Светски дан ласта: „Једва чекам да чујем њихов цвркут"

Породица Гвозденовић живи недалеко од Краљева, града на западу Србије, и сваке године у марту месецу има нове чланове.

У дрвеним таваницама старе штале, настани се око 80 породица ласта.

„Чим уђу у шталу, цвркућу, певају, све је тако весело.

„Оне су за мене симбол среће и радости", каже раздрагано Мирјана Гвозденовић за ББЦ на српском.

У свету има око 90 врста, а у Србији се углавном настањују сеоске, градске, горске, даурске ласте и брегунице, објашњава Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Ипак, ласте су међу 74 врсте птица на листи угрожених, кажу стручњаци.

Углавном долазе у другој половини марта или почетком априла, а одлазе крајем августа, шест хиљада километара јужније, у подсахарску Африку.

„Миграторни обрасци код ласта мењају се услед климатских промена, па сваке године бележимо њихов све ранији долазак и каснији одлазак, што може бити проблематично по њихов опстанак, јер њихов долазак можда не успеју да усагласе са доступном храном, односном инсектима", додаје он за ББЦ на српском.

Њихов значај за човека највише се огледа управо у томе што се углавном хране инсектима које људи сматрају штеточинама.

„Ласта за сат времена поједе 60 инсеката", додаје Стојиљковић.

Друштво за заштиту и проучавање птица Србије годинама организује такмичење „Домаћинство које су ласте изабрале" у оквиру програма „Пролеће уживо" који се спроводи широм Африке и Евроазије како би се указало на сеобе птица, њихову угроженост и заштити.

Гвозденовићи су 2020. године победили на овом такмичењу.

Имали су тада 86 гнезда ових птица селица.

У свету се од 1960, сваког 19. марта обележава Светски дан ласта, дан пре званичног почетка пролећа.

Више од пола века суживота

Мирјана има 74 године, бави се сточарством и на помен ласте одмах се развесели.

„У овој кући сам више од 50 година, а ласте су већ тада долазиле.

„У почетку их није било толико колико их је данас", каже она.

Јата им долазе око 22. марта, а одлазе у првој половини септембра, мада се и то, додаје, с годинама променило.

Ласте су птице које су и симбол породице и верности, јер се углавном враћају старим гнездима.

У њиховом одсуству, Гвозденовићи редовно надгледају „дом" омиљених чланова.

Дешава се да део отпадне, јер се прави од блата и сена.

„У близини наше штале је поточић, па чим дођу, уз цвркут доносе воду, чисте дом и 'крпе' оштећене делове", препричава 74-годишња Мирјана.

Сећа се да је једном, хранећи краву, уочила да је гнездо само пало, а да су у њему били младунци.

Гнездо је ставила у посуду на стуб у штали.

Птице су наставиле да брину о младунцима који су успешно излетели из импровизованог гнезда.

„Много сам била срећна што су преживели", додаје.

Пећински цимери

Човек и ласта су у суживоту вековима, још из периода живота у пећинама.

„Ласте прате човека и њихова исхрана зависи од људских активности", објашњава Стојиљковић.

Број ових раздраганих птица је у паду, не само у Србији већ и у свету.

Стојиљковић наводи да је, развојем пољопривреде 1970-их, глобално угрожено око 74 врста птица, а да су међу њима и ласте.

Међу главним разлозима јесте угрожавање станишта, исушивање река и недовољно материјала у градским срединама за прављење гнезда.

„Не погодује им наш начин живота, односно наша архитектура. Оне гнезда праве у помоћним објектима где има стоке, животиња, воде.

„Ми данас правимо стаклене зграде, које су херметички затворене. Нема више углова и ивица где би могли да сместе гнездо", објашњава он.

Додатни разлог је и све већа употреба хемикалија у пољопривреди, због чега се смањује број инсеката, главне хране ластавица.

„Некада смо у кући имали више врста птица: сову на тавану, ласте, врапце, а сада је то све мање и мање", додаје Стојиљковић.

Он наводи да људи углавном имају позитиван однос према овим птицама и да их асоцирају на пролеће и долазак лепог времена.

Попут многих животиња, и ови весници пролећа пронашли су место у митовима и легендама.

Тако се у Србији верује да је слетање ласте на прозор знак да ће у кућу стићи писмо или вест.

Помињу се и у народној пословици једна ласта не чини пролеће, која поручује да не треба закључивати на основу једне чињенице, већ шире сагледати ситуацију.

Ласте су нашле место и у песмама Јована Јовановића Змаја, великана српске књижевности.

Школске приредбе, омиљена тетоважа и симбол вечите среће

Осим Антарктика, ласте насељавају све остале континенте на Земљи.

У Сан Хуан Капистрану, граду у Калифорнији, сваког 19. марта се живом музиком, плесом свечано обележава њихов долазак.

Ова традиција негује се од 1930. године.

У то име настала је и песма Good Morning Mister Swallow („Добро јутро, госпођо ласто").

Ласта је један од традиционалних мотива за тетовирање, посебно морнарима, јер је за њих значила да је копно близу.

Место је пронашла и на многим уметничким делима чувених сликара: Едуарда Манеа и Салвадора Далија.

У многим друштвима се верује да уништавање њиховог гнезда доноси несрећу, посебно за фармере који гаје стоку.

Ласта је и национална птица Естоније, представља слободно плаво небо и вечну срећу, по веровању становника ове балтичке државе.

У Кини се ластина гнезда сматрају правом посластицом јер се праве од пљувачке и њихова вредност иде и до неколико стотина хиљада евра.

Врсте ластавица у Србији

Урош Стојиљковић, Друштво за заштиту и проучавање птица Србије

Брегуница (Riparia riparia): Прави колоније у земљаним и пешчаним деловима близу воде, које могу имати и по неколико хиљада парова.

Од других врста издваја се по белом врату са тамним оковратником и краћим, тек благо рачвастим репом.

Највећи део гнезди се уз Дунав и друге велике реке, а зиму проводи у Африци.

Горска ласта (Hirundo rupestris): Ретка ласта која насељава литице и стрме стене у брдско-планинским крајевима.

Гнезди се у поткапинама и рупама, а ретко на грађевинама.

За разлику од већине других птица из породице ласта њен реп није рачваст.

Има светао врат, груди и беле флеке по репу.

Сеоска ласта (Hirundo rustica): Најбројнија врста у Србији.

Препознатљиве су по дугом, виљушкастом репу и грлу и челу риђе боје.

Стомак и основа репа су бели, у контрасту са потпуно црним леђима.

Најчешће се гнезде по шталама сточарских домаћинстава.

Полуотворена гнезда од блата лепи за зидове, тик испод плафона.

Лови инсекте у ниском лету над зељом.

Селица је и зиму проводи у Африци.

Даурска ласта (Hirundo daurica): Ова врста је у Србији ретка.

Оне настањују клисуре и литице, али и грађевине попут тунела, мостова, зграда и рушевина.

Њено гнездо препознатљиво је по улазу изграђеном у виду малог тунела који води до гнезда.

Препознатљива је по дугом, црном рачвастом репу, риђем надрепку, врату и образима.

Као и остале ласте, плен хвата у лету.

И она зимске месеце проводи у тропској Африци.

Градска ласта (Delichon urbicum): Кратких крила, црно-бела ластавица урбаних средина.

Бројнија је у градовима, среће се на високим бетонским објектима попут торњева и мостова, где гради лако препознатљива гнезда од блата са једним отвором.

Ретко се среће и на литицама.

У Србији је од априла до септембра, док зимује у Африци.

'Сваког трена би требало да дођу'

Прозор на штали породице Гвозденовић је већ отворен.

Долазак црно-белих птица се свакодневно очекује.

„Сваког пролећа, прво долети један пар, остане два, три дана и нестане, а онда неколико дана касније долети читаво јато.

„Попут неке извиднице су, не знам где се тачно састају и одакле стижу, али једва чекам да чујем њихов цвркут", додаје Мирјана весело.

Погледајте како је рибар Моца спасао орлове белорепане на Тиси

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]