакедонском Собрању 2015. године, а о регистрованим истополним заједницама се није расправљало.

Нацрт Грађанског законика у коме је дефинисана и регистрација истополних заједница предложен је Скупштини Косова почетком 2022. године.

У нацрту је предвиђено да буде дозвољена „регистрација грађанских заједница истог пола", а посебним законом би се регулисали услови и поступци.

Међутим, на седници косовске скупштине 16. марта 2022. године, овај нацрт Грађанског законика добио је 29 гласа „за" од 77 присутних посланика и није усвојен.

'Загреб више није Загреб без Прајда'

За саобраћај затворене улице којима пролази поворка, стотинак полицајаца који обезбеђују шетњу и мање страха учесника параде - тако изгледа Загреб прајд, 20 година касније.

„Већ десетак година, у Загребу није опсадно стање када се одржава прајд", каже Иван Шестан, предводник 21. Загреб прајда, за ББЦ на српском.

Атмосфера није карневалска, али озарена лица учесника показују да су задовољни избореним правима.

„Треба се континуирано борити за своја права, јер она за које смо се изборили морају да буду загарантована", каже Филип Мустапић из Сплита за ББЦ на српском.

Десетак младих људи, који се представљају као католичка омладина, дочекује поворку на централном загребачком тргу Бана Јелачића.

Без погрдних речи, обратили су се поворци.

„Ми вас волимо, Исус вас воли - време је да прекинете ваше содомске односе, ту смо за вас", рекао је један од њих преко мегафона.

Учесници су им само одмахнули и кренули на журку.

„Загреб више није Загреб без Прајда", закључује Звонимир Добровић.

Четрнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Погледајте видео: Први пут с мамом на Прајд

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]