Југославија: Пет ствари које треба да знате о Уставу СФРЈ из 1974.

„Први пут у историји људског друштва, радни човек добио је право да управља резултатима свога рада и постао сам свој представник, посланик и одборник."

Овим свечаним и крупним речима, државне новине Борба су известиле да је 21. фебруара 1974. проглашен нови Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Ипак, осим славља, овај Устав биће називан и „гробаром" Југославије, јер полази од тога да сваки народ има право „на самоопредељење, као и право на отцепљење", што ће се и догодити 17 година касније, у крвавом рату.

Југославију су чиниле републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора и Србија, која је у саставу имала и две покрајине - Косово и Војводину.

Свака од република је данас независна држава, а Косово је последње прогласило независност 2008. године, коју од бивших југословенских република нису признале Србија и Босна и Херцеговина.

„То је устав којим је започео процес дељења некадашње велике државе давањем практично свих елемената државности не само републикама, него и покрајинама, које је имала само Србија.

„Добар устав штити и интегрише државу и друштво, а овај из 1974. је учинио супротно - он је био један од кључних фактора разједињења", каже Владан Петров, професор уставног права, за ББЦ на српском.

1. Олабављена федерација

После низа расправа и уставних амандмана, устав је усвојен у Скупштини СФРЈ, данашњем Дому Народне скупштине Србије у Београду, на свечаној седници коју су пратиле десетине хиљада окупљених људи са кишобранима, цвећем и заставицама у рукама.

Идејни творац устава био је Едвард Кардељ, један од најближих сарадника доживотног југословенског председника Јосипа Броза Тита.

Он је сматрао да је време да држава 'олабави', те да се изврши децентрализација кроз самоуправљање, где ће радни народ бити укључен и политички и економски.

Југославију је требало да штите или држе на окупу партија, војска и полиција, као и класна свест, што се није обистинило.

Јосип Броз Тито, доживотни председник, неприкосновени лидер и симбол који је чврсто држао Југославију на окупу, умро је 1980.

Наредне године започеће студентски протести на Косову, на којима је тражено да и Косово буде република.

Иако су брутално угушени, многи их оцењују као почетак суноврата заједничке државе.

Историчар Миливој Бешлин сматра да „ништа што је у Уставу стајало није било ни непознато, ни толико ново, ни другачије од оног што је постојало до тад".

„Прича да је Устав из 1974, донео нешто посебно или да је разорио Југославију апсолутно не стоји", тврди историчар.

Он цитира историчарку права Олгу Поповић Обрадовић која је рекла да је „устав био темељ државе и није је могао разорити, већ је рушење Устава разорило државу".

Да ће нова Југославија бити направљена као федерална, састављена од република, утврђено је већ на седницама Антифашистичког већа Југославије (АВНОЈ) за време Другог светског рата, додаје.

„Постоји потпуни континуитет, а идеја је била да се раскине са праксом из времена монархије, јер је кључ пропасти Краљевине Југославије било нерешено национално питање и национална дискриминација.

„Федерација је требало да гарантује равноправност свих и да нико више никоме не може да се намеће и доминира над било ким", каже Бешлин.

Уставни парадокс*

Док је Тито био жив, није било много важно то што је након 1974. Југославија постала лабава федерација.

Чак и пре његове смрти, од српског руководства могли су се чути аргументи у прилог ревизији Устава.

Њима је указивано да, иако представници Косова и Војводине имају право вета на одлуке српске скупштине, република нема таква овлашћења у односу на покрајинске скупштине.

Штавише, „ужа" Србија није имала властиту скупштину.

Био је то уставни парадокс унеколико упоредив са данашњим случајем Британије у којој је Вестминстер парламент Уједињеног Краљевства и не постоји засебно законодавно тело за Енглеску, као што постоји за Шкотску и Велс.

Србија је додуше имала сопствену скупштину, али не и „ужа" Србија - да јесте, то би значило пуну федерализацију Србије, што би вероватно довело до још јачих осуда положаја СР Србије у СФРЈ.

*Извор: одломак из књиге Историја Србије од раног средњег века до данас, историчара Дејана Ђокића

2. Тито добио доживотни мандат

Уставом је прописано да Скупштина може да изабере Јосипа Броза Тита за председника републике без ограничења трајања мандата, полазећи од његових заслуга у рату и револуцији, али и стварању државе и њеног положаја у свету.

Тито је у том тренутку на власти већ три деценије и има 82 године.

„Устав је носио поруку да Југославија и даље има намеру да буде ту, да демократизација није идеја.

„То је потврђено кроз одредбу да је Јосип Броз именом, презименом и надимком особа којој Савезна скупштина може дати доживотни мандат", каже Владимир Микић са Института за упоредно право.

По доношењу највишег правног акта, Тито ће владати још шест година, до смрти.

3. Право на отцепљење

Устав је можда понудио народима право да се отцепе, али не и упутство како то да ураде.

Право на отцепљење спада и у домен међународног права и врло је ретко да у уставима постоји таква могућност.

„У Европи данас постоји само један такав изузетак: држава која је унитарног карактера, изузетно мала кнежевина Лихтенштајн, нуди то право општинама", каже Микић.

Унитарне државе су по уређењу недељиве целине, а федерације могу бити састављене од република, као што је била СФРЈ, или савезних држава, попут Сједињених Америчких Држава.

Бешлин сматра да су се југословенски народи о будућности изјаснили још за време Другог светског рата, када су решили да живе у заједничкој држави, Југославији.

„Милентије Поповић, један од креатора југословенског федерализма и самоуправљања, понављао је да Југославија није нека замишљена целина која је настала вештачком поделом на републике, него је настала слободном вољом и одлуком њених народа да живе заједно", напомиње Бешлин.

Право на самоопредељење се није односило на народности, националне мањине попут Албанаца и Мађара, иако су имале висок степен загарантованих права на језик и културу.

4. Дугачки, неразговетни текст

Устав из 1974. писан је бирократским, помало неразговетним и компликованим језиком, с обиљем идеолошких појмова о радницима и самоуправљању.

Са 406 чланова, био је један од најдужих устава тог доба у свету.

Данашњи српски устав има 206, а хрватски 146 чланова.

„Обично су најквалитетнији устави они који су најкраћи јер препуштају законима материју која њима треба да буде уређена, а устав поставља само темеље", каже Владимир Микић.

Поједине реченице у уставу имају до 300 речи, додаје, а примера ради, прва реченица првог члана има 19 редова.

„Требало ми је два и по минута да прочитам најдужу реченицу. То је довољан период да родитељ успава дете од две године", каже Микић, који је недавно радио анализу уставног текста.

Овај устав је стварао услове за парализу политичког система, оцењује он.

„Мислим да доносиоци устава нису превише очекивали од њега, више им је било стало да одштампају тај примерак, залепе га на врата улаза зграде у којој смо сви заједно живели и кажу 'ми смо свој историјски задатак завршили, а како ће ово да се примењује - то ће неко паметнији од нас да уради'", закључује он.

Бешлин оцењује да је овај устав могао да функционише у једнопартијском систему, али не и у вишепартизму, где на власт долазе националистичке странке, што се десило на првим изборима 1990. године,

5. Донет у турбулентним временима

Шездесете године 20. века су биле реформска деценија у Југославији, што се осликавало и на Устав.

Претходни Устав СФРЈ донет 1963. обогаћен је амандманима 1967. и 1971. године.

Одлучивало се и којим путем треба да крене држава, те да ли је политици и привреди потребна децентрализација.

После Брионског пленума 1966. на којем је смењен Александар Ранковић, некадашњи човек број два у Југославији, доћи ће до промена у безбедносним службама.

Уследиле су студентске демонстрације 1968, а политичка криза је ескалирала у Хрватској кроз МАСПОК, а на Косову кроз националистичке демонстрације.

Хрватско прољеће или Масовни покрет (МАСПОК) био је политички покрет у оквиру Савеза комуниста с почетка 1970-их који се залагао за либерализацију и демократизацију СФРЈ, а оцењен је као сецесионистички, док су његови лидери остали без политичких функција.

Убрзо је дошло до смене либералног руководства и у српском огранку Савеза комуниста.

Михајло Ђурић, професор Правног факултета у Београду, критиковао је предложене одредбе које је нови устав требало да промени, због чега је смењен и ухапшен 1971.

Јошка Броз, Титов унук, испричао је за Политику да је његов деда сматрао сопственом грешком усвајање Устава 1974.

Припреман је без њега, па га није ни потписао, а „омогућио је разбијање Југославије", тврдио је Брозов унук.

Документ су потписали Мика Шпиљак и Киро Глигоров, тадашњи високи југословенски функционери.

Бешлин, међутим, каже да „нема говора да Тито 1974. није хтео да потпише Устав."

„Он је врло јасно водио кампању унутар Југославије на митинзима и стоји иза уставних амандмана 1971. и Устава 1974.

„Сваким говором је наглашавао да је то важно и сва уставна решења, како је тврдио, јачају југословенску заједницу, јер ће сви бити задовољни и биће у интересу свих", напомиње Бешлин.

Устав је требало не само да чува Југославију, већ да подстакне чланице да се договарају, па је зато уведено и право вета (блокаде) на доношење одлука.

„Право вета постоји данас у Европској унији и оно вас тера да се договарате.

„Док је систем функционисао, док неко није срушио саме темеље система, што је први урадио (бивши југословенски и српски председник) Слободан Милошевић, они су се договарали", каже Бешлин.

После такозване „Јогурт револуције", укинута је аутономија Војводине 1988, а затим и Косова, док ће почетак 1990-их обележити крвави распад државе.

Почетком 1990-их, једна од последњих примена Устава из 1974. била је блокада Председништва СФРЈ, колективног органа државе, где су републике и покрајине имале по једног представника после Титове смрти.

Југословенском народном армијом је формално управљало Председништво СФРЈ, али је одлуке доносило веома тешко јер је било дубоко подељено између чланова који имали ставове блиске српским и осталих, па су се гласови често једнако делили - 4:4.

Све то је само закомпликовало тешку ситуацију која ће расплет добити проглашавањем независности република, али и вишегодишњим сукобима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову.

„Тај процес није окончан распадом Југославије јер питање коначног статуса Kосова и Метохије није решено, а Србија и даље покушава да исправи негативне последице Устава из 1974.", каже професор Петров.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]