Животиње и Србија: Које су угрожене и рањиве врсте и како их заштитити

Трагови риса и мрког медведа по шумским и планинским стазама или лет орла крсташа над равницом су изузетно ретки, али се још могу видети у појединим деловима Србије.

Све ове животиње припадају угроженим и рањивим врстама са ових простора, међутим, листа је много дужа, а будућност за поједине изузетно неизвесна.

„Стање није добро, наш однос према дивљим врстама није одговоран, не спроводе се адекватно законске мере и нема довољне контроле на терену", каже Горан Секулић из Светске фондације за природу (WWF), за ББЦ на српском.

На листи угрожених и рањивих животиња у Србији су десетине сисара, птица, водоземаца, гмизаваца, риба, инсеката и других врста.

Број јединки одређених врста је толико мали да им прети изумирање, док неке популације бележе пораст, што биолозима даје наду.

'Орлови једва лете'

На листи угрожених и рањивих животиња у Србији је и велики број птица.

„Наше популације су практично везане за оне у Румунији и Мађарској као што је случај са великом дропљом", објашњава Милан Пауновић, музејски саветник у Природњачком музеју у Београду, за ББЦ на српском.

У Србији, на северу Баната, живи мање од десет великих дропљи.

Налазе се у Специјалном резервату природе „Пашњаци велике дропље", који захвата територије општина Чока, Нови Кнежевац и Кикинда.

Око десет јединки је остало и у редовима орла крсташа, птице која краси грб Србије.

Ситуација се знатно побољшала у односу на 2016. када је у земљи постојало само једно гнездо ових орлова, које су чували и орнитолози, такође на северу Баната, на тромеђи границе Србије, Румуније и Мађарске.

„Чували су страже код гнезда да би сваку евентуалност предупредили, попут испадања младунца из гнезда, крађу, криволов и тако су успели да одрже те врсте", истиче биолог Пауновић.

Сада се, каже, ради и сателитска телеметрија, односно праћење угрожених врста птица одашиљачима који пружају корисне податке за даљу заштиту.

Глодари - текуница и степски скочимиш

Будућност је неизвесна и за глодаре, посебно за степског скочимиша и текунице.

Степски скочимиш откривен је крајем 1970-их у Делиблатској пешчари, у јужном делу Баната, која је уједно и једино његово познато налазиште на простору Србије.

Овај мали глодар, као и текуница, нашао се 2009. на поштанској марки, а свега четири године раније за њим је почела интензивна потрага која до данас траје.

„Од тада не можемо да га нађемо, што не значи да је нестао", истиче биолог Пауновић.

Угроженом се у Србији сматра и текуница, глодар из породице веверица, која у малом броју насељава више локација у Војводини, а живи и око Власинског језера на југу и на Старој планини на истоку Србије.

Један од разлога који је довео готово до изумирања текунице и степског скочимиша је уништавање њиховог станишта, степских предела са ниском травом и ретким дрвећем и жбуњем.

Пауновић каже да је тога дошло услед „одсуства сточарства" на овим теренима, који зато зарастају у шибље, високу траву и друго растиње, што овим „степским врстама" не одговара.

„Текуница се за разлику од степског скочимиша задржала на фрагментима степских предела у Војводини, али је проблем што су они разуђени и што између њих нема коридора и конекције.

„Тако да су осуђене да се на тим острвцима размножавају у сродству и то значајно погоршава способност малих популација да преживе, те оне саме по себи онда изумиру", објашњава доктор биолошких наука.

Још један проблем са којим се сусрећу је утицај човека - односно претварање пашњака у њиве и узоравање ових терена, што их такође угрожава.

Крупне звери - мрки медвед и рис

Међу угроженим и рањивим животињским врстама у Србији спадају и поједине велике звери попут мрког медведа и риса.

„Они имају категорију рањивих врста, то значи да су за сада популације стабилне, међутим свака мала промена може да доведе до регресије бројности и распрострањења", објашњава биолог Пауновић.

Каже да се пораст популације медведа код нас бележи од 2002. године када је забрањен лов на ту животињу.

Овде живе три популације овог планинског горостаса - динарско-пиндска, старопланинска и карпатска, а њихово присуство забележено је у различитим крајевима Србије.

„Појава медведа у последње време у Шумадији, Ваљевском крају, на Руднику, Копаонику, Старој планини, па чак и у Банату имамо један случај, то је све доказ да се медведи полако враћају у некадашња станишта", наглашава мамалиолог.

У Србији је, додаје, 2004. и 2005. године било нешто више од 50 јединки, док „опрезна процена" говори да их сада има више од 120.

Најгушћа популација је на планини Тари, на западу земље, и на Косову.

Погледајте видео о мрком медведу:

Међутим, до ових података је изузетно тешко доћи јер је „индивидуална територија медведа велика и стално круже".

„Када с оне стране Дрине сазреју крушке и друго воће пре него код нас, оду тамо да једу, а онда када сазру у Србији, дођу овамо.

„Све зависи од сезоне и никад не може са сигурношћу да се каже колико их имамо јер нисмо ограђени, животиње слободно циркулишу и добро је да је тако", оцењује Пауновић.

Због тога што, као и друге животиње, не познају државне границе, медведи представљају „међународни проблем" који изискује „интегралну заштиту" и регионалну сарадњу.

„Популације медведа делимо са околним земљама и неопходно је да заједно делујемо око заштите", каже Пауновић.

Додаје да са колегама са Биолошког факултета у Београду имају пројекат „маркирања медведа", којим прате њихово кретање, што је „од великог значаја за очување врсте".

У односу на медведа, у знатно незавиднијем положају је рис - највећа мачка која се може срести у дивљини на овим просторима.

Србију настањују две популације риса - балкански, на југу и југозападу земље и карпатски, у источној Србији.

Број карпатског риса расте, на уштрб балканског, чије јединке насељавају Албанију, Северну Македонију, Црну Гору и Грчку.

„Жеља научне јавности је да се очува аутохтони балкански рис.

„Постоји бојазан да карпатски који надире, шири му се територија и бројност, на југ и запад Балкана асимилује балканског риса", објашњава Пауновић.

Његов опстанак не угрожава само друга популација рисова, већ и човек.

„На југу и западу Балканског полуострва рис је прогањан, а та популација је практично нестала из целе Босне, Словеније и Хрватске.

„А осим продора карпатског риса природним путем са истока према југу, имамо и продор карпатског риса насељеног из Словачке и Чешке у Словенију, са запада на југ и тако тежи да угрози балканског риса", истиче Пауновић.

Каже да је груба процена да балканска популација ове звери броји до 40 јединки, од чега је десетак у Србији, док у земљи живи између 50 и 80 карпатских рисова.

Зашто поједине врсте нестају са простора Србије?

Разлози постепеног нестанка појединих врста са наших простора леже првенствено у уништавању њиховог станишта, сматра Горан Секулић из Светске фондације за природу (WWF).

Сеча шума, претварање степа у оранице, исушивање влажних предела, само су неки од поступака којима човек уништава домове многих дивљих врста.

„То је примарни разлог, а други је директно угрожавање кроз илегалну продају неких врста, као и узнемиравање, повећано присуство људи у неким туристичким центрима које су у заштићеним подручјима и друго", говори Секулић.

Бројне дивље врсте угрожава и кривилов, где се користе и разна недозвољена средства како би се животиња ухватила.

Једна од њих је и такозвана вабилица - звучни мамац за препелице, врсту птице која, иако не припада категорији угрожених и рањивих врста, постаје све осетљивија.

Птице, али и друге животиње, умногоме страдају и од последица тровања, које није директно усмерено против њих.

„Остављају се пестициди на њиви, када се неконтролисано и неодговорно користе, па дивље животиње долазе у контакт са тим", објашњава Секулић.

Каже да је то раширен проблем, посебно у Војводини, где гину многе животиње, попут орла белорепана којих је на „десетине страдало због тровања у последњих неколико година".

Погледајте видео:

Тамнооки потковичар

Милан Пауновић каже да су слепи мишеви у Србији веома угрожени, док је једна врста чак у опасности од изумирања - тамнооки потковичар.

Овај господар пећинског мрака живи на свега четири локације на истоку Србије и његова популација броји само око 200 јединки.

„Слепи мишеви имају и природне непријатеље, али их углавном угрожава човек који их доживљава на начин који није примерен савременом људском друштву, али је тако у целој Европи", објашњава доктор биолошких наука и музејски саветник.

Каже да се против предрасуда „које настају углавном услед незнања" о овим летећим сисарима, Природњачки музеј бори организовањем разних догађаја, едукација и промовисањем ових животиња.

Позитивни дабар и негативна видрица

Мало је животињских врста у Србији које су доживеле повратак, пошто су претходно ишчезле из природе, а најмаркантнији пример је дабар.

Овај симпатични зуба, оштрих секутића и пљоснатог репа, истребљен је почетком 20. века са овог простора, да би 2004, односно 2005. био поново насељен, прво у Засавицу код Сремске Митровице, а затим и у Обедску бару, у општини Пећинци.

Одатле се овај глодар проширио по готово свим већим рекама у Србији, од Дунава и Саве, преко Дрине и Тисе, па све до Велике, Јужне и Западне Мораве.

Оквирна процена је да у Србији постоји између 2.000 и 3.000 јединки, али је због одсуства континуираног праћења, немогуће тачно утврдити њихов број.

Међутим, неке животињске врсте су потпуно нестале са територије Србије, попут европског визона, односно видрице.

Последњи налази о овој врсти сисара из рода ласица датирају из 1940-их година и то из околине Београда, тврди биолог Пауновић.

„Стално трагамо за њом, али ње од тада више нема, па је сврстана у категорију ишчезлих у природи", додаје.

Међутим, такав тренд је присутан на нивоу читаве Европе, па се видрица зато сматра угроженом животињом.

Пауновић каже да се још увек може наћи „на делти Дунава", ушћу ове реке у Црно море, у Русији, балтичким земљама и на појединим локацијама у западној Европи.

Како их заштитити?

Заштита угрожених животиња је правно и законски регулисана у Србији.

Све активности и мере заштите прописане су Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, који произилази из Закона о заштити природе.

Неке од мера из Правилника су заштита и санација станишта, праћење стања популација, биотехничке мере, враћање врста на територије са којих су претходно нестале, повећање бројности и премештање јединки.

Већина најугроженијих животиња у Србији сврстане су у строго заштићене дивље врсте.

Више од 1.000 врста животиња је у овој категорији, од чега највише бескичмењака, односно инсеката, али и више од 300 птица и око 50 врста сисара.

У другу групу - заштићене дивље врсте, сврстано је више од 250 врста животиња.

Поред правне заштите, за коју Секулић каже да није превише ефикасна, постоји и она која се спроводи на терену, практично.

Обнављање станишта, побољшавање услова за размножавање, па и реинтродукција, односно поновно насељавање врста, као у случају дабра, само су неки од примера.

Као један од најуспешнијих програма код угрожених врста птица, посебно лешинара, наводи „вештачко прехрањивање".

Оваква вештачка хранилишта су допринела, додаје, опоравку и порасту популације белоглавог супа који настањује кањон реке Увац, Милешевке и Трешњице на западу Србије.

„Како их заштитити - тако што ћемо много знати о њима јер ако о њима не знамо много онда немамо начин да утврдимо мере које су потребне да би се оне заштитиле", сматра биолог Милан Пауновић.

Један од предуслова је, каже, и дугогодишњи мониторинг без кога „практично нема очувања популације, не можете да знате у каквом су стању и шта им треба пружити".

Како им помоћи?

Једна од ретких организација у земљи која, поред домаћих и питомих животиња, помаже и дивљим врстама јеAnimal Rescue Serbia (Спасавање животиња Србија).

Они у тим ситуацијама сарађују првенствено са људима из Завода за заштиту природе Србије, који их неретко и сами позову у помоћ када им се неко од грађана обрати, каже оснивач организације Александар Гаврић.

До сада су, додаје, спасавали слепе мишеве, змије, јежеве, зечеве, срне, лисице и многе друге дивље животиње.

Уколико су здраве, врате их у природу или обавесте надлежну институцију, док за повређене контактирају зоолошки врт или ветеринара.

Неке дивље животиње се налазе и у њиховом рехабилитационом центру у Раковици, где им такође људи доносе повређене животиње.

Због недостатка волонтера, њихова спасилачка служба тренутно не ради, али настављају да помажу животињама на друге начине.

На Светски дан животиња - 4. октобра, настављају кампању „100 тона хране" за дивље врсте, како би „на време прикупили довољно хране за зиму".

Погледајте видео о слепим мишевима:

Будућност угрожених и рањивих животиња у Србији

Поједине угрожене и рањиве животињске врсте се опорављају и њихова популација расте, што је тек делић мозаика фауне Србије.

„Не можемо баш бити оптимистични, посебно за тих неколико врста које се налазе на рубу опстанка, од неколико парова или неколико десетина јединки", сматра Секулић.

У овом случају је, каже, добро што поједине врсте насељавају и околне земље, те уколико нестану из Србије, „постоји шанса, ако успоставимо бољу заштиту и унапредимо услове" да ће се постепено враћати.

„Ипак, морали бисмо значајно да променимо приступ како би били сигурни да ће се већи број врста очувати у скоријој будућности", закључује он.

Погледајте видео о човеку који спасава мајмуне у Амазонији:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]