Светски дан врабаца: Шта џивџан у Београду збори

Било да се из оближњег жбуна зачује његов весели цвркут или да из прикрајка долети по порцију мрвица хлеба, ретко ко може да сакрије задовољство када сретне симпатичног пернатог шврћу и драгог комшију - врапца.

Ова мајушна птица, којој су стихове, између осталих, посветили великани српске поезије Јован Јовановић Змај и Душко Радовић, неформални је симбол Београда, али се по његовим парковима и улицама последњих деценија све ређе среће.

„Ако негде опада бројност птица, као сада врабаца, то је већ аларм да нешто није у реду са нашим градовима, те да мора нешто се мења и организује, рецимо решавање проблема недостатка зеленила или загађење", каже Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, за ББЦ на српском.

Његов значај за човека је вишеструк, али се највише практично огледа у томе што део јеловника младих врабаца чине разне врсте инсеката које људи сматрају штеточинама.

Према подацима из 2021. године, од 50 милијарди јединки дивљих птица на свету, чак 1,6 милијарди чине обични врапци или покућари, најчешћи посетиоци београдских паркова, из редова ове врсте.

Покућар и пољски врабац су заштићене дивље врсте у Србији.

Марта 2017. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије објавило је да почетком године у земљи живи око пет милиона, а крајем лета, после гнежђења, нарасте на око 10 милиона јединки.

Светски дан врабаца обележава се 20. марта, од 2010. године.

Од симбола Београда до комшије кога ретко виђамо

За разлику од орла крсташа, птице са грба Србије и националног симбола, врабац ову титулу за град Београд носи незванично, али наводно већ више векова.

Према легенди, после напада Османског царства, под вођством турског султана Мехмеда Другог, на престоницу данашње Србије, међу страдалима је пронађен врабац прободен са три стреле.

„Одатле потиче да је врабац симбол Београда јер је потенцијално спасио нека три живота, али вероватно и отуда што је некада овде било много више врабаца", каже Урош Стојиљковић.

Пријатна песма домаћег врапца илити покућара раније се могла чути готово у сваком парку и жбуну у Београду, док је данас њихов цвркут све тиши.

Стојиљковић каже да опадање популације ове врсте птица није приметно само овде, већ се такав тренд бележи и свуда у свету.

Међу главним разлозима смањења броја врабаца су нестанак станишта услед архитектонских и урбанистичких измене града, мањак зелених површина, светлосно и загађења ваздуха, као и недостатак хране.

Врапци се гнезде испод стрехе, као и у пукотинама и шупљинама кућа и зграда, али их нова модерна архитектура и стаклене фасаде сада у томе онемогућавају.

На њихов живот неповољно утиче и недостатак зелене површине, односно жбуња које представља својеврсну „дневну собу" за врапце, али и место за скривање од природних непријатеља попут појединих птица грабљивица, објашњава Стојиљковић.

„Њима одговара близина човека, читав град, али само тамо где има зеленила, живицe и жбуња, односно свуда где су им омогућени услови за живот", додаје он.

Ивана Новчић, научна сарадница Биолошког факултета у Београду, указује да је са опадањем броја врабаца у градовима повезана и загађеност ваздуха.

„Повећање концентрација чађи и других штетних материја у ваздуху умањују имуни одговор врабаца према птичијој маларији, инфективној болести од које чешће страдају у последње време", говори докторка биолошких наука за ББЦ на српском.

Позивајући се на истраживања из других земаља и податке из стране научне литературе, Новчић наводи да новије студије показују да инсектициди - отровна хемијска једињења против инсеката, такође „негативно утичу на врапце".

Међутим, иако је и њен лични утисак да је врабаца све мање каже да „код нас не постоје историјски подаци, нити савремена истраживања која би указала, ни колико је популација опала, нити који су разлози".

„Али све што је рађено напољу је врло примењиво на ситуацију у Београду", додаје.

Значај врабаца за човека и природу

Суживот врабаца и човека почео је наводно пре више од 10.000 година.

Као синантропна врста, она која прати и живи уз човека, вековима једе остатке људске хране и мрвице хлеба, али то није први избор.

Главна јела на менију врабаца су семенке разних житарица и зрневље, док се у прве две недеље живота млади џивџани углавном хране инсектима - ларве, гусенице, бубе, ваши и остало.

У томе се, између осталог, огледа њихов значај за човека, јер на тај начин „чисте природу од штеточина".

„Ти инсекти којима се хране су свакако нешто што не желимо да видимо у толикој мери у нашој близини - оне који нас грицкају и боцкају или који се хране биљкама", објашњава биолошкиња Ивана Новчић.

Каже да поред значајне улоге у екосистему и места у ланцу исхране које врапци имају, ова врста птице не наноси људима никакву штету.

„Имају ту еколошку, али и културолошку улогу у нашим животима и просто мислим да имају право да живе", додаје.

Међутим, ово право им је донекле данас ускраћено управо због недостатка хране у градовима, како оне које долази од људи, тако и инсеката који су важни за младунце јер су „богати масноћама и протеинима којих у хлебу, посебно у белом, нема".

И пошто родитељи не могу да пронађу довољно хране у градовима, „број младунаца које успешно могу да подигну, све је мањи и мањи", истиче Новчић.

У Србији живи четири врсте врабаца - најраспрострањенији су домаћи врабац или покућар и пољски, док се у природи ретко виђају и шпански врабац и камењар.

За разлику од бројнијег покућара, пољски врабац насељава рубне делове града и добрим делом је везан за пољопривредне површине.

„Према неким истраживањима, врапци у сеоских срединама су много здравији него они у градовима, јер је храна која им је тамо доступна далеко здравија од оне коју би овде могли да нађу", истиче Урош Стојиљковић.

'То и врапци на гранама знају'

Поред легенде о врапцу који је пре више векова погинуо бранећи Београд, у престоници Србије се налази и неколико материјалних и симболичких посвета овој мајушној птици.

На Ади Циганлији, некадашњем речном острву, данас полуострву и популарном београдском купалишту, више од четири деценије постоји чесма у облику врапца са натписом ПЕСК 82, направљена поводом Светског првенства у кајаку и кануу на мирним водама, одржаном 1982. године.

Недалеко од ње, пре неколико година је постављена и цветна скулптура у облику врапца.

Почетком овог миленијума Туристичка организација Београда промовисала је џивџана Цвркија, док је врабац Срба постао маскота Универзијаде, интернационалног спортског такмичења за студенте под покровитељством Међународног олимпијског комитета, чији је домаћин био главни град Србије 2009.

У Врњачкој Бањи, у централној Србији, 1990. је одржано телевизијско такмичење „Игре без граница" - маскота је био врабац Гочко, чији се споменик данас налази у центру овог места.

Врабац је нашао скромни и скровити кутак и у српској књижевности - Јован Јовановић Змај му је посветио две песме, а био је и тема једног афоризма Душка Радовића.

Помиње се и у српској народној пословици - боље врабац у руци, него голуб на грани, која поручује да се човек треба задовољити нечим мањим, али сигурним.

Ни поп култура га није заобишла.

Београдски денс састав Тап 011 има песму Врапци, док на друштвеној мрежи Фејсбук постоји сатирична страница Џивџан збори која на шаљив начин обрађује различите фразе из свакодневног говора.

Добри и лоши примери опхођења према врапцима из света

Врапци су птице које, осима Антарктика, насељавају све континенте на планети Земљи.

Међутим, кроз историју су имали другачији третман у различитим државама.

У Кини, под вођством Мао Цедунга, 1958. године покренута је кампања против „четири штеточине" - пацова, мува, комараца, али и врабаца.

Мобилисани народ је, на пример, по пољима јурио врапце вриштећи и ударајући у лонце и тигање како би уплашене птице остале да лете изнад њих, а потом од исцрпљености падале мртве.

Међутим, овај потез се показао изузетно погрешним јер је пореметио екосистем и ланац исхране.

„Приноси у пољопривреди су били десетковани порастом инсеката штеточина које су ти врапци регулисали", наводи Урош Стојиљковић.

Ова еколошка неравнотежа додатно је поспешила Велику кинеску глад, период од 1959. до 1961. године, када је умрло више милиона људи.

Кина је наводно из Совјетског Савеза потом увезла 250.000 врабаца.

Према истраживању на територији земаља Европске уније, од 1980. нестало је више од 247 милиона врабаца покућара.

У Великој Британији врапци су предмет вишегодишњег истраживања и према неким проценама, њихова популација је у овој земљи опала за 71 одсто од 1977. до 2008.

Њихов цвркут се све мање чује и у многим индијским градовима, због чега су власти Њу Делхија, престонице ове азијске земље, одлучиле да 2012. прогласе врапца за „државну животињу" на том административном подручју.

Идентичну одлуку наредне године донела је и индијска савезна држава Бихар.

Како вратити врапце у паркове?

Постоји неколико начина како би се донекле могло спречити опадање популације врабаца у Београду и Србији.

Биолошкиња Ивана Новичић предлаже постављање хранилица за птице, едукацију људи и прављење кућица, односно хотела за врапце.

Овај вид смештаја за џивџане раније је постављен у Чачку и Кикинди, док је бивши градоначелник Београда, Зоран Радојичић, 2018. отворио „мини еко-зону за врапце" у новобеоградском блоку 28, где су постављене три кућице и хранилица.

Уколико желимо да сачувамо ову врсту птице у градовима, Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, које такође спроводи сличне акције широм земље, предлаже садњу живе ограде, форзиције, бршљана и другог сличног растиња.

Његова препорука за зимски период је помоћ у прехрани врабаца, од октобра до марта, што би морало „да се ради у континуитету", а за лето - остављање вода за купање и пиће у парку, дворишту или на тераси.

„Ако хоћемо врапце, морамо мало да им изађемо у сусрет", закључује Стојиљковић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]